Pijačni barometar: Pošto je danas kiša?

Pre nekoliko meseci internetom je prostrujala rečenica pripisana Džefu Bezosu ("Amazon", "Vašington post"): da treba davati prednost "inteligenciji koja će nas spasiti" nad "biologijom koja nas usporava" – sugerišući da voda treba prvo da ide ka AI infrastrukturi, a tek onda ka ljudima. Izjava je, međutim, izmišljena. Bezos to nije rekao što potvrđuju i Snopes i drugi nezavisni "fekt-čekeri", a isto pokazuje i provera snimka njegovog nastupa na konferenciji VivaTech u Parizu 2026.

Bezos to nije rekao, ali nam ideja deluje dovoljno stvarno da više nije ni važno da li je rekao ili nije. Mi svi sad kao da "znamo" da on i slični mu milijarderi to misle – na planeti je previše ljudi a sve manje vode.

"Amazonovi" data centri su tokom 2025. potrošili deset milijardi litara vode – a to je samo jedna kompanija za samo jednu godinu. O ovome će biti više reči kasnije, kad dođe red na digitalnu ekonomiju uopšte.

Većina novih AI data centara u SAD se gradi u regionima već pogođenim sušom, jer je zemljište jeftino, a regulativa popustljiva. Niko nije morao da izmisli Bezosovu rečenicu da bi poenta stajala.

Prosečna porodica treba da ograniči zalivanje bašte, dok u susedstvu niče data centar koji će sam potrošiti više vode nego čitav omanji grad. I to nije priča o jednom pojedincu ili jednoj kompaniji. To je uvod u mnogo složeniju problematiku – jel voda resurs poput nafte ili je ljudsko pravo? Može li se na tom resursu zarađivati ili se on ima učiniti dostupnim i besplatnim svim građanima.

Postoji prekretnica u istoriji privatizacije prirodnih resursa. Nalazi se u godini dvehiljaditoj, a geografski u Kočabambi, Bolivija. Tamo je američka korporacija "Bektel" svojevremeno dobila koncesiju za vodosnabdevanje u okviru zakona tako široko napisanog da je obuhvatao i kišu. Bukvalno. Korišćenje kišnice koja se sliva sa vašeg krova, kišnice koja je sakupljena u vaše bure – korišćenje te kišnice je zahtevalo dozvolu. Trebalo je da platite, bukvalno, za vodu koju vam je pala s neba.

Cene vode su preko noći skočile i do pedeset procenata.

Za siromašne porodice u gradu, račun za vodu dostizao je četvrtinu mesečnog prihoda. Oni koji nisu mogli da plate, nisu dobijali vodu. Potom su došli protesti, pa blokade, pa policija, pa mrtvi. Bolivijska vlada je napokon raskinula ugovor i "Bektel" je napustio zemlju i pokušao da tuži bolivijsku vladu za izgubljenu zaradu. Izgubili su pošto je žalba povučena pod ogromnim pritiskom svetske kampanje.

Kočabamba, međutim, nije izuzetak već logična posledica načina razmišljanja koji se, u blažim i urednije upakovanim oblicima, primenjuje u većini bogatih zemalja sveta.

Hipoteza i kontrolna grupa

Privatizacija vode 1989. u Engleskoj i Velsu predstavljala je hipotezu. Argument je glasio: privatni kapital će efikasnije ulagati u dotrajalu infrastrukturu nego država. Tržište će podizati kvalitet. Konkurencija će biti u službi potrošača.

Problem je u tome da je ova hipoteza testirana na proizvodu koji nema konkurenciju. Ne možete birati između različitih snabdevača vode. Ako Thames Water poseduje cevi ispod vaše ulice, Thames Water će to i naplatiti – bez obzira šta ta kompanija radila sa novcem, rekama i kanalizacijom. Tržišna logika bi zahtevala da razočarani kupac ode drugom prodavcu. Razočarani kupac komunalnih usluga, međutim, nema kuda da ode. Može ili da plati, ili da… se žali?

A šta je Thames Water, u ovom slučaju, radio? Pozajmljivao je. Isplaćivao dividende vlasnicima. Odlagao ulaganja u infrastrukturu. Između privatizacije i sredine dvadesetih, vodovodni operateri u Engleskoj i Velsu isplatili su približno 72 milijarde funti dividendi akcionarima – mnogi među njima strani investicioni fondovi bez ikakvog drugog interesa za stanje reka u Dorsetu ili kvalitet vode na česmi u Birmingemu. U istom periodu, neprečišćene otpadne vode ispuštane su u reke i obalne vode stotine hiljada puta godišnje. Temza, reka koja je davala Londonu identitet vekovima, postala je kanalizacioni ispust.

Regulator Ofwat postojao je i postoji. Nije bio dorastao zadatku – jer kada monopolista zna da kupac nema drugu alternativu, regulator je samo poslednja linija odbrane, i ta linija je, ispostavilo se, dosta porozna.

Thames Water je 2024. stajao na ivici bankrota. Građani – koji nisu imali izbor snabdevača, nisu mogli da odu, nisu glasali za ovu transakciju – suočili su se sa perspektivom državnog spasavanja kompanije koja je decenijama izvlačila profit. Privatizovan dobitak, nacionalizovan gubitak.

Zvuči nam to sve poznato, zar ne?

Važno je podsetiti da Thames Water nije usamljen slučaj – on je samo najvidljiviji. Svi su isplaćivali dividende u periodima u kojima su istovremeno tražili povećanje tarifa i kršili ekološke propise. Regulator je naknadno izricao kazne. Kazne nisu pokrivale ni mali procenat profita. Sistem je funkcionisao tačno onako koliko je trebalo da funkcioniše za one koji su ga dizajnirali.

Zašto je to važno za nas

Voda je globalna priča, ali za Balkan je posebno konkretna.

Klimatske projekcije pokazuju da će sušni periodi postati duži i učestaliji u velikom delu Evrope, uključujući tu i Balkan. Voda koja je danas relativno dostupna, sutra možda i neće biti. Korporativni interes za vodne resurse raste globalno, i to ne slučajno. Reke i izvori nisu apstrakcije po kanonima finansijskih berzi. To je infrastruktura koja određuje šta će se ovde moći raditi, gajiti, piti i jesti za pedeset godina.

Istorijski, zemlje na Balkanu nisu imale jak obrazac privatizacije vodosnabdevanja u zapadnoevropskom smislu. Ali pritisak u tom pravcu postoji – kroz koncesije, kroz partnerstva javnog i privatnog sektora, kroz infrastrukturne projekte finansirane stranim kapitalom uz uslove o upravljanju.

Taj pritisak nema nužno zlu nameru; ponekad je reč o stvarnoj potrebi za investicijom u dotrajalu mrežu. Ali lekcija Engleske iz 1989. je jasna: kada privatni kapital uđe u prirodni monopol, za to društvo izlazna strategija ne postoji.

Taj pritisak, međutim, već ima ime i svoje koordinate. U opštini Topusko, u susednoj Hrvatskoj, najavljen je data centar "Pantheon" vredan pedeset milijardi dolara što je više od pola hrvatskog godišnjeg BDP-a. I to za projekat snage jednog gigavata, koliko troši ceo Zagreb, dok svi postojeći data centri u Hrvatskoj zajedno nemaju ni pedeset megavata.

Investitor još nema ni svu zemlju koju je najavio, a Ministarstvo građevinarstva i Ministarstvo zaštite okoliša tvrde da nisu primili nikakvu službenu dokumentaciju. Hrvatske vode kažu da ih investitor nikada ništa nije ni pitao – a po projekcijama trebaće i do 45.000 kubika vode dnevno. Obe okolne opštine zajedno troše 500 do 600 kubika dnevno. Država, u međuvremenu, već gradi dalekovode za projekat koji formalno još nema dozvole.

Ovo nije hipotetički scenario koji tek dolazi. Ovo se već dešava.

Ozbiljan razgovor o tome čija je voda i ko je može prodati – taj razgovor, kako vidimo, treba da se povede pre nego što dođe do Kočabambe.

Oni koji su to drugačije uradili

Istorija privatizacije vode nije jednostavna i jednosmerna.

Slovenija je 2016. upisala vodu u ustav kao ljudsko pravo – prva zemlja u Evropskoj uniji koja je to učinila – i izričito zabranila privatizaciju vodosnabdevanja. Nije to učinila u trenutku krize, nego preventivno, ustavnom odredbom koju nije lako poništiti sledećim parlamentarnim sastavom.

Škotska nije pošla za Engleskom 1989; Scottish Water je i danas javno preduzeće, i škotske reke nemaju problem s kanalizacijom u obimu u kome ga imaju engleske – to nije slučajno.

Nemačka je uspešno blokirala direktivu Evropske unije koja bi otvorila vodosnabdevanje tržišnoj konkurenciji, sa argumentom da voda nije usluga kao svaka druga.

Urugvaj je 2004. održao referendum. Građani su glasali za ustavno pravo na vodu i istovremeno zabranili privatne kompanije u vodosnabdevanju. Pitali su ih na glasanju, oni su izglasali sa približno 64,7 odsto glasova, a onda su upisali u ustav da ne bi moglo da se poništi sledećim budžetskim zakonom ili MMF paketom.

Takva odluka može izgledati ideološka – i jeste. Ali i odluka da se voda privatizuje je ideološka. Samo tu ideologiju niko ne stavlja na glasanje. Južna Afrika garantuje pravo na vodu od 1996, i svaki građanin dobija šest hiljada litara mesečno besplatno.

Generalna skupština Ujedinjenih nacija proglasila je pravo na čistu vodu ljudskim pravom 2010. Bez mehanizma izvršenja, ta rezolucija je uglavnom lepa namera. Ali bar postoji konsenzus o principu.

Do pre samo nekoliko godina rasprava o vodi vodila se uglavnom oko poljoprivrede, hidroelektrana, industrije i vodovoda. Danas se pojavio još jedan veliki potrošač, koji na prvi pogled nema nikakve veze sa rekama i akumulacijama.

Digitalna ekonomija nam deluje bestelesno: oblak je "oblak", veštačka inteligencija je softver, a podaci kao da žive negde izvan fizičkog sveta. Ali svaki upit, svaka fotografija i svaki model na kraju se izvršavaju u zgradama punim servera koje troše struju i vodu.

Ako je dvadeseti vek postavljao pitanje ko kontroliše naftu, dvadeset prvi sve češće postavlja pitanje ko će raspolagati vodom potrebnom da digitalni svet uopšte funkcioniše.

Digitalna žeđ

Treniranje i pokretanje velikih AI modela zahteva ogromne količine rada računara. Data centri hlade svoje servere uglavnom vodom. Istraživači sa Univerziteta Kalifornije procenili su da ChatGPT troši približno pola litra vode na svakih dvadeset do pedeset upita. Pomnožite to sa milijardama interakcija dnevno.

"Majkrosoftova" potrošnja vode porasla je za 34 odsto između 2021. i 2022. – upravo u godini kada je počeo da gradi AI infrastrukturu. Ti data centri se često grade u regionima koji su već pod vodnim stresom – Arizona, Nevada, delovi američkog Juga – jer je zemljište jeftino i regulatorna sredina popustljiva.

Voda koju data centar troši u Arizoni je voda koju poljoprivrednik u Arizoni ne dobija.

To nije apstraktna povezanost – to je konkretna hidrološka činjenica. Digitalna ekonomija ima fizički, mokri otisak o kome niko ne govori, i taj otisak raste brže nego svest o njemu. Sledeći put kada vas AI asistent zamoli da sačekate trenutak dok generiše odgovor, ta pauza ima svoj vodni ekvivalent negde u pustinji.

Aerodrom i česma

Na aerodromu uvek postoji česma. Stoji tamo, skromno, malo zaprljana, sa natpisom koji niko ne čita. Dvadeset metara dalje, iza bezbednosne kontrole gde su vam oduzeli flaše, frižider sija plastičnim bocama sa fotografijama planinskih izvora. Voda iz škotskih visoravni, iz francuskih Alpa. Voda sa mesta gde priroda još nije pokvarena – za razliku od vas, žednih i pokvarenih.

Platićete. Svi plaćaju.

Voda iz česme u Londonu, Zagrebu ili Novom Sadu prolazi stroge kontrole.

Voda koja putuje kamionima iz vulkanskog jezera u Francuskoj do distributivnih centara širom kontinenta, nije zdravija. Samo je lepše upakovana. Industrija flaširane vode uspela je u nečemu impresivnom: ubedila nas je da je voda iz česme nekako inferiorna. To nije zdravstvena činjenica. To je marketinška pobeda vredna nekoliko stotina milijardi dolara godišnje.

Ta pobeda ima i svoju psihološku nadgradnju.

Industrija flaširane vode (uz pomoć sportskih napitaka koji su utrli put) ubedila nas je i u nešto suptilnije: da je žeđ signal koji stiže prekasno. Ako ste žedni, kažu nam, dehidracija je već počela – vaš um i telo već trpe posledice. Zvuči naučno. Delimično i jeste, ali su naučnici na čije se tvrdnje industrija pozivala odavno upozorili da je poruka preterana i pojednostavljena za svakodnevni život u umerenoj klimi.

Do sredine devedesetih ta poruka je, ipak, već bila utisnuta u glave čitave generacije: ne čekajte žeđ, pretičite je. Otuda flašica u ruci na svakih dvadeset koraka, otuda podsetnik na satu da "popijete vodu", otuda osećaj krivice kad flašica ostane puna do kraja dana. Ne trčimo za vodom zato što smo žedni. Trčimo zato što nas je neko ubedio da čekanje na žeđ znači da smo već zakasnili.

Kočabamba, Temza i aerodrom

Kočabamba 2000. i aerodromska flaša 2026. nisu ista stvar. U Boliviji su ljudi umirali. Na aerodromu plaćate previše.

Ali izviru iz iste logike: da voda može biti roba, da pristup vodi može biti usluga koju neko pruža radi profita, i da je to normalno, ili čak efikasno. Ta logika, primenjena dosledno, dovodi do Thames Watera na ivici bankrota sa rekama punim otpada. Primenjena u krajnosti, dovodi do Bektela u Boliviji i zakona o dozvoli za kišu.

Slatka voda je zajedničko dobro. To nije politička izjava – to je fizička činjenica. Hidrološki ciklus je zatvoren sistem koji se obnavlja geološki sporo; reke protiču kroz nekoliko zemalja pre nego što stignu do mora – nijedan od tih sistema ne funkcioniše po logici privatnog vlasništva. Priroda nema ugovor o koncesiji.

Pitanje ko sme da profitira od distribucije vode, ko je odgovoran za njeno staranje i ko plaća kada sistem zakaže – to je pitanje na koje je većina bogatih zemalja odgovorila neprikladno. Infrastruktura je fizička. Cevi su zakopane. Ugovori o koncesiji traju decenijama. Regulatorni aparat je prilagođen lobijima koje nadgleda. Čak i kada se politička volja promeni – a i to je retko – sistem se ne poništava preko noći.

Ovo je razlog zašto je trenutak donošenja odluke bitan. Ne trenutak krize, nego trenutak pre nje – onaj kada izgleda da nema potrebe za zakonom o kiši, jer kiše uvek ima dovoljno, i voda je jeftina, i cevi funkcionišu. Upravo taj trenutak lažne bezbednosti je trenutak u kome se potpisuju koncesije.

Bektel je pobegao iz Bolivije. Temza i dalje prima kanalizaciju.

A česma na aerodromu i dalje radi. Uvek je radila.