Kolumne i intervjui
Vronski, tarot i smrt
Ovo je rat u kojem nema priča osim jedne vrste. Priča o čudesnim spasenjima. Ili o smrti koja je došla sa neba
Godina 1999. Proleće.
Petsto miliona ljudi, dvesta multinacionalnih kompanija obrušilo se na nepokorno pleme srpsko. Nauk za Ruse. Kad god napadnu Srbe, sledeći su Rusi.
Da pokažu čitavom svetu kako će proći ostali.
Slušam neobjavljenu poslednju pesmu Bore Čorbe:
"Bilo jednom nepokorno pleme,
Bilo jednom i nema ga više".
"Jugoslavija je jedino netaknuto tržište u Evropi", pisao je engleski "Ekonomist".
Smrt je došla s neba u rudarski grad u kome je zatvoren rudnik. Gađan je Aleksinac.
Grad koji je branio general Černjajev. U kojem je sahranjeno srce poručnika Rajevskog –Vronskog iz "Ane Karenjine".
Nisu gađali Aleksinac, gađali su srce Vronskog. U zidu manastira sv. Romana. Na tom mestu kad je bombardovan Aleksinac kažu pojavila se krv.
Naređenje je izdala sova, sa repom miša u ustima. Gađali su između pijace i Doma zdravlja. Ulicu do glavne.
Tu su zanatlije, pijaca za čoveka seljaka, doktor za bolesnika, ćevabdžinica, da se nešto pojede s nogu.
Čim je pijaca, tu su pijačne kafane. Domaćice promiču sa torbama punim zeleniša.
Tamo se zaglavio traktor, onde se prodaje rasad za kupus. Bande!
Jedan bogami, i vile donio, a vile su ti u srpskim rukama opasno oružje. I to ih prodaje javno.
Opasan svijet. Teroristički srpski bandit prodaje nogu praseću. Drugi iznutricu, čvarke zatop čak. Radi kamuflaže, prodaje se rasad od cveća.
Aleksinac, zgrada kraj pijace, stan 26. Vrata odvaljena, izbijena zajedno s okvirom, leže na hodniku. Na vratima krvavi tragovi ruku.
U hodniku četiri para cipela i jedne papuče. Sve krvavo.
Direktno naspram fotelje, rupa na zidu. Veličine točka od bicikla. Tuda je TO uletjelo.
Na stolu ostala piksla puna pikavaca i krvi. Krv se već sasušila, po njoj pala prašina.
Šolja za čaj, tacna na kojoj je bila šolja, kašika velika, supena, vezeni stolnjak – sve je puno krvi.
Iz srušenog Aleksinca, idem u Niš. U Nišu sedim u kafani kraj mosta.
Most je srušen. Iz betona vire presečene vodovodne cevi. Voda bije iz njih i pada u reku. Izgledaju kao isečene vene.
Ovo je rat u kojem nema priča osim jedne vrste. Priča o čudesnim spasenjima. Ili o smrti koja je došla sa neba. O ognjenim kokošima što nose ognjena jaja što je davno jurodivi pesnik, crna strela srpske poezije, Novica Tadić, opevao.
Čuvene su nišlijske mehane. Još čuveniji iz Niš meraklije.
Racu, Miću i Baju su u svim kafanama poznavali. Poznavali su ih i muzika i konobari. I gosti, jer bejahu sevap efendije.
Baja je mašinski inženjer i direktor. Voleo ljude i ljudi voleli njega. U Boga verovao. Potrebite pomagao.
Za stolom u praznoj kafani sede Mića i Baja. Raca je poginuo. Šalju mi piće, vide novinarsku torbu. Šaljem i ja njima.
Pijemo u ranu zoru rakiju od otrova poskoka pravljenu.
Baja naručuje četiri rakije. Tri za nas, četvrtu za Racu. Raca je poginuo u vozu u Grdeličkoj klisuri. U putničkom vozu. Pilot je čekao da voz dođe na most a onda gađao.
Kolateralna šteta – rekao je mister Bin.
Slavica, Racina sestra, lekar i najpoznatiji patolog u Nišu, pozvala je Baju i ide sa njom u Grdelicu da identifikuju bratovo telo.
Gvožđe i komadi mesa su bili pomešani. Našli su nečiju čitavu ruku. "Ko-ko- kolaterala" kokodakala je ognjena kokoš.
Slavica zaludu traži među samlevenim mesom ljudskim nešto po čemu bi brata prepoznala.
Tu su među raskomadanim leševima proveli dan. Zaludu.
Vratili su se kod nje kući. Nije mogla da spava. Sedeli su i ćutali.
"Da ti otvorim tarot". pitala je Slavica.
Baja je bio vernik. U tarot nije verovao. Ali je pristao.
Bio je sedmi maj.
Bacila je Slavica karte.
Baji je izašla karta i na njoj smrt.
Baja je morao da krene.
