Budući komandir trećeg ruskog dobrovoljačkog odreda, Aleksandar Škrabov Vladimirovič, preplivao je Dunav da bi došao u Srbiju. Bio je iz grada Kerč na Krimu.
Učinila mu se to posle Volge malena reka.
Plivao je u odelu do sredine Dunava a onda ga je povukla matica.
Bio je mornarički pešadinac. Poručnik mornaričke pešadije.
Zar on, koji je čeznuo za vojničkom slavom, što je tolike granice prešao da bi se Srbima pridružio, da tako neslavno završi.
Isplivao je skoro dva kilometra niže.
Ležao je na travi, na proplanku u nepoznatoj zemlji, čekajući da se odeća na njemu osuši.
Bilo je leto, sunčan dan. I posle par sati bio je suv.
Bojao se granične patrole pa je nastavio peške, što dalje od granice i Dunava.
Zaobišao varoš koja mu je bila na putu.
Hodao je dva dana do sledećeg grada gde je na autobuskoj stanici kupio kartu za Beograd.
U Birou Republike Srpske poslali su ga na Jevrejsko groblje u Sarajevo, kod vojvode Slavka Aleksića.
Slavko ga je postavio za komandira Trećeg ruskog dobrovoljačkog odreda. I četničkog majora.
Dobio je ratni nadimak Saša Rus i jedino je on mogao da drži ruske dobrovoljce u vojničkom redu.
On i vojvoda Slavko Aleksić su sedeli jedan do drugog.
Slavko i Saša Rus su razgovarali motorolama.
Jer u Sarajevu je svak' svakog slušao.
Slušali su i Bošnjaci kojima se od ruskog jezika ledila krv u žilama.
Psovali su im mater pravoslavnu.
U razgovor se umešao i glas na arapskom kojeg niko nije razumeo.
Onda je krenuo napad na Jevrejsko groblje.
Družina koja nije htela da nosi petokrake, žabe crvene na kapama, dočekala ih je.
Dvanaestog i trinaestog juna 1992. muslimani su prema izveštajima njihove televizije imali 127 mrtvih.
A bilo ih je mnogo, mnogo više...
Nikad više nisu tako napali Grbavicu.
Ostali su leševi po Jevrejskom groblju koji su se čitavo leto raspadali.
Ništa kao mrtvac ne smrdi. Lešina ni jedne životinje.
Muslimani su to znali. Uprkos molbama i garancijama da neće pucati, istruleli su tu.
Alijin biološki rat. Gore kazne nije bilo od držanja položaja tu, blizu lešina. A leto je bilo vrelo.
Ime Saša Rus postalo je slavno na Sarajevskom vojištu.
Rusi su dolazili, zadržavali se neko vreme, neki manje neki više ali je Saša ostajao. Prošlo ih je oko stotinu. Bilo ih je raznih i sa različitim motivima.
Došla je uskoro je za njim i supruga Svetlana i sin Jegor koji je imao devet godina.
Tu ih legendarni sveštenik pop Žuti venčao u crkvi napravljenoj u prostorijama mesne zajednice. Kum je bio Slavko.
Saša Rus, Aleksandar Škrabov Vladimirovič, poginuo je 6. 6. 1994. na Moševićkom brdu na Olovu. Odsjaj dvogleda otkrio ga je snajperisti.
Sahranjen je na vojničkom groblju Miljevići koje je pop Žuti otvorio. Sem tog, otvorio je pop Žuti još pet grobalja za sarajevske Srbe. Neka su bila toliko blizu prvih linija da je noću sahranjivao pop Vojo Žuti sam, dok su vojnici čuvali stražu.
U redu za počasni plotun stajao je i devetogodišnji dečak. Jegor Škrabov Aleksandrovič. Pucao je iz očevog pištolja.
Sašu su možda svi zaboravili ali nikad neće njegovi ratni drugovi koji me mole da se raspitam šta je sa Jegorom Škrabovim Aleksandrovičem.
Uz vatru na kojoj pečemo čuvenu gatačku teletinu i sučemo krvavu ratnu pređu, pričaju mi da su čuli da je bajker, da je u bajkerskim jedinicama koji ulaze u dubinu ukrajinskog fronta. Taj mali čovek od devet godina koji je video rat i na čijem licu se nisu videle suze .Jer za herojima se ne plače. Šta bi mogao drugo da bude.
*
Retko ko je ginuo u borbama. Na Grbavici se ginulo od granata i snajpera. Ipak je od 150 ljudi 35 poginulo.
Kozački kapetan Viktor Destajov iz oblasti Kubanija je video kad je metak od snajpera pogodio trudnu Srpkinju koja je radila u kuhinji.
Zaludu ga je bilo odvraćati.
Utrčao je želeći da pomogne pogođenoj ženi.
Snajperista je čekao.
Muslimanski snajperisti nisu bolji od naših zato što su bolji strelci već zato što je u kulturi islama čekanje.
"Dosta mi je, bolan, te vaše hiće", rekao je Haso kad je Mujov sin došao po kolevku naručenu za njega i plaćenu pre dvadeset godina. Trebala je Muju za unuka. "Dosta mi je te vaše žurbe", rekao mu je Haso i vratio pare.
Snajperista je samo to i čekao. Kad je podigao mrtvu ženu stigao ga je metak iz snajpera.
*
Pjotor Mališev ima bledo lice, gotovo belo, mršav je, pokreti su mu kao i oči, blagi.
Nešto je u njemu što ga je odvajalo od ostalih ratnika.
"Čim ste se bavili pre nego što ste ovamo došli", pitao ga je Slavko.
"Bio sam monah, ali sam odlučio da skinem mantiju i dođem da se borim za pravoslavlje."
Uzeli su drugi Rusi da ga obučavaju. Teško da su te ruke pušku držale.
Nešto na njegovom licu je govorilo da neće preživeti rat.
Stanislav Krakov bi rekao: "Video mu se mrtav zmijski kotur oko vrata."
Sa Grbavice je otišao među "Bele Vukove" kod Srđana Kneževića.
I uskoro poginuo. Slavko to nikad Srđanu nije oprostio. Ali ko ga je mogao sačuvati.
Za njim je došla žena koja ga je volela.
Zamonašila se u nekom manastiru, kažu Prekobrđe, Morača u Crnoj Gori.
Vladika Amfilohije, blaženopočivši, dao je da se napravi film o njemu.
Kad god umre od starih rana, godina i bolesti neki od četnika sa Grbavice, ratnih drugova Rusa dobrovoljca, govor drži Brane Kovačević.
Govornik, pre nego što će početi govor, vikne:
"Svi za Donbas!"
"...Donbas!" odgovoraju mu surove hercegovačke planine.
Umorni i već stari dobrovoljci sa Grbavice, zaboravljeni od svih, opraštaju se od mene začuđeni da se i njih neko setio.