Zapadni liberali "leve" političke provenijencije dočekuju imigrante, i legalne i ilegalne, raširenih ruku – "pa zaboga, svi smo mi ljudi i sve su kulture podjednako važne". Konzervativci, skeptici su zabrinuti zbog potencijalno nepremostivih kulturoloških razlika i verske dimenzije ove invazije. Multinacionalne kompanije i veći preduzetnici trljaju ruke od zadovoljstva jer jeftina radna snaga samo pristiže.
Pre neki dan sam gledao intervju poznatog američkog novinara Takera Karlsona sa britanskim političarem Rupertom Louom. Karlson je pitao Loua da li zna odakle potiče ova ideja o masovnoj imigraciji. Lou je rekao da ne zna i onda su se obojica jako tome čudili. Ni da pokušaju da pogode. Zanimljivo.
U tom kontekstu, barem dve stvari treba istaći. Prva je – potpuno je svejedno da li su motivi za dovođenje imigranata etičke, ekonomske, političke ili ideološke prirode. Osnovna je činjenica da nijedna zapadna vlada nije u svoj politički program stavila takav plan niti je ijedan parlament o tome ikada raspravljao.
Setimo se samo korona pandemije i kako su vlade Zapada (i ne samo Zapada) odbacile svoje nacionalne planove za borbu protiv pandemije i prigrlile diktat Svetske zdravstvene organizacije i njenih sponzora. Taj period ljudske istorije je južnoafrički publicista Nik Hadson ovako opisao: "Nisu oni trenirali narod, to je već davno odrađeno. Trenirali su poslušnost vlada".
Šta nam poručuje Hadson? Poručuje nam da su političke elite sada već dobrano istrenirane. Znaju oni sada čija ih ruka miluje i kudi i nema to više nikakve veze sa demokratijom.
Sada kada je poslušnost utvrđena i obezbeđena nastavljaju dalje. Evo, na primer, ukrajinska kriza, zelena pa i trans-rodna agenda, rasizam i krivica belog čoveka te najzad u sred sveg tog organizovanog ideološkog haosa i talas imigracije. Milioni ljudi, mahom muškaraca koji nadiru iz poglavito muslimanskih zemalja bez da je ijedna smislena kritička opaska izgovorena u parlamentima ili javnom prostoru tih zemalja – totalna poslušnost i subverzija demokratije.
To nas dovodi do drugog pitanja – ko je to sve organizovao i zašto? I to je onaj deo koji Karlson i Lou ne umeju da objasne.
U potrazi za odgovorom naišao sam na svedočenje Majka Gonzalesa, starijeg savetnika u analitičkom centru Heritage Foundation pred radnom grupom američkog Predstavničkog doma od 15. jula ove, 2025. godine.
Gonzales, republikanac inače, svedoči da godinama već piše kako Džordž Soroš i njegovo Fondacija otvorenog društva (OSF) i druge progresivne i radikalne organizacije rade u sprezi sa vladinim (američkim) organizacijama da promovišu levičarske agende u svetu. Gonzales dalje tvrdi da ova sprega predstavlja samu srž onoga protiv čega se bori antikorupcijska DOGE inicijativa Ilona Maska.
Majk Gonzales stavlja, dakle, Soroševe (ima ih sad dvojica koji dejstvuju, otac Džordž i agilni sin Aleksandar) u centar svog izlaganja i obaveštava radnu grupu da je po pitanju promocije radikalnih agendi američki USAID našao u Džordžu Sorošu idealnog partnera. Predstavnici Otvorenog društva u sprezi sa NVO koje finansira USAID su premrežili čitav svet. Ta saradnja je otpočela, kaže Gonzales, sredinom 90-ih kada je Bil Klinton postao predsednik Sjedinjenih Država. U to vreme je jedan neimenovani makedonski političar izjavio da je "Klinton Soroš i da je Soroš Klinton na Balkanu". Sprega interesa, šta drugo – vlada, "ne-vladine organizacije" i globalne finansije.
I dalje, navodi Gonzales: Soroševe aktivnosti nisu ograničene samo na Balkan. Naravno; oni haraju svetom, od Mongolije ili Irske do Gvatemale i Kenije, gde uticaj OSF-a oblikuje političke ishode kako bi se uskladili sa njegovom globalističkom ideologijom. Sorošev OSF je potrošio milione da legalizuje abortus na mestima različitim poput Irske, Meksika, Zambije, Nigerije i Tanzanije, da de-kriminalizuje droge u Africi i Latinskoj Americi, da promoviše mirovni sporazum sa narko-marksističkim pobunjenicima u Kolumbiji koji su građani te zemlje odbacili na referendumu, da se zalaže za transrodna prava u Gvatemali, da prikaže Izrael kao kršioca ljudskih prava, i da legalizuje prostituciju širom sveta.
U SAD, Soroš troši milijarde da transformiše Ameriku na svim ovim političkim frontovima, jer je takođe veoma zainteresovan da preoblikuje i tu zemlju. On finansira sva pitanja progresivne politike, uključujući transrodne programe i asistirano samoubistvo. Soroš je pokrenuo Projekat za smrt u Americi preko svoje Fondacije za otvoreno društvo, izdvajajući 45 miliona dolara tokom devet godina za napore koji podržavaju eutanaziju.
U vreme Obame, 2014 godine je USAID počeo tešnje da sarađuje sa OSF pa i sa Omidyar Network, mrežom milijardera Pjera Omidjara (osnivač Ebay-a) a potom i sa fondacijama Bila i Melinde Gejts, Rokfelera, Ford i MekArtur... Sve u cilju promovisanje progresivnih agendi širom sveta. Jedna od "najprogresivnijih" agendi je svakako masovna imigracija u zemlje zapadnog sveta. Mi ovde samo možemo da pretpostavimo da je dotična grupa fondacija tesno sarađivala sa entitetima poput Ujedinjenih nacija, Svetskog ekonomskog foruma i drugih polu-tajnih ali svakako neprozirnih organizacijama sa globalnim interesima i vizijama.
Onda je došao Tramp 2025, ukinuo USAID i stavio pod znak pitanja agende poput imigracije, zelene, trans-rodne pa i samog ukrajinskog projekta. Zapadna Evropa se, međutim, ideološki i strateški razišla sa Trampovom administracijom te nastavlja da upumpava pridošlice i ideologiju u svoje društvene krvotoke.
Dve direktne posledice politike zamene naroda se čine mogućim: unutarnji, građanski nemiri i/ili rat sa spoljnim neprijateljem. Da pođemo od scenarija koji se čini realniji i bliži – građanskih nemira, pa možda i građanskog rata.
Govorimo ovde o Britaniji ali je slično i u drugim zapadnoevropskim zemljama. Vlada laburiste Kira Starmera, dostojnog naslednika Tonija Blera, dotakla je samo dno – njihov rad odobrava tek oko 11% građana. I to je puno obzirom na militantno sprovođenje politike dvostrukih aršina u slučajevima "islamofobije" i političke korektnosti na društvenim mrežama (cenzura) i trpeljivosti prema manifestacijama islama pa i onim agresivne prirode kao i prema običnim zločinima.
Primer – majka četvoro deca je pretučena i zadobila frakturu lobanje. U poruci novoj partnerki bivšeg muža navodi da ju je pretukao "onaj peder". Suparnica privatnu poruku prosledi policiji. Pretučena žena dobija zatvorsku kaznu zbog reči "peder", a nasilnik nije ni osuđen, koliko vidimo.
Neverovatno ali istinito. Nije više ni neobično. Sloboda govora je već stvar prošlosti. Kada jednom stanovništvo počne da se samocenzuriše i osvrće preko ramena da vide da ih neko ne prisluškuje tu sloboda prestaje.
Upečatljiva bi bila ona istorijska paralela sa Venecijom gde je od 1310. sve do 1797. (pet vekova!) postojao pravni običaj denuncijacije. Ubaciš pismo kroz usta lava (nisu sve bile lavlje glave) i time podneseš prijavu protiv drugih građana. Posle toga su neki nesretnici bacani direktno iz zatvora u kanal (il Ponte dei sospiri).
U Britaniji ima više od petsto džamija, a muslimani se mole po ulicama. Saobraćaj staje. I to je neka poruka? Muslimani imaju svoje šerijatske sudove. Gradonačelnici većih gradova su muslimani. Vlada je povećala davanja za porodice sa više od dvoje dece. Retko koji Englez ima više od dvoje dece a gotovo svi muslimani imaju mnogobrojne porodice. Nije prošlo neopaženo u britanskoj javnosti.
Pakistanci u Britaniji traže izgradnju aerodroma u Mirpuru (Pakistan) da ne moraju iz Londona da lete prvo u Islamabad pa odatle u Mirpur (tri sata). Sve je to deset hiljada kilometara daleko od Britanije i niko drugi osim njih (7 odsto populacije) ne želi da ide u Mirpur. Ali oni su proučili svoja prava i imaju svoje interese. Demokratija može da bude mač sa više oštrica. Neke od njih budu i tupe, pa mu mač dođe više kao oklagija.
No, upravo navedene pojave nisu više iznenađenje ili vest dana. Sledeća, međutim, svakako jeste. Ministar pravde Dejvid Lami je predložio i progurao kroz parlament zakon kojim se ukidaju porote za prekršaje gde je zaprećena kazna do tri godine zatvora. A sve to u svrhu ubrzavanja procesa i rešavanja velikog broja preostalih slučajeva. Ali je to naišlo na oštru osudu mnogih upravo iz pravne branše poput baronese Kenedi, člana Doma lordova, koja nam jasno kaže da Lamija treba da je sramota zato što laže. Ne može se tako smanjiti broj slučajeva koji čekaju na suđenje.
A zašto bi Lami lagao? Pa ako je namera sadašnje vlade (tako se sve čini) da uvede cenzuru i strahovladu onda je svakako uputno da presude po pitanju ”islamofobije” i svake druge političke korektnosti donosi jedan sudija koji će svakako biti te i takve ideološke provenijencije. Radi se, naravno, o ideološkim deliktima po modelu totalitarnih društava koja isključuju drugo i drugačije mišljenje.
Da i ne spominjemo činjenicu da je porota uvedena u engleski pravni sistem (indirektno) još Velikom poveljom prava 1215. godine, gde član 39 predviđa da "nijedan slobodan čovek neće biti uhapšen ili zatvoren, ili lišen poseda, ili stavljen van zakona, ili prognan, ili na bilo koji način uništen, niti ćemo mi ići protiv njega ili slati druge protiv njega, osim po zakonitoj presudi njemu jednakih ili po zakonu zemlje".
"Njemu jednak" svakako nije sudija već su to članovi porote koji se tako i biraju, da budu "jednaki".
Zamislimo samo gore navedeni slučaj prebijene žene. Svaka porota bi je oslobodila besmislene optužbe a ona je ipak od sudije dobila kaznu zatvora. Od toga do "kadija te tuži, kadija ti sudi" samo je korak. Stavimo to u kontekst zelene agende, gradova od 15 minuta, digitalnog identiteta, rata u Ukrajini, imigracionog haosa, totalnog otuđenja vladajuće zapadne kaste pa i ideje o smanjenju svetske populacije... i stvara se slika vlasti koja je sebe stavila iznad zakona i tu poziciju želi po svaku cenu i da sačuva i svoju moć poveća. Pejzaž koji tako zatičemo je kao izašao iz kičice renesansnog holandskog majstora Hijeronima Boša – Načini smrti na njegovim slikama.
Logičan zaključak koji se da izvesti iz gore navedenog jeste da britansko društvo, ali bi moglo to biti i ono nemačko ili francusko ili koje drugo iz tog okruženja, generiše tenzije, i da je na ivici građanskih sukoba. Gotovo se svakodnevno sada pojavljuju izveštaji o silovanjima i ubistvima. Pre toga nije bilo... Pitanje je dokle će autohtono stanovništvo mirno to podnositi.
Profesor istorije ratovanja i građanskih ratova na univerzitetu Kings Koledž u Londonu Dejvid Bec nam ukazuje na činjenicu da su svi preduslovi koje istoričari nabrajaju kao nužne za početak građanskog rata već uveliko prisutni u zapadnim društvima. On dalje kaže da je takvih zemalja najmanje deset a da prednjače Britanija i Francuska. I još, da je mogućnost da se sukob proširi iz jedne zemlje u drugu jako velika. Znači, jedan potencijalni građanski rat bi se vrlo brzo proširio.
Postoji isto tako i rascep između vladajućih struktura i stanovništva. Jasno je da Starmer, Merc i Makron ne predstavljaju interese svojih naroda već globalističkih finansijskih krugova, istih onih koji i organizuju veliku zamenu naroda. Možemo onda pretpostaviti da bi se u takvom građanskom ratu policija i vojska svrstale na stranu imigranata.
No, kako sprečiti nezadovoljstvo među građanima i lokalne sukobe? Što bi rekao Jozef Gebels, spoljni neprijatelj odvlači pažnju od domaćih problema i homogenizuje stanovništvo. A kako bolje homogenizovati društvo na ivici građanskih sukoba u vrtlogu "multikulturalnosti" i "različitosti" nego pretnjom od ruske nemani i Putina kao novog Hitlera.
Koliko pre neki dan nas je glavni vojnik NATO alijanse, Holanđanin Mark Rute, ozbiljno upozorio da je Zapadna Evropa sledeća meta Rusije. I dalje, da treba da se pripremimo na rat kakav su iskusili naši očevi i dedovi.
Pretpostavljamo da misli da Prvi i Drugi svetski rat koji su odneli desetine miliona života. Smetnuo je sa uma ko je pobedio, a ko izgubio poslednju rundu. Jasan slučaj paranoje ili (pogrešne) analize?
U Britaniji je ministar za vojsku Al Karns rekao da je zemlja već u ratu sa Rusijom i da je rat već pred vratima Evrope. Notorni ratni huškač, parlamentarac Tobijas Elvud nam poručuje da Britanija već daje opremu i logističku podršku Ukrajini te ne treba da se dozvoli da Ukrajina sama podnosi teret rata već se Britanija mora direktno suočiti sa Rusijom. Nadovezuju se nova šefica tajne službe MI6 Blez Metreveli i glavnokomandujući avijacije ser Ričard Najton koji od nacije traže "žrtve".
Na televiziji gledamo svakodnevno priloge o ruskim brodovima koji snimaju podvodne kablove oko Britanije (hoće da nam ukinu internet?), o ruskim dronovima koji su pretnja svuda od Bugarske do Skandinavije, o nemilosrdnim ruskim hakerima i elektronskom ometanju (opet internet) i tako.
General Fabjen Mandon, načelnik generalštaba francuske vojske, upozorava Francuze da treba da se naviknu na ideju da će njihova deca ginuti u predstojećem ratu. Nemac Merc najavljuje investicije reda 380 milijardi evra u vojnu industriju. Nemci će sad umesto automobila (to će Kinezi) da prave tenkove.
Uvode vojnu obavezu i oni i njihovi saveznici Hrvati. Sve na krilima one poskočice iz ranih 90-ih – Danke Deutschland. Za naše susede se postavlja pitanje hoće li oni to zaista na Rusiju (opet) ili će samo na istok, na nas.
Prirodna bogatstva Rusije su najveća od svih zemalja na svetu – procenjuju se na 75 biliona dolara. Prirodno bogatstvo Ukrajine se procenjuje na 15 biliona dolara od čega je dobar deo na istoku zemlje koji je sada pod ruskom vlašću. Ove dve zemlje zajedno imaju duplo više prirodnih bogatstava od Sjedinjenih Država. Spoljni dug Evropske unije je oko 20 biliona dolara. Evropa, dakle, balkanizacijom Rusije može da reši svoje finansijske probleme. Oni su, međutim, već toliko korumpirani da su te pare ili unapred potrošili (prisvojili) ili bi to uradili čim bi ih se dočepali. Evropska liberalna kapitalistička neman se na izdisaju setila poslednje karte. A američka kao da nišan pomera ka Kini i Pacifiku.
Uostalom, nije njihov cilj da dobiju neki rat već da iz njega izvuku finansijsku korist. Što se toga tiče, što duži rat to njima bolje.
Ovome samo da dodamo da je globalistički finansijski gigant BlekRok, kupio velike delove ukrajinskih resursa, i da je sada njihov direktor Lari Fink, pored toga što je postao Kalif umesto Kalifa (Iznogud, umesto Klausa Švaba) na čelu Svetskog Ekonomskog Foruma, postao i deo Američkog pregovaračkog tima po pitanjima Ukrajine i rata sa Rusijom. Zaista elegantan spoj lepog i korisnog – za BlekRok, naravno
Prosečnom građaninu Zapadne Evrope tako ostaje da bira između građanskog i atomskog rata. Izbor otprilike kao između laburista i konzervativaca u Britaniji ili demokrata i republikanaca u Americi – sve sami globalistički pijuni koji pritiskaju odozgo kao zimi kamen na kiseli kupus. A kaca sve tešnja. Možda je vreme za pretakanje?