U poslednjih nekoliko nedelja britanska, pa i svetska javnost, prisustvuju skandalima i potresima dostojnim dramske scene kakvog pozorišta. Na žalost ili na sreću, vreme će presuditi – dve najvažnije britanske i vrhunske svetske naučne i obrazovne ustanove doživele su pravi nokaut i totalno poniženje. Teško je naći adekvatne reči da se ukratko opišu ovi događaji ali ćemo pokušati. Pošto sam i ja profesor na Kembridžu, kao što je bio i glavni junak ovog članka, mogu vam preneti kako to izgleda iznutra.
Da se podsetimo, ova dva univerziteta spadaju među najstarije i svakako najprestižnije na svetu, jer se redovno nalaze među deset ili pet najboljih univerziteta na svetu po različitim parametrima i ispitivanjima. Članovi Kembridža dobili su 121 Nobelovu nagradu, a Oksforda 76. Po tome je Kembridž, uz američki Harvard, najuspešniji univerzitet na svetu.
Zašto Kembridž ima više nagrada nego Oksford kada su to vrlo slične institucije i po tradiciji i po strukturi (sistem koledža)? Zato što je Kembridž nešto više orijentisan na prirodne nauke i medicinu (gde se većina nagrada i dodeljuje), dok je "ono drugo mesto" – članovi jedne ustanove ne izgovaraju ime one druge – Oksford, više orijentisan na društvene nauke, književnost, filozofiju, ekonomske i političke nauke. Tako je od Drugog svetskog rata naovamo od sedamnaest britanskih premijera čak trinaest studiralo na Oksfordu, a niti jedan na Kembridžu.
Toliko o istoriji i slavi ovih institucija. Pređimo sada na današnje skandale – da počnemo od svakako većeg sa dalekosežnijim posledicama.
Radi se o slučaju najmlađeg crnog profesora u istoriji Kembridža. Džejson Ardej je dočekan 2023. godine kao heroj i nova nada ustanove koju često optužuju da je bastion "bele moći", zastarelih društvenih konvencija i rasne diskriminacije. Šta bolje nego naći sjajnog mladog profesora afričkog porekla i od njega napraviti simbol vrlog novog sveta gde svi, bez obzira na skromno poreklo i životne nedaće mogu da postignu sve – da, na primer, postanu profesori na Kembridžu?
Za početak, evo kratkog hronološkog pregleda kako bismo smestili sagu i u vremenski okvir.
Mart 2023. – Džejson Ardej postaje najmlađi crni profesor u istoriji Univerziteta Kembridž – totalna akademska senzacija. Univerzitet ga slavi kao novog mesiju i vesnika trijumfa ideologije različitosti, jednakosti i inkluzivnosti. Profesorka Hilari Kremin, šefica Fakulteta za obrazovanje, pred kamerama ga naziva "najboljim na svetu u kontekstu istraživačkog rada", a ceo panel od dvanaest profesora jednoglasno glasa za njegov izbor. Impresivno, zar ne? Istog meseca, međutim, profesori Dejvid Haris i Martin Hamersli šalju pismo Kreminovoj u kom ukazuju na plagijat u radu novog profesora. Kremin odgovara 21. juna 2023. i kaže da profesor Ardej ima punu podršku fakulteta.
Avgust 2025. – Najugledniji britanski časopis koji se bavi obrazovanjem, Times Higher Education (THE) priprema eksplozivnu priču o tome kako Ardejeva doktorska disertacija na Liverpool John Moores University iz 2015. godine sadrži ni manje ni više nego 188 identičnih ili skoro identičnih rečenica preuzetih iz disertacije Pauline Zvozdak-Majers (Brunel University, 2009). Sve to često bez navodnika i bez preciznog navođenja izvora. Najduži takav pasus ima čak 63 reči. Statistička verovatnoća da se tako nešto dogodi slučajno procenjena se na jedan prema sto milijardi.
Ardej (ili univerzitet) angažuje Carter-Ruck, elitnu britansku advokatsku firmu koja se bavi klevetama. Pritisak rađa plodom i THE povlači priču. Novinar Džek Grouv koji je istraživao slučaj je četiri meseca predmet policijske istrage zbog "uznemiravanja". Uzrokovao je profesoru Ardeju mentalni stres, kaže policija. Grouv je inače poslao Ardeju mejl sa nekoliko pitanja što je uobičajena novinarska i akademska praksa.
Jul 2026. – Filozof Nejtan Kofnas sa Univerziteta Gent objavljuje detaljnu analizu Ardejeve plagijatorske prakse. Na Kembridžu napetost raste. Kofnasove primedbe deo javnosti odbacuje na osnovu toga što je on ranije bio na Emanuel koledžu u Kembridžu gde je marta 2024. suspendovan od nastave zbog izjava o rasnim razlikama u intelektualnim sposobnostima. Novembra 2025. je presuđeno da njegovi tekstovi i stavovi, iako možda za nekoga i uvredljivi, jesu zaštićeni zakonima i običajima o slobodi govora i izražavanja. Javnost je, međutim, već dobrano uzburkana i Ardejeva ličnost i akademski profil su sad pod lupom.
Avgust 2026. – Ardej podnosi ostavku na mesto profesora i na članstvo u Džizus koledžu. U pismu spominje mesece "neprekidnih optužbi, nagađanja i pritiska javnosti" koji su negativno uticali na njega i njegovu porodicu. Ispostavlja se da je pismo napisala veštačka inteligencija, a ne sam Ardej. Kembridž objavljuje da će pokrenuti novu zvaničnu istragu.
Da pogledamo sada nekoliko detalja iz Ardejeve zvanične biografije koja je toliko impresionirala moje kolege na Kembridžu.
Sa tri godine mu je dijagnosticiran Aspergerov sindrom. Termin koji u to vreme, 1988, nije ni postojao. Dalje, nije govorio do jedanaeste godine, a nije znao da čita niti da piše do osamnaeste godine. Sa deset godina je igrao profesionalno bilijar, a zatim je bio polu-profesionalni fudbaler (Kristal Palas). Sa slomljenom nogom istrčao je 30 maratona za 35 dana. Jednom prilikom je pretrčao hiljadu kilometara za šest dana. Sam je prikupio 5,5 miliona funti za dobrotvorne svrhe, a kao volonter WaterAid-a je gradio bunare u Južnoj Americi i Zapadnoj Africi. Objavio je knjigu kod ugledne kuće Palgrave Macmillan. Bio je gostujući profesor na Ohio State, Glasgow, Durham i Nelson Mandela univerzitetima. Pojavio se u Bi-Bi-Sijevoj seriji Seven Up koja je počela da se emituje decenijama pre njegovog rođenja.
Zatim, njegovim roditeljima su nepoznati (rasisti?) kao znak pretnje slali svinjsku glavu. Na Kembridžu ga je dva puta napadao maskirani čovek sa nožem. Dvanaest dana pre odbrane doktorata uklonjen mu je tumor na mozgu, a posle toga je usledio i moždani udar.
Na osnovu ovakve biografije može se mirno zaključiti da je čovek ili čudesan fenomen ili patološki lažljivac.
Sada znamo, međutim, da su jedina dva tačna podatka iz Ardejeve biografije to da je zaista nosio olimpijsku baklju 2012. godine u Londonu i da je bio kandidat Laburističke partije na izborima 2018. Sve ostalo pokazalo se kao deo pažljivo ispredene mreže laži i prevara.
Toliko o biografiji Ardeja. Da vidimo sada kako stoji sa akademskom stranom, sa naučnim radom i nastavom.
Ardej u svojoj disertaciji citira Zvozdak-Majers ukupno sedamnaest puta, ali to ne pokriva ni delić preuzetog teksta. Isto važi i za njegove kasnije radove: u jednom članku "citati" iz intervjua koje je navodno sam sproveo pojavljuju se gotovo doslovno u radovima drugih autora. Čak se ponegde isti "učesnik" u različitim studijama opisuje kao crnac, Azijac ili mešane rase. Valjda kako odgovara u datom trenutku i kontekstu.
Prema izveštaju lista Telegraf, nekoliko bivših studenata Ardeja žalilo se da su dobili niže ocene zbog "neadekvatnog" mentorstva. Student koji je zatražio promenu supervizora optužen je za rasizam. Grupa bivših studenata razmatra pravne korake i zahteva da Univerzitet preispita njihove ocene. Neki već apeluju da im se vrati školarina jer su, kako tvrde, "prevareni u pogledu kvaliteta obrazovanja".
Suela Brejverman (Reform UK, bivša ministarka) uputila je pismo rektorki Kembridža Debori Prentis tražeći finansijsku odštetu za studente: "Studenti koji su slušali Ardeja platili su za kurs koji on nije bio kvalifikovan da vodi i u suštini su žrtve prevare."
Dok se Kembridž davi u akademskom skandalu, "ono drugo mesto" brine se o slobodi govora. I hvala Oksfordu što nas nije ostavio potpuno usamljenim u ovako teškim vremenima.
Dakle, pri Društvu za slobodu govora Oksford Univerziteta održana je debata na temu "Da li Zapad ima pravo da bude sumnjičav prema islamu". Govornici su bili, između ostalih, Lorens Foks (glumac), Tomi Robinson i Džejkob Ris-Mog (konzervativni političar).
Ispred zgrade okupile su se stotine protestanata – anti-rasističke grupe poput Stand Up To Racism i razni aktivisti – koji su vikali, pljuvali i pokušavali da blokiraju ulaz. Policija je morala da ogradi ulicu, a Lorens Foks je stigao sa timom obezbeđenja sačinjenim od bivših pripadnika specijalnih snaga.
Pre same debate, Foks je izašao na ulicu u smokingu, snimao je protestante telefonom i tako ih "animirao", što je naravno izazvalo još veći bes.
Unutra, atmosfera napeta do krajnosti. U jednom trenutku, na sred svog govora, Foks vadi braon kovertu formata A4 i počinje da njome maše. Sala zanemela. Onda povici. Predsednica Udruženja se javlja za reč i upozorava Foksa da je gost i da treba da se tako dolično i ponaša. Svi strepe i očekuju da iz koverte iskoči karikatura Muhameda. Očekuju dalje skandale, reperkusije, proteste, haos… To je čin koji je do sada, kako već znamo, izazvao mnoge kontroverze pa i odneo živote.
Foks maše kovertom. Nastaje tišina. Otvara je, polako... ipak je on glumac po profesiji i ume da vlada scenom i publikom. Onda, najzad, iz koverte izvlači karikaturu svog ljutog sagovornika na debati, konzervativnog komentatora i političara Džejkoba Ris-Moga.
U sali prvo olakšanje, pa onda smeh. Preokret je potpun. Foks je na najdirektniji način pokazao koliko je sam strah od reakcije islamske zajednice već postao deo britanske stvarnosti – i koliko je sloboda govora krhka čak i u najstarijem debatnom društvu na svetu, čak i u samom Društvu za slobodu govora na Oksfordu. Sloboda govora je mrtva, kao da je poručio.
Kembridž i Oksford. Kao Partizan i Zvezda – sve je u redu samo dok nema trećeg. Dve strane istog novčića. Sve se događa po principu spojenih sudova. Bura se iz jedne posude lako preliva u drugu. Povezane su.
Da sada podvučemo crtu ispod ovih događaja.
Kembridž: da li je identitet važniji od kompetencije? Fakultet za obrazovanje znao je za plagijat još marta 2023, a profesorka Kremin branila je Ardeja do avgusta 2026. Komitet za prijem je bio jednoglasan, a da niko nije proverio ni biografiju ni akademski profil. No, Ardej po svoj prilici, i na žalost, nije anomalija već savršeni proizvod sistema u kome je identitet važniji od argumenata, a "različitost" važnija od zasluge.
Kembridž, univerzitet sa 121 Nobelovom nagradom, pokazao je da ume da ignoriše plagijat, laži i falsifikate sve dok oni služe da se upotpuni poželjna ružičasta slika po najnovijim ideološkim načelima.
Oksford: sloboda govora je mrtva ako nije potpuna. Ne može se imati parče slobode. Ne može se tražiti dozvola za slobodu. Nje ili ima u potpunosti, u granicama zakona, ili je nema.
Oba univerziteta ovim slučajevima pokazuju istu slabost samo iz različitih uglova – zapostavljenost kritičkog mišljenja. Slobodnog, kritičkog mišljenja.
Slučaj Kembridža otvara mnoga pitanja sa kojima će se stari i slavni univerziteti, pa i oni novi i manje slavni, morati nositi: Koliko još Ardeja ima na Kembridžu i drugde? Ko su i gde su? Kako je moguće da Fakultet za obrazovanje bude toliko neodgovoran da ne proveri biografiju i akademske reference kandidata? Da li je ceo taj fakultet možda već politički zastranio, pa se bavi ideološkim projekcijama radije nego ozbiljnim istraživačkim radom i kvalitetnom nastavom? Da li Kembridžu uopšte treba odsek za rodna pitanja? Zar je to uopšte nauka?
Da ne govorimo o tome da postoje mnogi crni profesori, docenti i nastavnici afričkog porekla koji sa užasom posmatraju ovu sekvencu događaja. To su ljudi koji su poštenim radom i talentom zaslužili svoje mesto i titule na mnogim univerzitetima i institucijama sveta. Zar njih sad treba stavljati u isti koš kao i Ardena? A to je upravo ono što nam kritička rasna teorija nalaže – politiku identiteta umesto meritokratije – suda po zaslugama.
Čuju se već povici da je ovako nešto nemoguće na odsecima za fiziku, matematiku, hemiju, medicinu ili inženjerstvo. Odseci koji su dobili više od sto Nobelovih nagrada sada se užasavaju kolega sa „mekih" predmeta koji spuštaju kvalitet i kredibilitet ustanove.
Hoće li brigada različitosti, jednakosti i inkluzivnosti pobediti i time zapečatiti sudbinu slavne ustanove, ili će pobedu odneti zagovornici meritokratije i klasičnog, konzervativnog obrazovanja?
Šta nam ova dva primera iz starih i slavnih institucija kazuju? Dovedimo ovaj razgovor do neizbežne krajnje konsekvence koja uključuje tehnologiju i ideologiju. Novo vreme dolazi i sobom nosi profesionalne i tehnološke (veštačka inteligencija), ali pre svega etičke dileme koje su sasvim u domenu rešavanja ljudskog duha i intelekta. Ljudsko biće je ili skup atoma koji se daju izbrojati i svrstati, ukrstiti, prepoloviti ili promeniti, ili je Bogom dano (figurativno) i duhovno uzvišeno.
Da se na kraju i ja oglasim ličnim primerom u odbranu Kembridža.
Kada sam dobio mesto docenta pre skoro tri decenije, u mojoj biografiji je stajalo da sam tri godine bio ribar na Južnom Pacifiku (1991–1994). "Šta mu je ovo?" pitao je jedan od dvanaest profesora članova komisije za prijem, priča mi posle moja šefica odseka. "To je znak da je on materijal za Kembridž", navodno je ona odgovorila: "Ako je mogao da se snađe sa ribarima tamo dole, može i sa nama ovde da izađe na kraj!"
Svidelo im se to obrazloženje, klimnuli su glavama i složili se. Bilo je 75 prijavljenih, a svih dvanaest profesora u komisiji glasalo je za mene – upisano je to u zvanične knjige univerziteta. Ribar sa Južnog Pacifika poreklom sa Balkana je bio sasvim ok. Radio je prave stvari u domenu metodike nastave stranih jezika uz pomoć kompjutera, jedan od prvih u svetu.
No, Radić je zaista radio kao ribar na Južnom Pacifiku i tamo je ponešto i naučio. Džejson Ardej nije naučio ništa iz svoje navodne (ili stvarne) biografije. Šteta. I za Ardeja i za nas.