Na lokalnim britanskim izborima održanim 7. maja ove godine, nova partija Najdžela Faraža, Reform UK (Reform UK), ostvarila je izvanredan, gotovo istorijski uspeh osvojivši 1.444 odborničkih mesta. Prethodno su imali samo dva. Prethodnica ove partije je bila Brexit Party (isto Faraž) koja je promenila ime u Reform UK 2021. godine.
Iza Reform UK ostali su Laburisti sa 997 odbornika (izgubili 1.406), Liberalni demokrati sa 834 (dobili 151) i Konzervativci sa 773 (izgubili 557). Još novija partija na sceni je, međutim, Restor (Restore Britain Ruperta Loua), koja se otvoreno zalaže za repatrijaciju imigranata. Ova partija je izašla na deset izbornih mesta i pobedila na svih deset!
Budućnost britanske politike izgleda da se nalazi negde između reforme (Reform UK) i restauracije (Restore Britain). Status quo niko i ne spominje. Vreme je promena.
Kakav je to program Reform UK, Najdžela Faraža koji je privukao birače ogorčene sadašnjom laburističkom i prethodnom konzervativnom vladom?
Ukratko, ovo su najzanimljiviji momenti tog programa: zemlji je potrebna "pametna", a ne masovna imigracija (stručnjaci potrebni zemlji), reforma zdravstva (bez listi čekanja), podizanje praga za porez na dohodak na 20.000 funti (oslobađanje oko 7 miliona ljudi od poreza), ukidanje "Net Zero" poreza i subvencija za obnovljive izvore, iskorišćavanje nafte i gasa iz Severnog mora da bi se smanjili računi za domaćinstva.
Kako vidimo, Faražov program deluje dosta "narodski", ili kako se to sada kaže tehnokratskim žargonom – populistički. Program zvuči logično, razumno i privlačno. No, svi smo mi već dobro naučili da se u takvom grmu često krije demagogija.
Što bi rekao Majk Tajson: "Svako ima plan dok ne dobije prvi udarac u glavu."
Pretpostavimo da Faraž zaista namerava da sprovede svoj program. Kako će to, međutim, izgledati u dodiru sa političkom stvarnošću o kojoj je govorila i bivša premijerka Liz Tras – birokrate i duboka država odlučuju o svim bitnim pitanjima, a premijer je često samo marioneta. Samog Faraža i dalje bije glas da je bio i ostao čovek finansijskih krugova.
Narod Britanije progovorio. Nisu happy i to su izrazili demokratskim putem. No, da li je to dovoljno? Da li je politička artikulacija nezadovoljstva u okvirima postojećeg političkog sistema dovoljna da se promeni smer kretanja Titanika koji juri prema santi leda ili je to samo promena raspored sedenja na gornjoj palubi?
Profesor Dejvid Bec sa Kings koledža upozorava da se u Evropi, a posebno u Irskoj, stvaraju uslovi za ozbiljne društvene sukobe i moguće nemire. Iako je scenario punog građanskog rata još uvek malo verovatan, tenzije su očigledno velike i mogu prerasti u dugotrajnu nestabilnost.
Poslednjih nekoliko meseci Britanija, pa i Irska, preplavljene su protestima pokrenutim istim onim nezadovoljstvom koje je sada izbacilo Reform UK u prvi plan. Kako je i najavio profesor Bec, počelo je sa Irskom (Republika). Zamislite samo prizor: traktori veličine omanjeg tenka defiluju ulicama Dablina, blokirajući glavne saobraćajnice. Kao da je seoska svadba zalutala u srce grada. Farmeri u jaknama jarkih boja, kamiondžije sa termosima vrelog čaja u ruci, taksisti koji trube u znak podrške, a povremeno im se pridruži i poneki prolaznik. April 2026.
Cene goriva su nekontrolisano porasle usled događanja na Bliskom istoku, a Irska – nekadašnji ponosni "Keltski tigar" – odjednom je stala kao ukopana. Sa one druge strane Irskog mora, Britanija sve to posmatra kao stariji rođak koji se već nagledao drama u kojima se porodično sporečkanje pretvara u krvoproliće.
Anti-imigrantski protesti počinju da bukte sa obe strane mora. Stanova nema, računi za struju, stan, namirnice i energiju pritiskaju iz svih strana. Postoji realna opasnost da se obnove stare podele i sektaške tenzije, slične onima iz perioda The Troubles, naročito u kontekstu sve većeg pritiska zbog imigracije i ekonomskih problema.
Da li to ova ostrva u Atlantiku sa dugom i bogatom istorijom klize ka građanskom ratu? Je li tako šta uopšte moguće u digitalnoj eri, globalizacije i različitosti? Čovečanstvo danas kao da se nalazi na prekretnici, na raskršću na kojem još niko nije bio. Slabo imamo iskustva u rešavanju sukoba u eri digitalnih globalnih fenomena.
Teško da će Ujedinjeno Kraljevstvo i Irska zapasti u haos balkanskog stila, to nije verovatno iz puno razloga, ali se svakako suočavaju sa opasno smućkanim koktelom od ekonomskih teškoća, straha od naglih demografskih promena i rastuće spoznaje da "elita" u Dablinu, Londonu i Briselu više nema ni sluha ni interesa za običan svet.
No, važno je ovom kontekstu dati malo istorijske dubine. Kako je Irska od jedne od najsiromašnijih zemalja Evrope, iz koje su milioni emigrirali bežeći od gladi, došla u poziciju da joj je skoro četvrtina stanovnika danas rođena u inostranstvu, a da njena elita (politička, finansijska, privredna) ne haje za interese autohtonog stanovništva?
Od 1995. do 2007. Irska je doživela spektakularan ekonomski bum. BDP je rastao po 8–10 odsto godišnje, nezaposlenost pala sa 17 posto na manje od 5 odsto, a standard života se približio najbogatijim zemljama Evrope. Ključnu ulogu odigrale su strane, pre svega američke, multinacionalne kompanije (Intel, Microsoft, Apple, Google, Pfizer i druge).
Irska ih je privukla kombinacijom sledećih faktora: visoko obrazovana radna snaga koja govori engleski, članstvo u EU, subvencije i – najvažnije – izuzetno niska poreska stopa od 12,5 odsto. Ova "ofšor politika" pretvorila je Irsku u evropski poreski raj. Kompanije su tamo registrovale intelektualnu svojinu i profite, često kroz mehanizme poput "Double Irish", čime su izbegavale plaćanje poreza.
Multinacionalke su brzo postale motor privrede: danas čine preko 50 odsto BDP-a, oko 80 posto izvoza i većinu poreskih prihoda. Ova zavisnost dovela je do toga da strane kompanije i irska korumpirana, kompradorska elita, instrumentalizacijom globalističke i vouk ideologije, vode politiku Republike Irsku po svojim a ne potrebama lokalnog, autohtonog stanovništva.
Irska politička i medijska elita je sa entuzijazmom zagrlila vouk ideologiju – od trans-aktivizma i LGBTK+ retorike do bezuslovne podrške otvorenim granicama, azilantima i multikulturalizmu. Iako apsolutne brojke imigracije nisu najveće u Evropi (oko 1,3 miliona), proporcionalno maloj populaciji od 5,3 miliona Iraca (uključujući skorašnje došljake) uticaj je ogroman – to je već skoro četvrtina populacije.
Irska prima više izbeglica i azilanata po glavi stanovnika nego bilo koja druga evropska zemlja, što dramatično pogoršava pritisak na javne službe i stambeni fond. Lokalno stanovništvo se žali da pridošlice dobijaju prioritet za smeštaj o kakvom domaći mogu samo da sanjaju. O radu na crno i smanjenju nadnica, kao posledicama priliva stanovništva, da i ne govorimo.
Igra je jasna: imigranti se pomažu iz javnih fondova, a zarada od njihovog rada ide u privatne džepove korporacija. Sjajan poslovni model. Vlada i policija uporno poriču sasvim očiglednu vezu između masovne imigracije i porasta kriminala, odbijajući čak i da objavljuju etničko poreklo počinilaca zločina.
Ipak, snimci napada migranata na lokalno stanovništvo, uključujući decu, kruže društvenim mrežama. Reakcija nije izostala: bivši MMA borac Konor Makgregor postao je glasni kritičar ovakve politike, a veliki protesti protiv smeštaja azilanata u hotelima prerasli su u sukobe sa policijom. Na jednoj strani je establišment koji Irsku vidi kao modernu, multikulturalnu, EU-orijentisanu zemlju (zelena agenda, podrška Ukrajini, digitalizacija…) ponosnu na "različitost i inkluziju".
Na drugoj je razočarana radnička i srednja klasa koja oseća i vidi svojim očima da nestaje tradicionalni irski identitet, kultura i ustaljeni običaji. Ovaj vouk "rat" protiv sopstvenog naroda čini Irsku ekstremnim primerom sveobuhvatnog zapadnog trenda. Elite, ljudi na položajima moći, čak i demokratski izabrane vođe, više ne brane interese glasača, građana i poreskih obveznika – i više se čak i ne pretvaraju da ih brane.
Ali su medijske brane postale porozne, a društvenim mrežama se dele slike, video-zapisi i komentari – kulise se ruše. Irska vlada i IDA (Irish Development Agency) prilagođavale su propise, obrazovanje i infrastrukturu potrebama korporacija, a ne stanovništva. Političari bi se često busali u grudi i "oblačili zeleni dres" ("put on the green jersey"), što je metafora za irski patriotizam, dok su u stvari štitili interese giganata, čak i kada je to išlo na štetu domaće privrede i javnih usluga.
Ovaj model je direktno doprineo masovnoj imigraciji. Da bi se održao rast i zadovoljile potrebe multinacionalki za jeftinom radnom snagom, Irska je otvorila granice šire nego većina evropskih zemalja. Od 2000. godine udeo stranih radnika skočio je sa pet na preko dvadeset posto. Irska je tako postala primer kako ekonomski model zavisan od multinacionalnih korporacija donosi materijalno blagostanje (privremeno?), ali i socijalne tenzije, pa možda i konačni gubitak suvereniteta.
Početkom aprila 2026. cene nafte su poludele zbog sukoba koji su zatvorili važne pomorske puteve. Irski farmeri i prevoznici uradili su ono što uvek rade kada ih život stegne: izašli su na put sa svojim mašinama. Konvoji traktora blokirali su autoputeve, luke i rafineriju nafte. Centar Dablina se pretvorio u pravi seoski vašar prkosa – muzika, transparenti, čaj i kafa u plastičnim čašama. Vlada je na kraju morala da pozove vojsku da raščisti blokade.
Šest dana je Republika bila pod opsadom. Cena dizela od preko dva evra po litru bila je samo kap koja je prelila čašu. Pravi uzroci besa su mnogo dublji. Ljudi jasno vide da plaćaju račune na ime političkih i poslovnih odluka koje se donose daleko od njihovih njiva, garaža i malih gradova. Zelena agenda Evropske unije, nagli priliv imigranata, hronični nedostatak stanova… sve je to dovelo do tačke usijanja.
Vlada Mihala Martina jedva je preživela glasanje o nepoverenju u parlamentu, razdelila je 550 miliona evra pomoći, smanjila akcize i ponudila razne olakšice. Dva poslanika su izašla iz koalicije u znak protesta. Nemiri su se na kraju stišali, ali bes nije nestao – samo se povukao i čeka sledeću iskru.
Stranim posmatračima je sve ovo možda izgledalo šarmantno i pitomo – traktori umesto Molotovljevih koktela, plakati umesto pušaka. Ali iza te slike stoji ozbiljna i univerzalna poruka: običan svet, farmeri, radnici i srednja klasa osećaju da više nisu na listi prioriteta u sopstvenoj zemlji. Šta je sledeće – i zvanično, građani drugog reda?
Da krenemo sada dalje, putanjom građanskih nemira koju je zacrtao profesor Bec. Šta se događa preko kanala, u Britaniji? U poslednja dva meseca u Velikoj Britaniji održani su protesti u vezi sa imigracijom, protiv "krajnje desnice" i anti-rasizma, kao i neki protesti ekonomske prirode.
Ovde treba objasniti zašto pišemo "krajnja desnica" pod znacima navoda. Ovaj žargon je metod diskvalifikacije sagovornika, poput "fašista", "rasista", "islamofoba" ili "antisemite“, a ne precizna kvalifikacija političkog stava. Svakoga ko vam se ne sviđa, danas možete ocrniti bilo kojom od ovih etiketa. A zbog takvih etiketa se gube poslovi i uništavaju karijere.
Vremena su zaista pred-revolucionarna. "Anti-fašistički" skup, "Together Alliance" (London, 28. mart 2026), imao je veliki odziv – oko pola miliona prisutnih, kako tvrde organizatori. "Zajednica zajedno" je koalicija sindikata, anti-rasističkih grupa, muslimanskih organizacija, NVO i levičarskih pokreta.
Zanimljivo je primetiti već očiglednu sponu između neoliberalne "levice" i muslimanskih organizacija. Skup je slao poruke poput: "Stop the Far-Right", "Refugees Welcome" i "United Against Racism". Glavni cilj bio je protest protiv uspona Reform UK, Najdžela Faraža i Tomija Robinsona.
Za organizatore je ovaj skup bio u odbranu tolerancije, inkluzivnosti i demokratije, a mnogi kritičari su ga doživeli kao pokušaj levičarskih elita da uguše nezadovoljstvo običnih Britanaca po pitanjima masovne imigracije, ekonomskih teškoća i kulturnih promena.
Održan je i veliki broj lokalnih protesta (mart–maj 2026) koji su anti-imigrantski i "pro-britanski", uglavnom ispred hotela gde su smešteni azilanti. Bilo je sukoba između "desnice" i "antifašista" u Bristolu, Mančesteru i Saseksu. Prvomajski protesti (4. maj) u Londonu organizovale su levičarske radničke grupe i bilo je sukoba sa policijom.
Bilo je i protesta farmera (april 2026) koji su zapretili traktorskim blokadama zbog poskupljenja goriva i poreza. Veliki patriotski marš Tomija Robinsona i "krajnje desnice" održan je 16. maja. Skup se zove "Unite the Kingdom" – igra reči koja aludira na raslojavanje britanskog društva i potrebu za nacionalnim ujedinjenjem. Istovremeno je održan i pro-palestinski "Nakba Day" marš, kao i kontraprotesti pod sloganom "pretvori mržnju u ljubav".
Nakon velikog uspeha Reform UK na lokalnim izborima 7. maja, britansko društvo je dobilo opipljive dokaze o dubokoj polarizaciji. Jedna strana vidi masovnu imigraciju kao možda najveći problem, a druga takav stav naziva opasnom krajnje-desničarskom mobilizacijom. Pred skup 16. maja policija je bila u povišenom stepenu pripravnosti.
Vlada Kira Starmera je uzdrmana i čeka se trenutak njegove ostavke. Međutim, hoće li takva ostavka promeniti putanju kretanja partije i društva? Čini se da malo njih veruje da hoće. Do izbora još tri godine. Na osnovu rezultata od 7. maja, Reform UK bi dobili izbore ali ne i parlamentarnu većinu. A za tri godine? Možda će tada oni i na primer, Restor, odnetu pobedu i oformiti koaliciju bez čuvenog, istorijskog dvojca Laburisti/Konzervativci. Možda je bolje objaviti izbore sada a ne čekati tri godine. Politička matematika počinje da radi. Hodnici britanskog parlamenta i drugih vladinih institucija su prepuni brzih i tihih senki.
Narod Britanije je svoje rekao, no, prisetimo se kako je iskusni političar, bivši američki predsednik Bil Klinton cinično prokomentarisao izbornu volju građana: "Da, narod je svoje rekao ali mi nismo još sigurni šta nam je poručio."
Narod je izrazio nezadovoljstvo na izborima. Pitanje je hoće li elita to razumeti na vreme, ili će se nezadovoljstvo samo još više produbiti i preći u nove oblike otpora.