Velika zamena naroda

Krajem jula ove godine smo pisali o letošnjim uličnim protestima u Velikoj Britaniji, njihovom smislu i mogućim implikacijama. Tri meseca kasnije su stvari jasnije i naziru se konture fenomena koji je dobio i svoje ime: Velika zamena naroda (The Great Replacement).

Povod za letošnje nemire je bio  događaj u malom mestu Sautport na severozapadu Engleske kada je tada maloletni momak poreklom iz Ruande upao na dečji čas plesa i nožem ubio tri a ranio još osam devojčica i dvoje odraslih. U desetak gradova Engleske su krenuli protesti lokalnog stanovništva (belci) koje je mislilo da je ubica muslimanski ekstremista, a potom su počeli i protesti lokalnih muslimana. Novi premijer, laburista Kir Starmer je izašao u javnost rekavši da se ne radi o terorističkom aktu i oštro je osudio... siledžijstvo belih desničara.

Sada, nekoliko meseci kasnije, strasti su se primirile. Počela je i fudbalska sezona koja svake nedelje utera milione mlađih i sredovečnih muškaraca u obore stadiona ili ih okiva ispred TV ekrana. Zašto da se "bave politikom", protestuju i muče se kad mogu lepo da navuku dres (80 funti) svog voljenog kluba, popiju desetak piva i uživaju dok ne padnu u nesvest od umora i alkohola. Posle par dana sve to opet ponove i tako dalje. Englezi nikada nisu ni bili specijalno nadareni za revolucionarnu delatnost. Setimo se samo kako su pogubili kralja Čarlsa Prvog (1649.) a nisu ukinuli monarhiju tako da i danas vlada jedan Čarls – Treći.

Ali, da đavo nikada ne spava pokazuje nam i najnoviji obrt u slučaju Sautport. Ubica Aksel Rudakubana (nije više maloletan pa se ime sme objaviti) je sada optužen i za terorizam. Imao je u svom posedu biološki otrov kao i priručnik za terorizam. Premijer Starmer je optužio bele protestante da su siledžije jer dotični napad nema veze sa terorizmom. Pitanje se sada nameće samo od sebe. Kada su policija i vlada saznali da je ubica posedovao ove materijale? Pretres kuće se obično odvija odmah posle hapšenja. Ako je tako onda su protestanti u Sautportu i drugim engleskim gradovima bili u pravu. To jeste bio teroristički akt a vlada je uprkos tome pokušavala da sve zataška i za nerede optuži samo jednu stranu – belo stanovništvo koje je ustalo protiv terorizma i nekontrolisane imigracije. Izgleda da su bili u pravu, zar ne?

I tako smo došli do nekontrolisane imigracije. Zemlje Zapada su preplavljene imigrantima koji su često ilegalni i bez dokumenata. Oni legalni su neškolovani, teško se integrišu.

Sjajan istraživački posao na našu temu Velike zamene naroda je napravio publicista Sajmon Elmer čiji poduži opus na ovu temu preporučujem za čitanje (na engleskom u 4 nastavka i skoro 40.000 reči).

Elmer je istražio ovaj fenomen savremenih masovnih migracija, temeljito je sve dokumentovao te došao do sledećih zaključaka.

Dokument Ujedinjenih nacija iz 2000. godine pod naslovom "Migracije za zamenu populacije: da li je to pravo rešenje za populaciju koja stari i čiji broj opada?" (Replacement Migration: is this the Solution for Declining and Ageing Populations?) Dakle, ono što se na zapadu denuncira kao ”teorija zavere”, naime, Velika zamena naroda, očigledno je zvanična politika globalnog tela poput Ujedinjenih nacija. O temi se raspravljalo i doneti su zaključci koji su izloženi u ovom dokumentu čija je svrha da artikuliše korake potrebne da se amortizuje naglo smanjenje broja radno sposobnog stanovništva  i njihove sposobnosti da izdržavaju sve veći broj penzionera.

Ovo nije problem isključivo Zapada. Kina se suočava sa sličnim problemom kao rezultatom politike jednog deteta pokrenute 1980. kao deo njenih ekonomskih reformi. No ovaj dokument analizira slučajeve Francuske, Nemačke, Italije, Rusije, Ujedinjenog Kraljevstva, Evropske unije i SAD, kao i Japana i Južne Koreje.

Dokument kao rešenje predlaže pet scenarija od kojih je nama najzanimljiviji peti jer su svi izgledi da je, koliko vidimo, baš taj scenario uzet u obzir prilikom implementacije. Taj peti scenario predviđa da odnos radno sposobnog stanovništva (15-64 godina starosti) i penzionisanog stanovništva (65+ godina) bude na najvišem mogućem nivou koji bi bio dostignut u odsustvu migracija posle 1995.

Kada uzmemo u obzir postojanje ovog dokumenta relativno je jednostavno razumeti zašto je još Angela Merkel još 2015. naizgled naprasno dovela milion izbeglica u Nemačku i zašto je isti fenomen naizgled nekontrolisane migracije repliciran u svim zemljama zapadne političke hemisfere. U Evropu se slivaju migranti iz Afrike i Azije a u Sjedinjene Države iz Latinske Amerike. Svrha je ista: (Velika) zamena naroda.

Da ovde zastanemo i podvučemo crtu. Ujedinjene nacije, nadnacionalno telo, donelo je odluke kojima se rukovode zapadne zemlje. Ove odluke nisu potvrđene kroz demokratske parlamentarne tokove jer nije bilo javnih diskusija na tu temu. Zamislite samo nemačkog ili britanskog političara koji bi se kandidovao za predsednika vlade ili premijera sa programom da godišnje u zemlju dovede milion izbeglica od kojih mnogi bez validne dokumentacije. Ta osoba bi pre završila u ludnici nego u kancelariji vođe države. Ideja i odluke su dakle, ne samo nad već i vannacionalne prirode. Što su lepo osetili mađarski lider Viktor Orban, pa i Slovak Robert Fico koji ne pristaju da prime migrante.

No, da vidimo kako se ova imigrantska kriza odvija ovde u Britaniji. Gradonačelnik Londona Sadik Kan je izjavio prošle godine da "beli ljudi nisu tipični predstavnici Londona". Eto, sad smo i to saznali. Beli Britanci čine manje od 50 odsto stanovništva (3,6 miliona) ove metropole od skoro devet miliona duša. Ima tu Iraca i Nemaca i svakojakih drugih ali, kako gradonačelnik reče, to više nije "beo" grad kao u doba Šekspira, Dikensa pa čak ni Bitlsa. U Engleskoj i Velsu je procenat belog stanovništva inače 81,7 posto dok je Azijata 9,3 odsto (uglavnom Indija i Pakistan) a crnog stanovništva 4 posto.

U skladu sa tom ideologijom pripadnici manjine (nacionalnih, rasnih, polnih...) imaju prednost pri zapošljavanju. Sve pod firmom "različitosti", naravno. Zamislite sada u takvoj situaciji nekoga kome je otac beli Englez a majka crnkinja iz Nigerije. Do juče je sebe smatrao belim jer je živeo u belom društvu gde su belci privilegovani. Sada to više nije slučaj i on se izjašnjava, pa možda sve više i oseća crnim. Isto je tako i u Sjedinjenim Državama pa verovatno i drugim zemljama Zapada. To će statistika sve više pokazivati. Belih će dakle, biti sve manje a svih drugih više.

Imigracija, međutim, ne posustaje, čak se i ubrzava. I to sve uprkos izbornim obećanjima poslednjih skoro dvadeset godina kada su i torijevci i laburisti obećavali uspostavljanje  kontrole nad granicama i smanjenje imigracije a de fakto, kada su na vlasti, nastavljali ubrzano i nekontrolisano naseljavanje ljudi bez potrebnih kvalifikacija i mimo proglašavanih kriterijuma (doktori, inženjeri, naučnici...). Cifre sada dostižu već oko sedamsto hiljada imigranata godišnje neto priliva (dolasci manje odlasci).

Jasno nam je dakle da je imigracija u zemlje Zapada pre svega planirana a potom i organizovana. Svi povici medija masovnih komunikacija kako je to nemoguće zaustaviti i sva pozivanja na ljudska prava, otvorena društva i slično su tu da zamaskiraju pravu prirodu poduhvata – dovođenje novog stanovništva. I svakako će to biti, s obzirom na nizak natalitet u ovim zemljama među lokalnim stanovništvom, i zamena stanovništva.

London više nije beo. Teško je reći i da je hrišćanski, evropski, britanski... neko će reći da je ateistički i to bi bilo sasvim u redu da ne postoji agresivna interpretacija islama koje zauzima upražnjeno mesto. London budućnosti neće biti ateistički. Biće on muslimanski. Hoće li biti tolerantan i prosvećen? Naše nam balkansko iskustvo kaže da neće.

Šta britanska država, dakle, radi kako bi pospešila ovaj priliv i zamenu? Evo, na primer ovako: 2021. godine je 20 odsto stanova za socijalne slučajeve u Engleskoj imalo glavu porodice koja je rođena u inostranstvu. U Londonu se taj broj udvostručio na 47,6 posto. Znači, pola stanova za primaoce socijalne pomoći su već otišli pridošlicama koji očigledno mora da imaju prioritet pri dodeljivanju  stambenih jedinica. Nije ni čudo da gradonačelnik Sadik Kan kaže da grad više nije beo kad se on sam, kako vidimo, bavi etno inženjeringom.

I dalje, 10 odsto tih stanova u Engleskoj i 17,5 posto u Londonu ima glavu domaćinstva koji je ovde stigao posle 2021. godine. Znači, to su ljudi koji su ovde stigli u poslednje tri godine a dobili su i socijalnu pomoć i smeštaj. Bilo bi to sasvim u redu da na ulicama Engleske nema skoro četiri hiljade ljudi koji spavaju na ulicama. Na engleskom se to lepo i eufemistički naziva rough sleeping, ili "grubo spavanje" ali osim očigledne grubosti, opasnosti i bolesti koji vrebaju tu najmanje ima spavanja (sleeping). 

Od tog broja "grubih spavača" više od hiljadu je po ulicama, parkovima i podzemnim prolazima Londona i oni teško da su imigranti. Nema statističkih podataka o etničkoj pripadnosti beskućnika ali sam ih sreo lep broj, davao milostinju i sa njima razgovarao. To su lokalna deca, socijalni slučajevi, često sa psihičkim traumama, tragičnim sudbinama a mnogi su i bivši vojnici, povratnici iz Avganistana ili Iraka. Beli su. Za njih nema mesta u stanovima Sadika Kana. Oni, dakle, nisu deo budućnosti, oni su već prošlost.

Postavlja se, dakle, prosto nameće, pitanje kako je moguće sakriti od javnosti ovako pogubnu sliku dotoka imigranata kao zamene za lokalno stanovništvo? Kao i sve drugo što se da sakriti, uz pomoć svemoćnih medija masovnih komunikacija za koje mnogi još uvek misle da su tu da "informišu" široku javnost.

Bi-Bi-Si, na primer, sebe naziva javnim servisom u službi naroda. No, publicista Ijan Dejvis nam demonstrira da se ova medijska kuća finansira kako država, vlada kaže. Račune polaže istoj toj državi koja, na kraju, sve to i reguliše. Bi-Bi-Si ne bi mogao biti manje nezavisan da je vladino odeljenje, kaže Dejvis i dodaje: "što, u stvari, i jeste – odeljenje vlade".

Posmatrajući svet kroz tu državnu medijsku dioptriju, beli ljudi su loši a novi ne-beli građani su idealni. Kako kaže Sajmon Elmer, samo 5 odsto imigranata doprinosi ekonomiji Britanije kao visokokvalifikovani radnici, a za svaku funtu koju doprinosu, niskokvalifikovani imigranti koštaju privredu funtu i šezdeset penija. 72 posto viza je dato radnicima sa platom ispod prosečne, a 54 odsto onima koji primaju tek polovinu prosečne plate. Divota za poslodavce.

Imigranti, kako vidimo, nisu tu da doprinesu sadašnjem društvu. Oni su ideološka projekcija u budućnost kada ne samo London već i čitav Zapad neće biti "beo", i gde će nekvalifikovana radna snaga raditi za nadnice na nivou onih u Londonu Olivera Tvista i Dejvida Koperfilda. Kome bi to moglo pogodovati? Pa pogledajte samo Avganistance i Pakistance koji jure po evropskim gradovima raznoseći robu kupljenu preko interneta. Oni su budućnost proletarijata. Nekada, u doba industrijske i komunističke revolucije, seobe su bile sa sela u grad. Sada su sa periferije zapadne civilizacije u samo njeno srce. Tako je i Rim srušen.

U Britaniji je premijer Kir Starmer već i dobio nadimak Two Tier-Kir, Kir dvostrukih aršina. Njegova vlada pušta prevremeno iz zatvora okorele, profesionalne kriminalce da bi u iste te ćelije strpali građane koji se oglase preko društvenih medija da iskažu svoje nezadovoljstvo ovde opisanom situacijom.

Publicista Sajmon Elmer, čiji rad ponovo preporučujem za čitanje, objavio je svoj esej, kako nam i sam kaže, tek kada je napustio Britaniju i stigao u bezbedni Hong Kong (toliko o slobodi govora). U poslednjem pasusu ovog teksta nam poručuje da nam treba više delovanja a manje priče. Kako je već zborio i Hamlet, same reči (words, words, words) neće zadovoljiti pravdu ali sadržajna diskusija, artikulacija težnji i političkih stremljenja možda hoće.

Do tog sudbonosnog prevrata ili uobičajene smene garde slušaćemo i dalje zlosrećnog premijera Kira Starmera koji svoj narod naziva siledžijama i desničarima dok maršira strojevim korakom ogrnut ideološkim plaštom iz krojačnice globalne elite. Ko će koga ovde zameniti, pitamo se?