Nebojša i Ana slikari, studenti četvrte godine akademije u Sarajevu, živeli su u ateljeu na krovu koševskog solitera. Imali su pogled na čitavo Sarajevo.
Ona omalena plavuša ličila je na porcelanske lutke. Lepotica, Sarajka. On peta generacija Sarajlija, trgovaca, odmetnuo se u slikarski zanat.
Zaljubljeni jedno u drugo po vazdan su slikali i voleli se u pauzama.
Atelje je bio mali, ali je zato krov-terasa bila velika. Delili su je sa golubovima. Ana je slikala golubove i sunce prema kojem lete.
Slušali su Mocarta i nisu imali televizor. O ratu koji se spremao ništa nisu znali. Onog dana kad je ubijen svat u Sarajevu Ana je crveneći šapnula Nebojši: "Imaćemo bebu."
Treći mesec. Pucnjava. Granatiranje, snajperi. Prodavnice opljačkane. Iznesena i slanina. Slike nikom više nije padalo na pamet da kupuje.
"A da ga udavim odmah", rekla je babica. "Jedan vlah manje."
Do šestog meseca imala je mleka. Dobijali su ono što i ostali Srbi taoci u Sarajevu. Rižu, ulje, brašno.
Kad su došli da vode Nebojšu u Vlašku brigadu desetkovanu u bezuspešnim pokušajima da uzmu Hum, otkupio se velikim uljanim portretom Ambdulaha Sidrana.
Prvu čorbu od goluba napravio je sa mukom. Posle se navikao.
Znao je da na dvadeset načina pripremi goluba. Tako su othranili dete. Kad je mali imao dve godine zahvaljujući znanju engleskog stupio je u vezu sa Kforom. Devedeset treće izašli su iz Sarajeva.
"Nek bude Strahinja. Živ mi bio Strahinjiću bane i od tebe pleme nastanulo!", rekao je pop Vojo Žuti, krštavajući ga na Grbavici.
Upoznao sam Nebojšu u Klubu narodnog pozorišta u Banja Luci. Poklonio sam mu knjigu, a on meni svesku sa receptima za jela od goluba.
"Naj ti je bolji pilav sa golubom. Ima riže, a u saksijama smo gajili šargarepu i peršun."
Putujući ratnim drumovima, prvo što putnik mora da nauči jeste: da treba i mora da pokupi svakog ko ga zaustavlja, svakog ko stopira.
Nikad u istoriji sveta nije postojala vojska koja je auto-stopom prevaljivala kilometre do prve linije. Koja je auto-stopom odlazila u smrt.
Ne znam koliko smo puta pokupili oznojenog ratnika, prašnjave uniforme, koji je krenuo na položaj. Ili se sa položaja vraća. Sećam se vojnika koji je, kad nad nas je ustopirao, pešačio već dvadeset pet kilometara, idući na sahranu bratu.
Pričao mi je Zoran Bogavac, nekadašnji urednik "Duge" i ratni reporter, kako je negde u Krajini šofer koji ga je vozio prošao pored umornih ratnika ne zaustavivši se. Samo što su prošli, borac je iz kalašnjikova razvalio rafal za njima.
Imali su sreće. Čovek je nosio pušku na ramenu, bila je noć, a i vozili su brzo.
Dok je skinuo pušku već su bili prilično odmakli, a možda i nije imao nameru da ih povredi, već samo zastraši.
Onog koji je pucao više nego dobro razumem.
Teško je pešačiti ratnim džadama dok pored tebe prolaze, ostavljajući te u prašini i dimu u besnim automobilima ratni liferanti, žureći za za biznisom. Jer, srce rata rata je novac. Nikad se ni jedan ne započinje i ne završava pre nego što se tačno zna ko će i koliko na njemu zaraditi.
Ti onako jadan, izbezumljen, umoran od briga, neprespavanih noći hitaš ka prvoj liniji ili se sa nje vraćaš, a pored tebe prolazi tip u "mercedesu" iz Bjeljine ili Banjaluke sa starletom pored sebe, u civilki, koji nije rova video.
Mnogo puta sam i sam putovao stopom kroz Bosnu i sećam se dobro ukusa te prašine, mirisa tog dima i gorkog ukusa u ustima što je ostavljao svaki od tih automobila. A, od tog ukusa u ustima do pucanja je mali korak.
Strahinja je imao četiri godine. Rat se približavao kraju.
Dobio je temperaturu četrdeset stepeni koja nije spadala. Rekli su im neka autoimuna bolest. Morao je hitno za Beograd.
Nebojša i Ana seli su napred. Strahinja je ležao umotan u ćebad pozadi. Nebojša je vozio što je brže mogao i nije im palo na pamet, kad su naišli pored grupe vojnika koja se vraćala sa položaja, da se zaustave i objasne im da ne mogu da ih prime...
Vojnici su bili petnaest dana u smeni.
Iz njihove jedinice imali su su dvojicu mrtvih i trojicu ranjenih.
Kad je automobil naišao i ostavio ih u oblaku prašine, jedan od njih je skinu automat i pusti rafal za njima...
Četiri metka od automata probili su kola i ubili četvorogodišnjeg dečaka kojeg su otac i majka vozili u bolnicu.
"Rat je zver, divlja i nepoznata. I kamen je zver, i pčela je zver, čak i leptir pokušava da ubode", ponavlja Vsevolda Ivanova. Nebojša i pije pivo preko puta kafea "Beograd" kraj zatvorenog "Kolarca". Slika akvarele i pravi imena od pozlaćenih i srebrenih žica.
Ana je otišla za Novi Zeland. Nebojša kaže da je čula da tamo nema golubova.