Od eugenike do trans-humanizma

Da počnemo iz sredine,

Citat prvi: "Zahtev da defektni ljudi prestanu da se razmnožavaju i uvećavaju broj svog defektivnog potomstva je zasnovan na racionalnim osnovama, a njegovo sprovođenje je najhumaniji zadatak sa kojim se danas suočava čovečanstvo. Ovi nesrećni ljudi će biti pošteđeni daljih patnji, a zdravlje nacije će se postepeno poboljšavati".

Citat drugi: "Neprirodan i sve brži rast dementnih i mentalno obolelih klasa ljudi, u kombinaciji sa stalnim ograničenjima koja se nameću štedljivim, energičnim i višim slojevima stanovništva, predstavlja nacionalnu i rasnu opasnost koju je nemoguće preuveličati".

U oba teksta se zagovaraju osnovni principi eugenike, doktrine po kojoj se do poboljšanja ljudske vrste može doći selektivnim ukrštanjem ljudi sa određenim poželjnim naslednim osobinama. Eugenika ima za cilj smanjenje ljudske patnje uklanjanjem bolesti, invaliditeta i takozvanih neželjenih karakteristika iz ljudske populacije.

Autor prvog teksta je Adolf Hitler (Mein Kampf, 1924) a drugog je Vinston Čerčil (pismo H.H. Askitu, 1910). Obojica zagovaraju selekciju stanovništva na osnovu nepromenjivih karakteristika (definicija rasizma). Čerčil, britanski aristokrata, ovu ideju promišlja na klasnom nivou, on govori o jasno artikulisanoj klasi ljudi koja onemogućava prosperitet "viših slojeva". Primetimo za sada još jedan važan detalj. Čerčil je svoj tekst pisao četrnaest godina pre Hitlera, u vreme kada je budući Firer sanjao da postane slikar.

Selekcija stanovništva na osnovu određenih poželjnih karakteristika je oduvek postojala. Setimo se da su Spartanci nedovoljno sposobne (po njihovim kriterijumima) bebe bacali sa stene u provaliju. Platon je zagovarao selektivnu reprodukciju kako ljudi tako i životinja u cilju poboljšanja vrste. Dolazimo tako do prvih teoretskih spisa gde ova ideja dobija modernu artikulaciju.

Engleski ekonomista Tomas Maltus je 1798. godine izneo svoju hipotezu u eseju "O principu stanovništva". Maltus (od njega potiče pridev "maltuzijanski") je zaključio da stanovništvo ima tendenciju povećanja ali da sreća jedne nacije zavisi i od povećanja proizvodnje hrane:

"Sreća zemlje apsolutno ne zavisi od njenog siromaštva ili bogatstva, mladosti ili starosti, od toga da li je retko naseljena ili potpuno naseljena, već od brzine kojom raste, do stepena u kojem se godišnji rast hrane približava potrebnom nivou".

Maltus je dakle doveo u vezu broj stanovnika planete sa resursima za prehranu. Označio je prve konture današnje Zelene agende koja nam propoveda smanjenje potrošnje i (implicitno) rasta stanovništva usled nedostatka resursa.

Čarls Darvin je sredinom devetnaestog veka (The Origin of Spieces, 1859) formulisao svoju teoriju o prirodnoj selekciji i "opstanku najjačeg". Krenula je ova ideja sa Galapagosa, gde je on tada boravio, i došla do nas te je postala kamen temeljac svake kapitalističke doktrine. Ništa lepše za vlasnike kapitala nego da kažu da su uspešni zato što su lepši i jači – na utaju poreza, nepoštovanje zakona, rodbinske veze i korupciju ovde da zaboravimo. No, možemo da spomenemo čuvenog političkog ekonomistu i zagovornika slobodnog tržišta Austrijanca (i britanskog državljanina) Fridriha Hajeka i njegov esej indikativnog naslova "Zašto uvek najgori stignu do vrha" (The Road to Serfdom, 1944)  Da, zaista, je l' se sistem pokvario ili je tako koncipiran od početka? Mogli bismo se zapitati.

Nije, dakle, neobično da jedna druga teorija, koje je nastala posle Darvinove, nije na zapadu tako zdušno prihvaćena. Ruski princ, mislilac i anarhista Petar Aleksejevič Kropotkin je na osnovu empirijskog istraživanja utvrdio da je saradnja, a ne konkurencija u darvinističkom smislu te reči, doprinela uspehu bioloških vrsta, uključujući tu i ljude. Kropotkin apostrofira, dakle, saradnju, a ne borbu i konkurenciju.  

Kropotkin je po ubeđenju bio anarhista i nije blagonaklono gledao ni na društveno uređenje poput kapitalizma kao ni na novonastajuće socijalističke ideje. No, da zaključimo na osnovu ovog poređenja da je zapadnom kapitalističkom sistemu ideja da je "čovek čoveku vuk" (Darvin) mnogo više odgovarala jer su se njome dala opravdati kolonijalna osvajanja, imperijalizam pa i genocid lokalnog, autohtonog stanovništva (Indijanci, Aboridžini, Maje, Asteci itd).

Tvorac samog termina "eugenika" je, međutim, blizak rođak Čarlsa Darvina, antropolog Frensis Galton i dolazi nam od starogrčkog "eu-genes", dobro rođen. Isto kao što "eutanazija" potiče od "eu-tanatos", dobra, laka smrt.

Galton je bio jedan od prvih koji je uvideo značaj Darvinove teorije evolucije i shvatio da ona opovrgava veći deo moderne teologije (etika) kao i da otvara mogućnosti za planirano poboljšanje čovečanstva. Galton je uveo termin "eugenika" za označavanje naučnih napora usmerenih ka povećanju broja ljudi sa izuzetnim genetskim sposobnostima putem selektivnog izbora bračnih partnera. Predlagao je da se prave spiskovi darovitih muškaraca i žena koji bi se onda međusobno venčavali i stvarali zdravo potomstvo nadprosečnog zdravlja, te intelektualne i duhovne snage.

Kako vidimo, početkom dvadesetog veka smo već imali ne samo ideju o poboljšanju vrste selekcijom (Spartanci) već i teoretsku potporu (Darvin). Imali smo i eugeniku (Galton) koja je za nekoga bila nauka a za nekog drugog opasno pseudo-naučno šarlatanstvo. Kako bilo, oruđa (pojmovi i jezik) su iskovana, pa su bila i na raspolaganju. Bilo je samo pitanje vremena kada će se njima neko poslužiti.

Dok su se ove ideje javljale u Britaniji, preko Atlantika, u Sjedinjenim Državama je postojao vrlo sličan pokret. Što je u Britaniji bila klasna biologija, u Americi je postajala rasna i etnička. Već 1865. godine se u američkim novinama javila ideja da razmnožavanje ljudi mora da bude jedna od centralnih tema epohe. Par godina iza toga već smo svedoci i prvih eksperimenata, a desetak godina kasnije ovaj pokret zadobija manje benevolentne i čak agresivne obrise, uz tvrdnju da među najumnijim savremenicima postoji konsenzus da ako su superiorni ljudi poželjni oni treba da se odgajaju (selekcijom). I da, isto tako, ako su imbecili, kriminalci, sirotinja i na bilo koji drugi način nesposobni za život ne smeju da se razmnožavaju ("The Rapid Multiplication of the Unfit", Woodhull 1891).

Jedno pitanje se ovde sigurno nameće. Da staro britansko, gotovo kastinsko društvo ima klasni problem i da pomišlja da ga rešava na osnovu darvinističkih principa i eugenike da se donekle i razumeti. Ali zašto Amerika, jedna nova nacija sačinjena od imigranata?

Predstava o Americi kao loncu u kom se stapaju različite kulture i mase je u svojoj biti romantična i ne odgovara stvarnosti koja više liči na kazan nerastopljenih i nerastopivih identiteta manjina, etničkih zajednica i rasa. Krajem devetnaestog i početkom dvadesetog veka skoro dvadeset miliona migranata je stiglo u ovu zemlju. Među njima nemački protestanti, irski i italijanski katolici, ruski Jevreji, pravoslavni, Kinezi...  dodajmo njima autohtone Indijance, afričke robove, Meksikance koji su se na našli na teritoriji SAD posle prisajedinjena delova Meksika i eto nam tog kazana prepunog postojanih, nerastočivih gromada (Edwin Black, Eugenics and America’s Campaing to Create a Master Race, 2003).

To su dakle bile društvene okolnosti u kojima se pojavljuje interes belih starosedelaca ("viša klasa") da očuvaju svoje pozicije i da na neki način "zavedu red" među pridošlicama.

Ozbiljan i sistematski pristup pitanjima eugenike je započet 1904. godine u Stanici za eksperimentalnu evoluciju Karnegi instituta koju je predvodio zoolog Čarls Devonport. Istraživanja je u potpunosti finansirao čuveni bogataš i dobrotvor (kako vole sebe da zovu) Endrju Karnegi. Devonport je tragao za podacima o porodičnim vezama i stablima kako bi identifikovao genetske nedostatke. Podatke je nalazio u dobrotvornim organizacijama, psihijatrijskim ustanovama i ludnicama, školama i ustanovama za slepe i gluve, domovima za beskućnike i zatvorima. To je bio segment populacije koji je smatran nepotrebnim i bilo je važno katalogizirati i sistematski obraditi sve takve jedinke.

Kakva je bila primena takve jedne organizacije koja je imala sredstva, ideološku i teorijsku osnovu za svoja činjenja možemo videti iz jedne ozbiljno prihvaćene i dosta poznate studije iz tog vremena koja je utvrdila da je između 40 i 50 posto istočnoevropskih Jevreja koji stižu na Elis ajlend (Njujork) mentalno zaostalo. Statistički i kulturološki je to svakako nemoguće i nehumano ali je to bilo stanje nauke tog vremena i tog mesta.

Takva društvena klima je dovela i do skandalozne odluke Vrhovnog suda Sjedinjenih Država (1927. godina) da je nasilna sterilizacija maloumnih osoba prihvatljiva. Tako je 70.000 osoba tako sterilizovano. Nasilnim putem.

Američka eugenika je privukla pažnju i Adolfa Hitlera i nacista u Evropi. Mada su i Nemci imali svoj autohtoni eugenetički Lebensunwertes Leben, ”život koji nije vredan življenja” program.

Hitler je već imao na umu rešavanje jevrejskog, slovenskog i romskog pitanja tako da mu je ova teoretska potka zgodno došla da opravda rasističke i genocidne težnje. Amerikanci nisu uspeli da formiraju jedinstvenu banku podataka preko koje bi mogli da prate porodična stabla i da se sistematski na državnom nivou rešavaju nepoželjnih. To je međutim uspelo poslovično organizovanim Nemcima uz veliku pomoć američke IBM korporacije koja je svojim bazama podataka omogućila sistematsku identifikaciju, isključivanje iz javnog života, konfiskaciju imovine, getoizaciju, deportaciju pa konačno i uništavanje ogromnog broja Jevreja, Slovena i Roma.

Nacisti su ostali upamćeni kao ideologija koja je pokrenula sistematsko i gotovo industrijsko uništavanje ljudi. No, ideje koje su dovele do sprovođenja konačnog rešenja kao i tehnologija koja je dobrim delom to omogućila je stigla sa Atlantika, iz Engleske preko Amerike.

Pitanje koje se nama sad nameće jeste da li je moguće da se u 21. veku ponovo suočimo sa genocidnom, rasističkom politikom kakva je bila nacistička? Da li je to bila greška prirode, samo jedan kvar ili postoje dublji civilizacijski razlozi koji navode određene društvene slojeve da posegnu za ovom ideologijom i, sada već i sasvim dostupnim, sredstvima?

Ovde gde živim, u Kembridžu u Engleskoj, ima jedan pab koji se zove "Eagle" – "Orao". Nalazi se u samom centru i poznat je po dve stvari. Tu su se tokom Drugog svetskog rata sakupljali američki piloti koji su išli da bombarduju Nemačku i što je za nas zanimljivije, tu su svoje pauze a zli jezici kažu i dane, provodili Frensis Krik i Džozef Votson koji su 1962. godine dobili Nobelovu nagradu iz medicine za otkriće DNK-a lanca. Njihova laboratorija je bila preko puta paba tako da nije bilo lako ustanoviti da li su na radnoj ili običnoj pauzi.

Džozef Votson, ovaj, dakle, vrhunski naučnik, je pre nekoliko godina i u već poodmakloj dobi utvrdio u jednom intervju da postoji genetska razlika između crnaca i belaca i da se ona odražava na inteligenciju (beli pametniji). Pokojni britanski princ Filip je svojevremeno govorio da bi u sledećem životu voleo da bude neka pošast koja bi smanjila broj ljudi na planeti. Otac doskorašnjeg premijera Britanije Borisa Džonsona, publicista i javna ličnost Stenli Džonson javno zagovara smanjenje populacije Velike Britanije na oko petnaest miliona (sa sadašnjih 70). Stenli je, kako vidimo, na pozicijama Maltusa od pre 200 godina.

Naš omiljeni "dobrotvor" Bil Gejts je objašnjavao kako se pametnom i uspešnom kampanjom vakcinacija može smanjiti broj stanovnika planete za deset do petnaest odsto (milijardu otprilike). A intelektualni maneken Svetskog ekonomskog foruma, izraelski filozof Juval Noa Harari nam uporno objašnjava da je većina čovečanstva sastavljena od "nepotrebnih izelica" za koje neće biti mesta u budućem post-humanističkom društvu. Lari Fink generalni direktor "Blekrok korporacije", najbogatije finansijske institucije na svetu, kaže nam da će zemlje u kojima se smanji broj stanovnika bolje proći u ovoj četvrtoj industrijskoj revoluciji.

Znači, ima već neko ko javno propoveda da je manji broj ljudi bolja opcija. I taj neko je jako moćan i voli da sprovodi svoje ideje u delo.

Istovremeno u londonskom metrou vidimo oglase za eutanaziju. Britanski parlament je ozakonio ubistvo iz milosrđa. Eutanazija je sada već postala zapadna norma – onda će se postaviti pitanje zašto nekoga lečiti kad je to skupo? Eutanazija je jeftinija. Jedna od glavnih tema američkih izbora je bilo pravo na abortus. Osim histeričnih međusobnih napada nikakvu zrelu diskusiju na tu temu nismo čuli. Vladajuća vouk ideologija ne spominje decu i porodicu. Prosto se gade. Zelena agenda nam propoveda smanjenje proizvodnje prirodne hrane i uopšte resursa. Setimo se Maltusa. Manje resursa znači manje... nas?

U svetu već postoji nekoliko žarišta i na pragu smo možda i globalnog ratnog sukoba. Smrt kao da postaje realnost i u miru. Za rat već znamo kako to izgleda.

No, tema naše diskusije je pseudo-nauka eugenika koja je vrlo pogodna da opravda čitav spektar zločina koje su počinili rasisti, kolonizatori i imperijalisti. Promišljanja ove pseudo-nauke su uzdignuta na nivo tehnokratskog morala koji sebe stavlja izvan i iznad etičkih okvira nama zadate civilizacije. Ubiti nije hrišćanski, ali pomoći nevoljniku i slabijem od sebe jeste.

Kuran propoveda (sura El-Maida, 32) da ako neko ubije čoveka koji nikoga nije ubio – kao da je pobio sve ljude; a ako neko nečiji život spase – to je kao da je svima spasao život. I ruski klasik Fjodor Mihajlovič Dostojevski je tako pisao: ubiti jednog čoveka isto je kao i ubiti sve ljude.

Moralne norme najavljenog nam post-humanističkog sveta će se razlikovati od naših današnjih. Samo da se ne vratimo na početak, na Spartance i Platona. I da čekamo da nam otvori mogućnost suživota i daruje milosrđe neki nov Isus. Digitalni?