Godinama u novinama gledam lica Titulara svojine. Onih koji glume vlasnike.
Ne sećam se da sam ikad pročitao priču o nekom PRAVOM vlasniku.
Uglavnom se i ne zna ko su oni. Tihi vlasnici.
Titular svojine ima pravo na dobar auto, starletu-lastavicu koja je možda i moćnija od njega, novac za trošenje po kafana na večere, garderobu i džeparac. Na besplatan kokain.
Ako mu se slučajno desi da poveruje da je pravi vlasnik, vade ga sa čakljama iz reke.
Godinama gledam ljude sa ekrana koji pričaju kao da su vlast, a u stvari su "titulari vlasti", kojim je istinska vlast zavezala testise klavirskom žicom, pa ih onda pomalo puštaju da lete.
O onim koji su Tiha vlast ne priča se i ne piše nikad.
Tiha vlast najviše ceni anonimnost, moć i tek na kraju novac koji im i ne treba, jer je sve njihovo.
Retko se desi, to samo rat može da donese, da neka Budalina Tale, kakav sam bio, pocepan, prljav, izgladneo, uvek supijan sa šlemom na kojem je otpozadi pisalo "NE PUCAJ BRATE", i sa lažnom tetovažom oko vrata, ja šofer oklopnog bicikla, dođem u priliku da nekog od njih upoznam.
Ali uradio sam nešto što je dežurno oko smatralo junaštvom, a ja samo epizodom na putu prema "smrtici" za kojom sam tragao.
"Šta hoćeš da uradim za tebe?", pitao me.
Meni nije trebalo ništa sem boks duvana i flaša rakije i nisam znao šta da tražim niti ko je čovek koji me je pitao.
"Idem u taj grad D. Tamo novinari nikad ne dolaze. Nikad o njemu nije niko pisao. Hoću da mi obezbediš susret sa prvim čovekom sreza. Ne nekakvim lažnjacima i titularima vlasti, hoću samo prvog čoveka da vidim nasamo!"
Crni džip je preveo preko planina i u mrak smo stigli do usamljene kuće na predivnom proplanku kraj kojeg je proticala reka.
Iza mene je goreo put. Primicao se kraj rata.
Hteo sam da znam gde sam bio, ko sam bio i šta sam radio.
Brkata momčina me je uvela u kuću.
U dnevnoj sobi goreo je kamin, bile su tu slike, sto u duborezu, fotelje, lovački trofeji.
"Šef vas čeka u svojoj sobi."
Ušao sam u sobu u kojoj je bio vojnički krevet, drveni sto i na njemu flaša rakije. Na činkanom tanjiru luk i slanina i dve stolice. Na kraju stola stari crni telefon sa brojčanicima. Zidovi okrečeni u belo.
Nikad bolju rakiju nisam pio, a bar sam se sahrana i pokajanja naobilazio.
Pepeljara do pola puna pikavaca. Pušio je neke cigare bez filtera kakve nikad nisam video. Pušio je mnogo i sedi brkovi su mu bili žuti. Oči plave. Na licu uprkos godina nijedne bore.
(Bojao sam se lica bez bora. Oni koji znaju razumeće)
I uz rakiju počela je priča.
Sastavljao sam kockice u mozaiku koje su mi nedostajale.
U svitanje sve mi se ujasnilo.
"Ovo je samo za lično informisanje", dva-tri puta me upozorio.
Presecao me ledenim pogledom ubice od kojeg mi se ledila krv u žilama. Onog ko je imao ovlašćenje da nekažnjeno ubije.
Bili smo završili ratne priče kad sam ga kao uzgred upitao: "A drug Stari!"
"Hedonista", sa prezirom je rekao. "Crveni Raspućin!"
I ispričao mi priču koju sad vama pričam:
"Javljeno je odozgo da dolazi u naš grad i da će noćiti.
Da ubije velikog tetreba.
Bilo je to vreme kad se oni pare i kad ih svaki lovac može odstreliti. Istrebljeni su svuda sem u našim šumama.
Oslepe i ogluve od ljubavnog zova.
Došao je drug iz protokola da sve pripremi.
Hteo je da noći i imao poseban zahtev: Mladu skojevku u plododanima.
Nije je bilo lako pronaći ali smo je našli. Bila je to učiteljica, lastavica, udata za našeg čoveka.
Muž je bez reči pristao. Ko ne bi pristao da gaji Titovog sina? Ona po danu nije izlazila iz kuće da bi joj lice bilo belo a ne kao kod seljanki.
Posle mesec dana stigao je.
Pio se čivas. Jela su specijalnim vozilom dopremili zajedno sa kuvarom.
Posle večere se plesalo.
Pijan dok su plesali vadio joj je iz dubokog dekoltea haljine krojene u Zagrebu belu čvrstu dojku.
I muzika je obezbedio protokol. Ništa nije bilo prepuštenu slučaju.
Odveo je na kraju u sobu a u zoru smo išli da odstreli zaljubljenog tetreba.
Stradan je otišao helikopterom do aerodroma, gde ga je čekao avion.
Danima smo čekali rezultate ginekologa. Svi upućeni. Kad je javljeno da je trudna napravili smo veliku proslavu u gradskom hotelu. Ceo gradski komitet, Udba, lastavice. Muž i trudnica na čelu stola. Nije mala stvar: Titov sin iz našeg mesta.
Za vreme njene trudnoće, muž lepotan, duge rano posedele kose, počeo je da nam pravi probleme.
Radio je kao profesor matematike i zaveo sedam učenica iz razreda. Nije se krio.
U kasabi to se nije moglo ni sakriti.
Zvali smo u kabinet i rečeno nam je da ga pošaljemo u ministarstvo.
Dobio je stan salonac u centru Sarajeva. Ona doživotno porodiljsko. Uzgred, obećana mu je diplomatska karijera.
Živeo je sanjajući ambasadorsko mesto koje nikad nije dobio.
Ona je rodila sina kojeg je muž obožavao. Svi su se upućeni nadali napretku kasabe.
Novim putevima. Unapređenima. Održavali veze sa mužem.
Njegov brat je postao sekretar komiteta.
Pod budnim okom oca i Službe mali je rastao.
Trudili su se da bude odlikaš.
Da se bavi borilačkim sportovima. Od desete počeo je da ide u streljanu.
Da puca u pokretne mete. Tu je pokazao veliki dar.
Poslat je u Moskvu na školovanje. Iščekivanja su bila velika.
Naročito u familiji. Hodali su ulicama na poseban način podignute glave. Osećali se kao plemstvo. Bili ponosni na odzivu.
Nije se manje ni gordila muževljeva familija. Njihovo prezime je nosio Titov sin.
Kao grom iz vedra neba, posle dve godine, stigla je strašna vest: 'Ubijen u obračunu sa gruzijskom mafijom.'
E to možeš napisati kad ja umrem!", rekao mi je starac bez bora, ali sa ožiljkom od metka na licu.
Dok me je crni džip vozio put Gračca u Lici da stignem za ukrcavanje na Oklopni voz sećao sam se reči Ričarda Bartona posle snimanja "Sutjeske":
"Najteže je glumcu da glumi glumca!"