Anarhija u Ujedinjenom Kraljevstvu: Britanska strategija tenzije
Džej Di Vens, Trampov kandidat za potpredsednika Sjedinjenih Država, pre nekoliko nedelja je rekao da bi prva zaista muslimanska zemlja sa nuklearnim potencijalom mogla postati Velika Britanija. Britanci su se zgrozili i pomislili da se Vens šali. Da li se šalio?
Neko je sasvim svesno dodavao imigrante u ovaj britanski lonac pa spustio poklopac. Onda je pojačao vatru. Posledice su bile sasvim predvidljive.
Da krenemo od Lidsa, grada na severu Engleske, petak, 19. jul. Socijalni radnici su došli u rumunsku romsku porodicu da oduzmu decu. Imali su nalog i sve je bilo legalno. Roditelji dece su se usprotivili, došle su i komšije pa i njihove komšije u gradskoj četvrti koja je uglavnom muslimanska, tačnije rečeno pakistanska. Došla je policija, došlo i još Pakistanaca i tako do duboko u noć. Goreli su autobusi, policijski i drugi automobili, letele su kamenice i svašta drugo. Na kraju je uhapšeno pet osoba. Televizija je pokazala deo nereda ali su novine i društvene mreže verno prenele video-zapise i fotografije. Izgledalo je to jako loše.
Utorak, 23. jul. Gradić u Kentu, na jugoistoku zemlje. Maskirani napadač je stigao motociklom i sa dva kuhinjska noža od po dvadesetak centimetara napao britanskog oficira na ulici ispred kasarne. Oficir je teško povređen ali je živ. Napadaču se ne spominje ime odmah, i to već svi u Britaniji znaju da pravilno protumače. Da je ime britansko, ili bar hrišćansko, objavili bi. Ovako čekaju na odobrenje. Nije jasno ko izdaje takva odobrenja ali se čekaju, to je jasno. Znamo da je crnomanjast i nižeg rasta... Da podsetimo, 2013. dvojica pripravnika Al Kaide su u Londonu kolima udarili vojnika Lija Rigbija. Potom se ga napali noževima, ubili i krenuli da mu seku glavu. Na sred ulice u po bela dana. U Engleskoj u 21. veku. Majkl Adeboladžo i Majkl Adebovale (nigerijska imena) osuđeni su na doživotnu robiju. Kada je sudija pročitao presudu, Adeboladžo je uzviknuo "Alahu akbar". Bilo mu je očigledno i stalo da svi znamo kome i čemu pripadaju i ova dvojica i njihov brutalni čin.
Isti dan, 23. jul, aerodrom u Mančesteru. Tuča između policije i grupe Pakistanaca. Umešali se i naoružani specijalci. Na video-snimku koji se odmah pojavio na internetu vidi se kako naoružani specijalac dva puta šutira u glavu mladića u plavoj majici koji nepomično leži na zemlji. Snimak se odmah pojavljuje u javnosti i izaziva sablažnjavanje i jaku reakciju pakistanske zajednice koja izlazi na ulice da protestuje i traži pravdu. Napadaju policijsku stanicu. Pojavljuju se advokati koji ih predstavljaju i traže odgovornost i najstrožiju kaznu za ovaj "pokušaj ubistva". Četiri dana kasnije se u javnosti pojavljuje snimak događaja koji prethode gore opisanom incidentu. Tu se vidi da nekoliko Pakistanaca napada policajce fizički, pesnicama. Momak u plavom, verovatno bokser, udara u lice policajku i lomi joj nos, onda obara još jednog policajca. Tek tada dotrče specijalci i zatiču tu scenu. Novi video stavlja događaj u drugačiji kontekst i britanska javnost se sada okreće protiv Pakistanaca. Izbijaju neredi.
29. jul Sautport, gradić severno od Liverpula. Devojčice uzrasta od pet do devet godina bile su na času plesa na temu muzike poznate američke pevačice Tejlor Svift. Mladić je upao u prostoriju naoružan nožem. Ubio je tri devojčice i ranio još sedmoro dece i dvoje odraslih. Odmah je uhvaćen. Krenule su spekulacije da je imigrant, musliman, da je ovo ili ono. Imena u javnosti nema, napadač ima sedamnaest godina, kaže policija. Iz pravnih razloga ime se ne može objaviti. Uprkos tome kreću protesti protiv muslimana. Gori džamija u Sautportu. Sve to nailazi na osudu premijera Kira Starmera i medija masovnih komunikacija. Postavlja se pitanje, ako se ne zna ime, zašto lokalno stanovništvo misli da se radi o muslimanu? Pa lokalno stanovništvo je uhvatilo počinioca. Ne znaju mu ime ali su ga imali u šakama, dobro su ga prostudirali. Skandiraju "Alah, Alah, j... vas Alah", "Koliko još dece?" Premijer Starmer izjavljuje da će učiniti sve što je u njegovoj moći da zaštiti muslimansku zajednicu.
Pošto mu je sledeće nedelje 18. rođendan, napadač je konačno imenovan. Poreklom je iz Ruande ali se ne spominju veze sa lokalnom džamijom, na primer. Da li mladić imao kontakata sa radikalnim islamistima? Onda bi to bio jasan slučaj terorizma, valjda? Ovako je samo mentalno nestabilna osoba. I onaj bokser sa aerodroma. I onaj što je vojnika ubo sedamdeset (70!) puta a nije bio agresivan prema drugim namernicima? Ako je mentalna bolest, onda vlada nije odgovorna.
Tačka ključanja
No, zaista je zanimljivo da beli Britanci ne rade takve stvari. Ne pamti se takav ili sličan ispad nekog "mentalno obolelog" belca. Da li ova mentalna bolest zahvata samo članove jedne određene religiozne grupacije? Kako bi to bilo moguće... Radikalizacija je reč koja se često čuje u ovom kontekstu. Imamo li podataka o tome s kim su se ovi pojedinci viđali, gde, kakve su poruke razmenjivali, šta su čitali? Policija ima sigurno, no, zvanična verzija ne dopušta alarmizam, zar ne? Pa ipak je to samo jedan pojedinac.
Kreću protesti u nekoliko gradova Britanije, u Londonu ispred rezidencije premijera u Dauning stritu policija hapsi čak i neke bezazlene prolaznike. Sto uhapšenih. A muslimane koji svaki dan protestuju za prava Palestinaca ne hapsite, čuju se povici. Pakistance u Mančesteru koji su čak i napali policijsku stanicu ne hapsite? Samo bele Britance? Poznati disident Tomi Robinson je govorio na skupu u Londonu i odmah je priveden. Posle je izašao iz pritvora i otišao u inostranstvo. Sa decom na godišnji odmor, kaže.
Onda 1. avgust Stouk Njuington u severnom Londonu. Čovek (belac) izboden, kažu iz čista mira.
3. avgust Stouk na reci Trent, srednja Engleska, muslimanski imigranti izboli najmanje dve osobe na belom protestu pod nazivom "Dosta je dosta".
I tako bismo mogli i dalje da nabrajamo. Ovog vikenda je temperatura dostigla tačku ključanja. Protesti su se pojavili čak i na medijima glavnog toka koji ih, naravno, osuđuju. Ministarka iz Hala (grad na severu Engleske) kaže da za te razbojnike (belci) ima dovoljno mesta u zatvorima. Muslimanski imigranti u hotele a domaći koji protestuju u zatvore. Baš dirljivo. Svaka čast ministarki.
Dosta nam je više imigracije, zatvorite granice, ovo ludilo vodi u propast, čuju se povici. Sa druge strane – muk. Nismo vas dobro čuli. Imigranti stiži čamcima, avionima, kamionima... u putu gube dokumenta te svi (navodno) stižu iz područja ratnih operacija. Na snimcima vidimo da odmah dobijaju nove telefone, otpakuju ih, uključuju. Dobijaju uputstva. Sve je to lepo organizovano mimo volje građana. Imigranti, svi iz muslimanskih zemalja, skoro svi su vojno sposobni muškarci. Stižu.
Istovremeno, Izrael nastavlja da bombarduje Palestinu pa je sada vojnu operaciju proširio i na još nekoliko zemalja – muslimanskih zemalja. Napadi kreću posle obraćanja Netanjahua u američkom Kongresu. Je li on to dobio zeleno svetlo za rat širih razmera? Ako jeste, treba primiriti domaće muslimane na Zapadu, zar ne?
Ovo je dakle, presek trenutne situacije i kao i uvek kada se dogodi zločin treba se zapitati cui bono? Ko od svega ovoga može imati koristi, kome je potreban sukob hrišćana, bele evropske populacije, i novopridošlih muslimana?
Strategija tenzije
Hajde da odgovor potražimo prvo u metodici rada u istorijskom kontekstu. Strategija tenzije (La strategia della tensione) je izraz nastao krajem šezdesetih godina prošlog veka i odnosi se na terorističke napade i opšte društveno stanje Italije tokom perioda od skoro dve decenije. Za dotičnu strategiju tenzije, bilo je bitno da se u umerenom javnom mnjenju izazove slika političke praznine, psihoza straha i trajne pretnje, nadolazećeg i neizbežnog kraha države. Pored napada, sukoba, fašističkih i policijskih provokacija, postoji i politička manipulacija. Kruže glasine o navodnim ili predstojećim državnim udarima, o ekonomskoj propasti izazvanoj veštačkim berzanskim krizama i transferom kapitala u inostranstvo, o čemu štampa redovno izveštava.
Kako je pisao čuveni italijanski intelektualac Pjer Paolo Pazolini sedamdesetih godina prošlog veka: "Ljudi na vlasti... neki od ljudi koji su nama vladali trideset godina – prvo su upravljali strategijom antikomunističkih tenzija, a onda... isti ti ljudi su upravljali i strategijom antifašističke tenzije. Masakre su, dakle, uvek vršili isti ljudi. Prvo su izvršili masakr na Pjaca Fontana, optužujući levičarske ekstremiste, zatim su izvršili masakre u Breši i Bolonji, optužujući fašiste."
Strategija tenzije je imala, dakle, zadatak da održi i učvrsti vlast, i to ne vlast demokratski izabrane i transparentne vlasti već vlast iz senke, ono što danas nazivamo dubokom državom. U to vreme su u Italiji postojale dve jako snažne, slabo vidljive ali izuzetno moćne organizacije. Jedna je ono što generički nazivamo "mafija" a druga je operacija "Gladio" čiji je nominalni zadatak bio, sada znamo, da organizuje strukture otpora (NATO provenijencije) u slučaju da Sovjetski Savez okupira Zapadnu Evropu.
Čije su interese zastupale ove organizacije? Teško je odrediti sa preciznošću, ali to svakako nije bio prosečni građanin Italije. Neka kao naznaka posluži primer ubistva šefa italijanske vlade Alda Mora 1978. godine. Otet je od strane "Crvenih brigada", terorističke organizacije sa navodno marksističkim predznakom, posle perioda zbližavanja sa Komunističkom partijom Italije a upravo onog jutra kada se uputio u parlament na debatu o poverenju Andreotijevoj (personifikacija duboke države) vladi.
Modus operandi je,dakle, jasan. Zavaditi sve oko sebe, sprovesti mere maksimalne kontrole i tako ovladati društvenom zajednicom. Sredstva su manje bitna, bitan je konačan ishod i ova strategija nije izmišljena pre pola veka u Italiji već je tada samo obznanjena i dokumentovana. Praksa je postojala, i sigurno je da i dalje postoji.
"Preventivne" mere
Britaniju dakle tresu nemiri i tenzije između muslimanskog stanovništva i starosedelaca, belih hrišćanskih Britanaca među koje možemo svrstati i ateiste jer se ovde radi o kulturološkoj i istorijskoj matrici pre nego o bogoljublju.
Sa jedne strane noževi, agresivnost i "neuračunljivost", sa druge strane protesti (opravdani?). No, nemojmo zaboraviti da u toj čorbi ima puno začina. Postoje interesne sfere koje će da podstiču "beli revanšizam" isto kao što neke druge podstiču "islamski fundamentalizam". Postoje naravno i oni, a o njima je ovde reč, koji podstiču i jedne i druge.
Usred čitave te gužve se naciji obratio i novi premijer, laburista Kir Starmer. Govorio je o opasnosti koja društvu preti od nasilnih nereda i "krajnje desnice". Da se zaustavimo ovde na trenutak. Pod "krajnjom desnicom" obično podrazumevamo npr. rasizam. Da li se protesti povodom gore navedenih krvavih napada mogu smatrati rasizmom? Koliko smo videli i čuli, radi se o bezbednosti. No, premijer valjda bolje zna.
Kir Starmer naime počinje da govori o novoj "nacionalnoj sposobnosti" za borbu protiv nasilja i nereda koja će biti uspostavljena policijskim snagama. "Nasilje i neredi" su "beli" neredi. Palestinci i uopšte muslimani "protestuju".
Dalje ćemo da uvedemo tehnologiju prepoznavanja lica i preventivnih mera za ograničavanje kretanja ljudi. Znači, "preventivno" ćemo da ograničavamo kretanje ljudi. Što će reći, kad i kome poželimo mi ćemo da uskratimo pravo na kretanje. Kome će ta služba da odgovara? Glasačima kojima je onemogućeno slobodno kretanje? Njima sigurno neće.
I još, Starmer je kompanijama društvenih medija rekao da se zakon mora poštovati kako bismo izbegli nerede koji se organizuju na društvenim mrežama. "Zakon se mora poštovati" znači, da prevedemo, da treba uvesti strogu cenzuru slobode govora i izražavanja.
Policiji su daju veća ovlašćenja, više nadzora (elektronsko prepoznavanje lica, face recognition), više ograničenja kretanja ljudi (a šta ćeš ti baš ovde?), pooštravanje kontrole na platformama društvenih medija (a zašto si ti prosledio "onu" poruku?).
Vrli novi svet
Da pogledamo sad samo još meni Svetskog ekonomskog foruma (SEF) čiji je Kir Starmer veliki poštovalac. Setimo se samo njegove izjave da je Davos (SEF) puno značajniji i zanimljiviji od Vestminstera (britanski parlament).
Tu dakle još imamo (agenda 2030) digitalni identitet (da znamo ko su izgrednici), imamo onda i digitalnu valutu (može da se programira), potpisivanje međunarodnog sporazuma sa Svetskom zdravstvenom organizacijom (SZO preuzima kritične ingerencije zemalja), klimatske promene i zelena agenda, večni rat sa Rusijom i konačno, kako sad već možemo da nazremo iz toka Olimpijskih igara, uvođenje pojma transrodne osobe u pravne odredbe. Vrli novi svet, dizajniran po meri... da, zaista, kome sve to treba? A nekome treba, pa polako ka tome i klizimo.
Kako vidimo sada iz ovih svežih britanskih primera, ni teorija o zameni stanovništva nije više samo teorija, postoje već i materijalni dokazi koji svakodnevno stižu na obale, aerodrome, dobijaju smeštaj u hotelima, socijalnu pomoć, građanska prava... Mediji glavnog toka sistematski ignorišu probleme a politička kasta za sve krivi "neposlušno", kritički nastrojeno stanovništvo i društvene mreže.
Kako je to samo lepo bilo kad smo uspeli da svakoj kući uvalimo po radio ili crno-beli televizor sa po jednom stanicom. Vesti u šest uveče, ponove u deset i to je to. A ne sad ovo, gde svako može da priča, razmišlja, zapitkuje... još imaju i kamere, audio-zapise, fotografije... totalni užas. Mora se tome stati na put. Još malo pa će početi i knjige da čitaju! No, na žalost, ne postoji opasnost da se to zaista i dogodi.
Strategija tenzije je na delu. Postoje prethodni istorijski slučajevi na koje se možemo pozvati i onda mirno analizirati to sve što čitamo, vidimo i čujemo. Dok još možemo da čitamo, vidimo i čujemo. Duh je izašao iz boce. Teško se to vraća.
Što bi rekao Rodžer "Blagoglagoljivi" Klint u čuvenom filmu "Uobičajeni sumnjivci": "Najveći trik koji je đavo izveo jeste taj da nas uveri da on ne postoji!"
