Crni labud

Sedim u mraku i čekam svitanje.
Kad svane idem na reku.

Na reci su se pojavili labudovi.
Zime su postale tople.
Nosim hleb i hranim ih. Ja čekam zoru a oni čekaju mene.
Prvi pliva prema meni crni labud.

Zaboravljam na rat. Kao da se na rat može zaboraviti.
Beograd je pozadina fronta. A kad je rat najgore je u pozadini.Trulež, strah i raspadanje. Vikend ratnici i bjegani sa fronta doneli su gomilu oružja.

Kolumna

Snajper

Oružje je dospelo u ruke onih koji ga nikad nisu imali i koji nikad ne bi smeli da ga imaju.
Bande dečaka se do zuba naoružane šetaju kroz blok čim padne mrak.
Pucaju jedni na druge.
Glad i strah.

Čekam zoru i crnog labuda koji mi prvi prilazi.
Toliko se navikao na mene da mi iz ruku jede. Dopušta da ga mazim.
Otkud on ovde na Savi?
Labudovi žive u paru. Ovaj je sam.
Kao i ja.

Morao sam da se vratim iz Sarajeva. Po lekove. Imam epilepsiju. Ne bih smeo da pijem. A pijem. Potrebna mi je pijana hrabrost da bih sve ovo izdržao.

Crnog labuda zovem Drle. Drle je bio moj prijatelj. Sad je mrtav. Crni labud se na to ime odaziva.
Kad dođem na reku i viknem "Drle!" , on dopliva, doleti na obalu i gegajući se uputi prema meni koji ga čekam sa svežim hlebom.

Čitav dan smo ležali u rovu. Nismo mogli da se pomerimo od snajperiste. Zaludu smo ga tražili.
Bili smo gladni. Kao i crni labud.

Drle je ne govoreći ništa pretrčao brisani prostor.
Pretrčao je do kuhinje i uzeo hleb.
Snajperista je pucao ali ga nije pogodio.
Drle je trčao u cik cak. Više nije mogao da podnese glad. Teško je bez hleba.
Hteo je da nas nahrani.

Pucali smo po prozorima,po krovovima. Pokušavali da ga zaštitimo.
Snajperista je bio dobro sakriven.
Brne nije pucao. Čekao je da vidi odakle će se javiti snajperista.
Snajperista je čekao.
Čekao da se Drle vrati.
Kad je krenuo nazad stigao je metak.

Brne je video odakle je pucao.
Pucao je sa visoke jele.
Gde nikome od nas ne bi palo napamet da ga traži.
Brne je bio dobar strelac. Stari ratnik.
Brne je oborio snajperistu rafalom iz brovinga. Pokidao grane od jele.
Pokidao snajperistu.

Sviće. Polako se diže magla. Zovem crnog labuda. Jedinog na Savi. Nikad se više na Savi, a prošle su godine, nije pojavio crni labud. Jutros ga nema. I on me je napustio. Sam sam u svitanje u gradu, pozadini fronta. A naj ti je gore biti u pozadini kad je rat.

"Drle!" vičem dok se diže magla.
Idem kod "Bata Lakija". Na splav izbušen mecima.
Svi su već tu.

Pijem duplu kuvanu rakiju, jednu pa drugu. Kafana se polako puni. Treću na gladan stomak. Hleb sam bacio patkama.
Tu je i Kokodakalo.
Bjegan iz Bosne.
Lažov i kukavica. Takvi, kaže Andrić, najlakše ubijaju.
Valja ratne priče onima koji nisu videli front.

Kafana ima tri stola.Onaj ko naručuje, naručuje piće za sve.
Kokodakalo, tako ga svi zovu, priča o jurišima, bunkerima, bombama, silovanjima.
On ne naručuje piće.

Kafana je mala i puna dima i mirisa kuvane rakije.
Kako odjutrava, Kokodakalo više juriša, a piće ne zove.

"Ću, ba, gazda, a da nam za ručak spremiš labuda? Ubio sam jednog. Crnog. Ti su najbolji".