Kad devetnaest najmoćnijih država i sto šezdeset multinacionalnih kompanija, od kojih svaka ima veći budžet od Srbije, napadne zemlju koja je kao pikavac u pepeljari izgoreo u verskom ratu i ludačkoj inflaciji, onda preostaje samo jedna komanda: počinje individualno probijanje.
Ne postoji strašnije naređene u ratu od – počinje individualno probijanje.
Pretvorili smo se u skup jedinki koja predajom i kolaboracijom, povlačenjem u sebe, pokušajima da sa grupom prijatelja, zemljaka, istomišljenika, pronađu put.
Okruženi NATO zemljama najusamljeniji smo narod na svetu.
Nemoćni za bilo koju vrstu borbe.
Ali pre NATO bombi stigla je NATO-art.
Šta je to NATO-art?
U svom poslednjem razgovoru za novine, pred smrt, veliki srpski i svetski slikar Miloš Šobajić mi je govorio o efektima NATO-arta u slikarstvu.
O performansima i instalacijama.
O poniženim i izgladnelim slikarima koji više ne mogu da dobiju prostor za svoje izložbe. O korumpiranim kustosima. O deset godina zatvorenom Narodnom muzeju. O hladnim ateljeima.
O otetom Oktobarskom salonu.
U muzici slušamo afro-američko potkulturno smeće.
Nestale su ozbiljne novine kao što je bila "Duga", list za istomišljenike svih boja.
Boris Tadić je prodao Nemcima NIN, Ninovu nagradu, četiristo kvadrata poslovnog prostora i centru grada ,udeo u štampariji, za osamsto hiljada evra.
Đilasova snaha Tinde Kovač Cerović je rasturila Zavod za izdavanje udžbenika i oslobodila tržište za nemački "Klet".
Naša deca uče iz okupatorskih udžbenika.
Razbucali su Udruženje novinara, Udruženje pisaca, zauzeli profesorska mesta na fakultetima.
Knjigu "CIA I RAT U KULTURI" je nemoguće više pronaći.
Da ne nabrajam više…
Svi smo svesni toga. Svakoga dana to osećamo.
Kad je Čerčil na početku rata držao sastanak ratnog kabineta predloženo mu je da skreše budžet za kulturu: "Šta će nam pobeda u ratu ako izgubimo rat u kulturi?"
Nikad nismo završili spomenik na Vidu – ostrvu mrtvih. Na napravljenom postamentu nedostaju dve figure srpskih vojnika.
A prilikom povlačenja preko Albanije poginulo nas više nego Japanaca prilikom bombardovanja Nagasakija i Hirošime.
Umetnost je kao voda. Uvek nađe put. Nećete da čitate i kupujete knjige . Onda ćete čitati na telefonima naše kratke priče. Dok se vozite gradskim prevozom.
Kratka priča je dominantna književna forma dvadeset prvog veka.
Ne preostaje nam ništa drugo osim Bratstva srpskih duhovnih komita. Nije to nikakva organizacija i još manje nevladina organizacija. Ima nas i u vlasti i među blokaderima. Ima nas po čitavoj Srbiji. Ne treba da se međusobno poznajemo. Ne treba čak ni da znamo jedni za druge. Bitno je da se zajedno sa jatacima borimo protiv denacionalizacije srpske kulture
Jer to je glavni cilj NATO-arta – denacionalizovati srpsku kulturu.
Možda neko misli da nas je malo. Da smo kao golubovi koji u kljunovima nose vodu da bi ugasili veliku vatru.
Ali neka smo i kao golubovi. Barem znamo da smo učestvovali.
Slikari su doneli kamenje iz Pribilovaca. Na svakom kamenu je jedan slikar naslikao ponešto. Malo je. Ali svaka kap znači da si učestovao.
Išli smo putevima srpske vojske preko Albanije. Stigli na Krf nas devetoro na dan iskrcavanja šesnaestog januara. Malo nas je. Ali znamo da smo išli pravim putem.
Zato se ne boj. Nisi sam. Ima i drugih koji žive tvojim životom - kaže pesnik.
Ako zaštitimo kulturu od denacionalizacije, zaštitili smo opstanak naroda.