Žuč je brdo iznad Vogošće. U ratu, naređenje da se krene na Žuč često je značilo isto što i smrtna presuda.
Ko ga drži, drži prilaz Vogošći, sarajevskom naselju, i fabriku municije Pretis.
Zbog toga su napadi bili neprestani, a gubici veliki. Priče o tim borbama i danas se prepričavaju, svaka drugačija, svaka teška na svoj način.
Bote je bio tenkista. Nije mnogo govorio o ratu, ali je pamtio datume. Petnaesti maj – njegov rođendan. Tog dana 1993. stigao je na Žuč, pravo u vatru.
Granate su padale kao kiša, zemlja se tresla, a ljudi nestajali u dimu i kriku. Govorio je da ga nijedna nije pogodila. Posle rata otišao je u Kanadu.
Vozio je kamion, duge rute, dugi dani i još duže noći. Imao je dečački osmeh i oči koje su lako zavaravale. Samo je duboka bora preko čela otkrivala da je poneo nešto što ne može da ostavi.
Godinama kasnije, ušao je u banku. Za šalterom je stajala žena.
Razmenili su nekoliko rečenica, pa još nekoliko. Kao da su se odnekud već poznavali. Sačekao je da završi smenu. Otišli su na piće.
Bila je otvorena, direktna. Pušila je mnogo i govorila kako mrzi kanadske zime. Rekla je da joj je muž poginuo u ratu. Imala je ćerku.
Ona je muslimanka ali muž joj je bio Srbin. Da bi spasi ženu i ćerku upisao se u vlašku brigadu.
Zove se Senada ali može da je zove i Nada. Tako je muž zvao.
Sledeći put pozvala ga je na večeru. Stan je bio mali, topao, pun sitnica koje su odavale nečiji pokušaj da počne ispočetka. Devojčica ih je dočekala pesmom.
"Na tananu šadrvanu", pevala je tiho, ali čisto.
"Na koga tako lepo peva?", pitao je Bote.
"Na oca", odgovorila je žena. "Bio je pevač."
Zastao je.
"Kako je poginuo?"
"Na Žuči. Pogodio ga je tenk. Petnaestog maja devedeset treće."
Reči su ostale da vise u vazduhu. Bote je osetio kako mu se stomak steže. Zatražio je čašu vode. Ruke su mu drhtale. Devojčica ga je gledala velikim plavim očima, mirno, kao da nešto zna što on ne može da izgovori.
Te noći nije spavao. Gde god bi sklopio oči, video je isto: dim, brdo, cev tenka i trenutak koji se ne može vratiti.
Ujutru je ponovo stajao pred njihovim vratima. Kada su se vrata otvorila, nije rekao ništa o tom danu.
Samo je o pružio kutiju sa prstenom.
Od tada žive zajedno. Devojčica se ne odvaja od njega.
Zove ga TATA.