Skoro četiri decenije živim i radim u Britaniji i njenim dominionima. Dovoljno dugo da vidim i razumem razliku između onoga što ovdašnje (i zapadne političke strukture uopšte) govore i onoga što zapravo rade. Ta razlika – ta hipokrizija – je naša današnja tema.
Zapad nije jedna monolitna, koordinirana zavera ili udruženi zločinački poduhvat. Optužiti ga za tako nešto značilo bi, između ostalog, precenjivati kompetentnost i koherentnost njegovih vladajućih struktura. Mnogo je realnija tvrdnja da postoji dubok i sistematski jaz između vrednosti koje Evropska unija i NATO propovedaju Balkanu, u ovom slučaju, i principa po kojima postupaju. Taj jaz nije slučajan niti je proizvod samovolje nekog apstraktnog niti konkretnog pojedinca. On je strukturalan – ugrađen u samu logiku odnosa između centra moći i njene periferije.
Grčka: kada "solidarnost" postane diktat
Kad govorimo o licemerstvu, hipokriziji Evropske unije nema boljeg primera od Grčke tokom dužničke krize. Grčkim građanima – punopravnim članovima EU, suosnivačima evropske civilizacije u svakom smislu te reči – nametnute su mere štednje koje je diktirala takozvana trojka: Evropska komisija, Evropska centralna banka i Međunarodni monetarni fond.
Rezultat je dobro dokumentovan: masovne privatizacije državnih preduzeća, drastično smanjenje penzija i plata, porast samoubistava, masovna emigracija mladih, dugoročni slom javnog zdravstva i obrazovanja.
Grci su protestovali na ulicama i osećali se okupiranim u sopstvenoj zemlji. "Evropska solidarnost" se tada pretvorila u finansijsku ucenu u svom najčistijem obliku: prihvatićete uslove ili izaći iz evro zone. Kulminacija je došla jula 2015. godine kada su grčki građani na referendumu jasnom većinom – sa 61 odsto – glasali protiv uslova koje je Trojka postavila. Odluka je ignorisana, a u roku od nekoliko dana je vlada Aleksisa Ciprasa potpisala sporazum sa lošijim uslovima od prethodnog koji je narod već odbio.
Vladavina prava? Suverenitet? Volja naroda?
Sve to važi samo kada ne ugrožava finansijske interese Berlina i Brisela. Ovo nije kritika koja dolazi sa desne ili leve strane političkog spektra – ovo je činjenica koju su zabeležili i kritičari i branitelji evropskog projekta. Sam MMF je kasnije priznao da je grčki program štednje imao ozbiljnih grešaka u proceni.
Mađarska i Slovačka: suverenitet po izboru
Ista ta "solidarnost" se pretvara u pritisak i pretnje čim neka zemlja članica odstupi od briselskog diktata. Mađarska i Slovačka su to osetile na sopstvenoj koži – uskraćena su im sredstva iz strukturnih fondova, bilo je diplomatskih pritisaka, medijske kampanje su ih prikazivale kao "problematične".
Alati mogu da idu od finansijskih do simboličkih, ali je naravoučenije isto kao u Grčkoj: suverenitet je dobrodošao samo kada su odluke u skladu sa politikom Brisela.
I ovde se ne radi o tome da li je Orbanova ili Ficova politika ispravna ili pogrešna. Ostavimo to po strani. Ključno pitanje je pitanje suverenosti i principa: zašto "evropske vrednosti" podrazumevaju poštovanje suvereniteta samo kada suverene odluke idu u smeru Brisela? I zašto isti principi ne važe podjednako za sve članove ove zajednice koja se time inače i diči?
"Zapadni Balkan": politički termin u geografskom ruhu
Pre nego što se okrenemo regionu, vredi zastati na trenutak nad samim terminom. "Zapadni Balkan" nije neutralan geografski izraz. Ne postoji "Istočni Balkan". Termin je prvi put zvanično upotrebljen decembra 1998. na sastanku Evropskog saveta u Beču, u okviru EU Procesa stabilizacije i pridruživanja. Funkcija mu je bila jasna: da se napravi razlika između zemalja na "brzom koloseku" ka članstvu – Bugarske, Rumunije, Hrvatske – i onih koje su ostavljene u permanentnom "prelaznom stanju": Albanije, Bosne i Hercegovine, Srbije, Crne Gore, Severne Makedonije i "Kosova" (po njihovim standardima – zemlja).
Ovaj termin danas služi da region označi kao nezavršen, problematičan i nezreo za punopravno članstvo – i time opravda stalno mešanje u unutrašnje poslove ovih zemalja. Brisel je tako sebi dodelio mandat za večno uslovljavanje bez obaveze da ikada ispuni bilo koje obećanje.
"Zapadni Balkan" nije geografski već čisto politički termin stvoren radi sprovođenja neo-kolonijalne politike na jugoistoku Evrope.
Model "uspeha": Crna Gora i Albanija
Unutar tog okvira postoje i primeri koje Brisel rado ističe kao "uspešne". Crna Gora je već deset godina članica NATO-a i ove godine predsedava Berlinskim procesom, organizujući 25 događaja, uključujući tu i 12 ministarskih sastanaka.
Albanija se priprema da bude domaćin NATO samita 2027. godine. Zapadni mediji ove zemlje proglašavaju "liderima regiona" i "primerom evropske perspektive".
Treba se, međutim, ovde zapitati: šta tačno te zemlje dobijaju u zamenu za tu poslušnost? Članstvo u NATO-u za Crnu Goru znači preuzimanje nametnutih im troškova odbrane, usklađivanje spoljne politike sa alijansom i smanjenje manevarskog prostora u odnosima sa susedima. Da li je reč o ravnopravnom partnerstvu ili o dobro uređenom vazalstvu sa lepim nazivom? Pitanje zaslužuje ozbiljan odgovor, a ne samo fotografije sa samita.
Britanska elita i svest o misiji
Iz londonske perspektive se ovi neokolinijalistički obrisi jasno ocrtavaju. Britanska politička elita — u velikoj meri proizvod privatnog školstva i Oksbridž tradicije — nosi u sebi duboko usađenu svest o tome da je Britanija pozvana da "vodi" i "oblikuje" druge narode. Okoštali obrazovni sistem koji proizvodi takvu svest ne traži od učenika da kritički preispita pravo imperijalne, kolonijalne sile da se meša već ih samo uči da do tančina razrade i usavrše tehniku "vođstva" i "oblikovanja".
U tradicionalnim britanskim krugovima kolonijalno carstvo i dalje se pominje sa izvesnim ponosom – kao nosilac civilizacije, železnica i parlamentarizma. Mračne strane tog nasleđa – sistematska eksploatacija, veštačke podele koje i danas hrane konflikte širom sveta – retko ulaze u tu računicu.
Današnji "angažman" na Balkanu nije kolonijalne prirode ranijih vekova ali svest da Zapad zna bolje, da je njegova uloga da reformiše i usmerava, da je otpor znak nezrelosti a ne suvereniteta – ta svest nije nestala. Dobila je novo ruho, nove institucionalne forme i novi rečnik.
Balkan 2026: isti ciljevi, finiji rečnik
Britanski ministar odbrane lord Koker završio je sredinom maja "radnu posetu" Crnoj Gori, Srbiji i Kosovu. Zvanični cilj posete je bio jačanje NATO partnerstava i evroatlantske bezbednosti.
Poruka je jasna.
Ono što jeste vrlo zanimljivo jeste trenutak u kome takva poseta dolazi. Britanija danas pati od ekonomske stagnacije, inflacije iznad četiri odsto i energetske krize čije posledice građani i dalje osećaju. Računi za struju i gas su, uprkos padu sa vrhunca 2023. godine, i dalje 35 odsto viši nego pre krize 2021/22. godine. London je, uprkos tome, Ukrajini do sada dao preko 21,8 milijardi funti, od čega 13 milijardi u vojnoj pomoći.
Običan britanski građanin to oseća. Lokalni izbori 2026. godine jasno su pokazali dubok jaz između elite koja propoveda "solidarnost" sa Kijevom i naroda koji plaća račune. Pa ipak, ista ta elita neprekidno putuje po Balkanu i drži lekcije o "evropskim vrednostima". Da nije tužno bilo bi smešno.
Naravno da britanska vlada ima pravo da vodi spoljnu politiku kakvu smatra ispravnom. Ali ne možemo da ne primetimo da pričati drugima o "solidarnosti" u trenutku kada tvoji sopstveni građani osećaju negativne posledice takve iste politike jeste definicija hipokrizije.
Srbija: postepena integracija bez javne rasprave
Indikativan je slučaj Srbije. Zemlja sa formalnom vojnom neutralnošću, 12. maja ove godine otpočela je prvu veliku zajedničku vojnu vežbu sa NATO-om — NSE26 kod Bujanovca — sa oko 600 vojnika iz Srbije, Italije, Rumunije i Turske, uz posmatrače iz Velike Britanije, Nemačke, Francuske i SAD.
To je značajan korak.
Važno je imenovati ga onako kakav jeste: postepena integracija u NATO strukture zemlje čije stanovništvo to nikada nije izglasalo na referendumu, i to sa alijansom koja je istu tu zemlju bombardovala 1999. godine i pri tom izazvala smrt nekoliko stotina civila.
Možda postoje dobri strateški argumenti u prilog takvoj politici. Možda je to real-politika neophodna u datim okolnostima. Ali ti argumenti se ne iznose javno i otvoreno već proces teče tiho, korak po korak, po principu o kome je lakše ne govoriti previše glasno – po principu kuvane žabe.
Demokratska legitimnost takvih odluka ne može se meriti samo time da li ih vlada formalno donosi. Mora se meriti i time da li građani imaju stvarnu priliku da o njima iskažu svoje mišljenje i da utiču na odluke.
Šta "evropska solidarnost" zapravo zahteva
"Evropska perspektiva" za Zapadni Balkan u praksi često znači da se od Srbije očekuje da svoju energetsku i spoljnu politiku uskladi sa stavovima Brisela, da prihvati sve širi stepen usaglašavanja sa NATO doktrinom, bez obzira na sopstvene bezbednosne procene, i da reforme sprovodi tempom koji je u znatnoj meri diktiran spolja, a ne iznutra.
Istovremeno, pitanje Kosova dobija gotovo bezuslovnu zapadnu podršku, iako ga pet članica Evropske unije i dalje ne priznaje kao samostalnu državu. Upravo u tome leži suština dvostrukih standarda: principi se primenjuju strogo onda kada se traži ustupak od drugih, a puno labavije kada ograničavaju moć centra.
Pravo pitanje
Balkanski narodi imaju pravo da postavljaju neugodna pitanja. Ne iz nostalgije za nekim drugim vremenom, i ne nužno zato što Rusija ili Kina nude bolju alternativu. Nego zato što je kritičko preispitivanje uslova i cene integracije u "evropske tokove" legitiman i neophodan politički čin u svakoj demokratiji.
Da li klub u koji ulazimo prihvata nas kao ravnopravne članove, ili nas vidi kao provinciju koja treba da se obaveže na poslušnost? Da li "evropske vrednosti" važe simetrično – i za "centar" i za "periferiju"? Da li je uopšte moguća integracija koja ne podrazumeva odricanje od suvereniteta u spoljnoj politici, energetici i bezbednosti?
Ovakav nivo hipokrizije ne diskvalifikuje evropski projekat u celini. Postoje dobri razlozi zašto su brojne zemlje težile i teže članstvu u EU. Ali hipokrizija diskvalifikuje moralni argument kao temelj te integracije. A upravo na moralnom argumentu – demokratija, vladavina prava, solidarnost, poštovanje suvereniteta – počiva cela retorika zapadnog pristupa Balkanu.
Ako ta retorika treba da bude nešto više od političkog marketinga, onda Brisel i London moraju da pokažu da "evropske vrednosti" nisu samo zahtev upućen drugima, nego obaveza koju sami dosledno poštuju. Trenutno nam je teško pronaći dokaze za takvu doslednost.
I dalje slušamo istu rečenicu u različitim varijacijama: "Mi vam samo želimo dobro." Možda i jeste tako. 'Ajde da u to i poverujemo. Ali kad vam neko želi dobro, obično vas pita šta je to što vi želite, umesto da vam saopšti ili nametne to što treba da želite. Ta razlika, mala u rečima a ogromna u praksi, jeste suština našeg pitanja i našeg razmatranja.