Engleska zastava i škotska devojčica

Vozim se ovih dana i sa nadvožnjaka se smeše engleske zastave – bela podloga i crveni krst. Do skora su one bile viđene kao nacionalističke pa i rasističke. Sada kolone ljudi marširaju sa zastavom svetog Georgija i traže kraj nekontrolisanoj imigraciji.

U Škotskoj je devojčica u parku izvadila mesarski nož i sekiru da brani sestru od napasnika. Njena silueta, uvijena u škotsku plavu zastavu sa belim krstom popreko, postaje sinonim otpora istoj toj imigraciji.

U Britaniji je došlo vreme isticanja zastava. Još samo truba da se oglasi i pozove u boj.

Zastave su drevni simboli koji označavaju pripadnost vojnoj formaciji, naciji ili ideološkom pokretu (komunistička internacionala ili zastava duginih boja). Engleska zastava je bela sa crvenim krstom i identična je zastavi italijanskog grada Đenove koji je vladao delom Mediterana u vreme Krstaških ratova. Krst i zastava nose ime svetog Georgija koji je bio rimski vojnik, hrišćanin i mučenik (treći vek). On je ubio čuvenu aždaju i spasao selo pošasti. Ujedinjenjem Engleske i Škotske 1606. godine engleska zastava se stopila sa škotskom koja je plava i na sebi nosi krst svetog Andreja koji je beo i postavljen dijagonalno na plavoj pozadini. Legenda kaže da je krst nakrivljen jer svetac nije sebe smatrao dostojnim da bude razapet poput Isusa, na uspravnom krstu.

Dakle, kada su se Engleska (i Vels) i Škotska ujedinili dobili smo britansku zastavu, čuveni Union Jack koji se danas može videti na kacigama motociklista, upaljačima, peškirima pa i na donjem rublju.

Javno pokazivati englesku zastavu ili se hvaliti engleskim poreklom se već decenijama u britanskom društvu smatra neprimerenim i nacionalističkim sa vrlo negativnom konotacijom. Tako da kada čujete nekoga da se izjašnjava kao Britanac to je najverovatnije Englez. Škot će biti Škot, Velšanin je Velšanin, a Irac je Irac. Ako vas to slučajno podseća na Srbe u Jugoslaviji sasvim ste u pravu. Vladajuća ideologija nalaže da većina populacije treba da se stidi svoje istorije i kulture da ne bi povredila osećanja manjine. Vouk ideologija je ovaj koncept samo dovela do krajnjeg paradoksa i gotovo komičnih (da nisu tragične) konsekvenci.

Jedini, mora se i to reći, segment društva koji je uvek, svih ovih godina, javno i sa ponosom isticao engleske simbole, uključujući tu i crvenu ružu dinastije Lankaster, jeste ragbi reprezentacija.

Zašto kažem ovde "segment društva", a radi se o nacionalnom timu?

Zato što se fudbal igra u državnim školama (besplatne), a ragbi u privatnim (oko dvadeset hiljada funti godišnje). Deo populacije koji se ponosi i javno ističe svoje englesko poreklo jeste, dakle, onaj bolje stojeći i obrazovaniji stalež – ragbisti.

No, da stvari ne bude baš toliko i sasvim ne-engleski jednostavne, da primetimo da su dotični Englezi iz privatnih škola za svoju himnu izabrali, iz nekih bizarnih razloga (primilo se), američku crnačku, duhovnu pesmu Swing low, sweet chariot (ljuljaj se nisko, slatka kočijo) koju pevaju na utakmicama reprezentacije.

Ovoga leta je, međutim, ova bela zastava sa crvenim krstom progovorila svenarodnim glasom. Pojavljuje se na protestima protiv imigracije, na balkonima, mostovima, stubovima za ulično osvetljenje, na šahtovima i kružnim tokovima, značkama, kapama, u rukama mladih i starih, muškaraca i žena. Kažu da je u poslednjih par meseci prodato preko milion ovih zastava.

Kineski proizvođači (sigurno su oni) trljaju ruke. Biznis je biznis.

Šovinizam ili nacionalizam? Ljubav prema sopstvenoj zemlji ili prezir (netrpeljivost, mržnja) prema drugim nacijama? Odgovor na ovo pitanje svakako zavisi od ideološke tačke gledišta i usko je povezano sa odgovorom na pitanje statusa nacionalnih država u današnjoj geopolitičkoj konstelaciji. No, o tome ćemo u zaključku ovoga članka.

Da pođemo od činjenica. Britanija ima godišnji neto priliv imigranata od oko sedamsto hiljada što znači (okvirno rečeno) da je deset posto stanovnika ostrva ovde stiglo u poslednjih desetak godina. Njih sto sedamdeset hiljada je stiglo u gumenim čamcima ili drugim kanalima ilegalno. Bez ikakvih viza ili dokumenata i smešteni su u hotele gde im je obezbeđena ishrana, odeća i džeparac.

Domaći liberali i pobornici univerzalnih ljudskih prava su presrećni ovolikim izlivom nesebičnosti i humanosti.

Isti ti liberali i dušebrižnici međutim najčešće pripadaju srednjoj klasi i ne žive u delovima gradova gde se naseljavaju imigranti niti rade slabije plaćene poslove na koje pretenduju novodošlice. Evo vidimo, na primer, da Uber servis za dostavu negoduje protiv obustavljanja ilegalne imigracije jer gde bi oni onda, zaboga, nalazili jeftinu radnu snagu. Njihove usluge bi morale da poskupe.

Isti ti dostavljači se vide i na ulicama Beograda i Zagreba, kao i na ulicama svih većih gradova Evrope.

Vlada Britanije (u ovom slučaju) očigledno dopušta imigraciju bez obzira na stav stanovnika. U predizbornim kampanjama poslednjih petnaestak godina svi obećavaju uspostavljanje kontrolisane imigracije. Kako dođu na vlast, međutim, počnu da traže izgovore kako je to teško kontrolisati, pa i nemoguće. Priliv stanovništva se nastavlja. Ne samo u Britaniji nego u svim zapadnim zemljama. To svakako nije slučajno niti stihijski već je dobro promišljeno i organizovano. Moramo dakle zaključiti da je neko nadnacionalno telo odlučilo da sprovede imigraciju ili kako neki vole to da zovu "zamenu stanovništva".

Kolega jedan, Amerikanac, pre neki dan mi kaže da je imigracija dobra, humana i da treba ljudima pružiti šansu kakvu je dobio i njegov neki predak kada je iz Evrope došao u Ameriku. Divno izrečena jedna čovekoljubiva misao. Morao sam da mu pokvarim raspoloženje pitanjem o  jednoj prostoj činjenici: "A zašto ti misliš da ste vi sad oni Amerikanci od pre sto ili dvesta godina? Možda ste vi sad Indijanci koje će nove pridošlice delom pobiti, a delom proterati u rezervate?" Gorko se nasmejao i odmahnuo glavom.

Nadnacionalni interesi jesu interesi globalnog kapitala i multinacionalnih kompanija. U njihovom interesu je (za početak) jeftina radna snaga, a potom i razgradnja nacionalnog, kulturnog i političkog identiteta. Gde ćeš jeftinije od nekoga ko je u zemlji ilegalno, prima socijalnu pomoć, a radi na crno za nezakonito malu nadnicu? Sjajan poslovni model, pogotovo što je finansiran od strane neupućenih građana. Nisu im potrebni ni ljudi sa nacionalnom ili klasnom svesti, pamćenjem ili stavom. Potrebni su im činovnici sposobni da izvršavaju precizno određene i merljive zadatke.

Što se stava stanovnika tiče, o ovim temama on se da promeniti (propaganda) ili se dotični mogu ućutkati. Prva faza strategije, promena stava, nije izgleda urodila plodom jer su se nekontrolisano razmahale društvene mreže koje je teško u potpunosti cenzurisati. Vladajuća klasa, koju pred našim očima predstavlja vlada, je prešla na grubu primenu cenzure i primenu dvostrukih pravnih aršina.

Tako je, sada već čuvena Lusi Konoli koja je prošle godine osuđena na 31 mesec zatvora zbog poruke na Iksu postala simbol otpora cenzuri i različitim aršinima. Nasilnici i silovatelji koji pripadaju manjinama prolaze bez ili sa simboličnim kaznama a beli Englezi se osuđuju na drakonske (za primer) kazne zatvora. To sve u cilju boljih među-rasnih i multikulturalnih odnosa, naravno.

Puno je primera ovakvih dvostrukih aršina i nećemo ih ovde nabrajati. Osnovna načela operacije su jasna. Vredan je pomena, međutim, u ovom kontekstu slučaj dvanaestogodišnje škotske devojčice koja postaje ikona protesta protiv imigracije.

Video-zapis tog slučaja smo videli na Iksu, a onda je krenuo talas negodovanja (protiv imigracije) i talas negiranja (vlada) da se to ili bilo šta drugo dogodilo a ako i jeste onda nije baš tako…

Znamo već taj otužni modus operandi medija masovnih komunikacija. Ova situacija je eskalirala toliko da je prvi ministar (premijer, predsednik) Škotske javno izjavio da milijarder i vlasnik Iksa, Ilon Mask, samom objavom videa podriva koheziju škotske zajednice. Ništa manje nego podriva koheziju. Zamislite samo za par godina, ukoliko nastavimo ovim tempom, koliko će se godina zatvora dobijati za "podrivanje kohezije".

Da vam skratim muke oko rekonstrukcije događaja iz ruševina stvarnosti, evo ovako. Video prikazuje devojčicu od dvanaest godina u lokalnom parku i sa jakim škotskim akcentom koja viče na (čini se) čoveka koji je snima. Onda vadi veliki nož i sekiricu kojima preti osobi koja snima. Kraj.

Video je vrlo brzo postao viralan (kako se to sad kaže), a devojčica dobila status junakinje poput Mela Gipsona u filmu Braveheart (hrabro srce). Da podsetimo, glavni junak dotičnog filma je čuveni Vilijam Volas, škotski pobunjenik protiv engleske krune i to je deo škotske istorije, tradicije i mita o otporu mrskom okupatoru. Sasvim prigodno, dakle, novi Vilijam Volas je krhka devojčica koja ima hrabrosti da se suprotstavi nasilniku. Ikona je rođena (ovde, ovde, ovde, ovde, ovde).

Devojčica, Lola joj je ime, tako je, čini se, ujedinila starosedeoce bez obzira da li su Škoti, Englezi ili Irci u borbi (idejnoj za sad) protiv nekontrolisane imigracije i islamizacije onoga što oni još uvek doživljaju kao svoju zemlju – Britaniju, Ujedinjeno Kraljevstvo u bilo kojoj formi ali sa jedinstvenom istorijskom i kulturnom matricom i identitetom koji se sada nalaze na udaru.

Pogledajte samo kako na primer Bi-Bi-Si sada prikazuje prastanovnike ovih ostrva – kao crnce! Sve u ime inkluzivnosti i multikulturalnosti.

Pa Britanija je oduvek bila zemlja imigranata, zar ne? Isto kao i Švedska, Nemačka, Holandija, Sjedinjene Države…

Iz te perspektive treba da nam je jasno da ova ideologija nalaže da su na kraju krajeva sve zemlje i svi narodi samo proizvodi kretanja ljudi, isto kao i rase ili polovi (kao što vidimo). Onda je sve što nam ostaje jedna bezlična humanoidna masa koja se da preoblikovati po potrebama novog nadnacionalnog, globalnog vlastodršca. Vidite samo opus ideologa Svetskog ekonomskog foruma, Juvala Hararija koji nam lepo objašnjava da smo "beskorisni jedači" (useless eaters) i da je budućnost u sprezi biološke jedinke (staromodno rečeno: čovek) i veštačke inteligencije.

Ta "osoba" budućnosti neće imati prošlost već samo budućnost i svakako vrlo određenu funkciju u novom i večnom neo-feudalnom poretku.

No, da se mi vratimo na neposredno geografsko okruženje i sadašnji trenutak. Britaniju potresaju nemiri koji su plod nezadovoljstva imigracionom politikom, ekonomskom krizom i korumpiranom vladajućom klasom. Upravo je zamenica premijera Andžela Rejner dala ostavku zbog skandala oko plaćanja poreza. Premijer je na brzinu promešao karte i vladin kabinet je dobio novo ruho. U ovoj najnovijoj verziji ministarka imigracije je postala Šabana Mahmud koja za sebe kaže da joj je najvažnija stvar u životu, kao i svim muslimanima – vera, islam.

Kako će ova vernica zaustaviti imigraciju poglavito muslimana u ovu zemlju ostaje da se vidi. U međuvremenu, bivša premijerka Liz Tras nam poručuje da je čisto gubljenje vremena menjati jednog ministra (broj 11, kaže) kada su svi oni "uhvaćeni" (captured) u ideološku matricu i, na primer, veruju u dogmu globalnog otopljavanja i net zero rešenja ovog problema. Treba promeniti čitav sistem, sugeriše nam Tras.

Kada nam tako poručuje bivša premijerka treba da slušamo i ne očekujemo čuda od Kira Starmera, možda najnepopularnijeg premijera u modernoj istoriji zemlje. Imigracioni tokovi će se nastaviti, a Britanija će se spremati za rat sa Rusijom. Nema boljeg načina da se smire lokalne strasti i stanovništvo postroji u borbenom poretku iza jedne jedine zastave. Istih tih zastava sa početka ovog teksta – belo polje sa crvenim krstom i Union Jack.

Poslednji put kada se to dogodilo, marta 1941. godine, u Srbiji (Jugoslaviji) smo protestovali protiv pakta sa Nemcima i na Terazijama uzvikivali "bolje rat nego pakt". I sada se vijore zastave na sve strane, od Terazija do Pikadilija pa i dalje preko čitave Evrope (NATO). Kako sam već ovde i napomenuo, unutrašnje protivrečnosti se obično rešavaju spoljnim intervencijama. Zastave ostaju iste.