Pre neko veče, u pabu "Leteća svinja" (svojevremeno tu svirao lokalni bend iz kraja – Pink Flojd) ovde u Kembridžu bio sam na pivu sa dvojicom starih prijatelja. Jedan je Englez, direktor velike kompanije, a drugi je Škot, bankar, koji tvrdi da vodi poreklo od predaka klana MekDonald. Posle trećeg piva, kad smo se već i raspričali, kažem im:
"Sećate li se kad sam vam, pre dvadeset godina, govorio kako momci u londonskom Sitiju, s platom od par miliona, sebi ispisuju bonuse od po dvadeset i da to nije sitnica nego udar na samo društveno uređenje i naša demokratska prava. Kako toliki novac, hteo-ne hteo, mora da se prelije u politiku".
"Sećamo se", kažu, klimnu glavom i potegnu gutljaj.
"A rekli ste mi tada da nemam pojma i da su te pare pošteno zarađene".
"Jesmo", otpiju, bez žurbe. Gledaju negde dole ispod stola.
"Pa šta sada velite?".
"Bio si u pravu", kaže Englez i slegne ramenima.
"Bio si u pravu", ponavlja Škot, tiše.
Znam ja da sam bio u pravu, mislim se. Ali kako to da sada to znaju i oni? Šta se, za ovih dvadeset godina, promenilo? Šta to danas vidimo što onda nismo umeli da vidimo?
Kad uporedimo današnje bogataše s onima od pre sto ili sto pedeset godina, prvo pomislimo: današnji su, valjda, bogatiji. Brojke to tek delimično potvrđuju. Pravo pitanje nije ko ima više, nego zašto su današnji bogatuni moćniji, jer to nama tako izgleda. Moć i bogatstvo nisu jedno te isto. Dakle, šta se to promenilo za ovih stotinak godina?
Da pogledamo najpre pet velikih zapadnih bogataša industrijskog doba. Rotšildi su od kraja osamnaestog veka finansirali ratove i državne dugove preko pet ogranaka u pet prestonica — London, Pariz, Beč, Napulj, Frankfurt. Govorilo da se nijedan rat na kontinentu ne može ni započeti ni završiti se bez njihovog blagoslova. Njihovo porodično bogatstvo preračunato u današnje pare iznosi oko 350 milijardi dolara.
Džon D. Rokfeler držao je do osamdesetih godina devetnaestog veka devedeset odsto američke prerade nafte, zahvaljujući tajnim aranžmanima sa železnicama koje su konkurente gurali u stečaj. Na svom vrhuncu, negde 1913, vredeo je, preračunato, između 340 i možda čak i preko 600 milijardi, što je oko dva posto celog američkog bruto domaćeg proizvoda (BDP). Onda je Vrhovni sud 1911. dao nalog da se rastoči Standard Oil na trideset četiri firme, među kojima su i današnji giganti ExxonMobil i Chevron.
Endru Karnegi prodao je svoju čeličanu Morganu 1901. za 480 miliona (tada dva odsto BDP-a), pa ostatak života proveo razdajući to bogatstvo, između ostalog na dve i po hiljade biblioteka.
Henri Ford je oborio cenu svog "Model T" automobila toliko da ga je mogao kupiti i radnik koji ga sklapa. Uveo je nadnicu od pet dolara na dan (udvostručio je, danas je to 165 dolara).
Kornelijus Vanderbilt je stvorio železnički i brodski monopol tako što bi obarao cene dok ne satre konkurenta. Onda bi cene vratio naviše. Kad je umro, 1877, vredeo je više nego ceo savezni budžet Sjedinjenih Država.
Šta imaju zajedničko svi ovi bogataši? Svaki je posedovao nešto materijalno, opipljivo i, na kraju krajeva, sa tačke gledišta države, zaplenjivo — rafineriju, prugu, čeličanu, banku sa zgradom na konkretnoj adresi u nekom gradu. Zato ih je država, kad joj se najzad prohtelo, mogla i oporezovati, i ukrotiti: ono što su imali nalazilo se u jednoj jurisdikciji (SAD npr.), potpadalo je pod njene zakone i bilo je na dohvat organa za očuvanje reda (policija i druge agencije).
A zašto država to dosta dugo nije htela, umela ili smela da uradi? Država to nije htela jer su i duh vremena i nauka tog doba — laissez-faire i socijalni darvinizam — proglašavali krupno bogatstvo prirodnom nagradom za sposobnost, a sudovi su, u duhu Lohnerove ere, svako mešanje države dočekivali kao napad na ličnu slobodu, svojinu kao i "slobodu ugovaranja". Država nije umela da ih ukroti jer nisu postojala adekvatna pravna sredstva, oruđa. Antimonopolski zakon stiže tek 1890, porez na dohodak 1913, dok regulatorne agencije dolaze još kasnije. Država je prvo morala da izmisli ove osnovne poluge da bi uspostavila svoj autoritet. I najzad, država nije smela da se suprotstavi bogatašima ovog ranga jer su oni držali za gušu političare koliko i političari njih. Rotšildi su pozajmljivali državama, a drugi bogataši kupovali poslanike i sudije toliko otvoreno da je američki Senat dobio podsmešljivi naziv – "klub milionera".
Kad su se uslovi stekli i volja najzad sazrela država je moć oligarha (nazovimo ih tako) i slomila. Ali se ta volja, naravno, nije slučajno i baš tada pojavila. Postojali su neki preduslovi. Stigla je iznuđena decenijama štrajkova, socijalnih nemira, nemilosrdnog istraživačkog novinarstva "razgrtača blata" (muckrakers) i širokih narodnih pokreta izazvanih nepatvorenim besom. Pobeda je bila moguća zato što je meta imala jasno definisano telo i poštansku adresu (zgradu). Ali i to tek pošto su sami građani naterali državu da reaguje.
A sada da vidimo pet današnjih, savremenih oligarha.
Pošto je SpaceX u junu 2026. izašao na berzu s vrednošću od blizu 2,2 biliona dolara, Ilon Mask je postao prva osoba u istoriji čije je bogatstvo prešlo hiljadu milijardi što je danas nešto iznad biliona – oko 3,5 odsto američkog BDP-a, i tako već nadmašuje Rokfelera. Uz to, Mask drži i Tesla automobile i Starlink — satelitsku mrežu od čijeg rada zavise vojske, poljoprivreda i hitne službe u desetinama zemalja.
Lari Pejdž i Sergej Brin, preko "Gugla", drže glavni kanal kojim svet dolazi do informacija (pretraga) a time i informativni okvir koji definiše i formira svetsko javno mnjenje. Svaki od ove dvojice je "težak" preko 250 milijardi dolara.
Džef Bezos nije gospodar samo najveće trgovinske platforme (Amazon), nego i, preko Amazon Web Services, infrastrukture na kojoj se vrti dobar deo interneta — bolnice, banke, državne službe, čak i delovi obaveštajne zajednice.
Mark Zakerberg drži mreže — Facebook, Instagram, WhatsApp — preko kojih milijarde ljudi razgovaraju i dolaze do informacija. A WhatsApp je u mnogim manje razvijenim zemljama praktično sinonim za internet.
Lari Elison, čije je bogatstvo u naletu veštačke inteligencije premašivalo 390 milijardi, poseduje dobar deo računarske infrastrukture na kojoj se ta "inteligencija" trenira i održava. Ima kontrolu, dakle, ne nad jednim sektorom privrede, nego nad alatom koji oblikuje sve sektore privrede.
Kad se ove dve petorke stave jedna pored druge, vidi se da razlika nije u veličini bogatstva — Rokfeler je, meren udelom u BDP-u, bio ravan Masku, a poneki današnji čak možda siromašniji od Karnegija. Suštinska razlika je u karakteru tog bogatstva i to se može artikulisati u pet tačaka.
Prvo, promenjen je sam predmet vlasništva. Rokfeler je kontrolisao sirovinu kojom se snabdeva ekonomija – današnji bogataši drže medijum kroz koji društvo opaža stvarnost — pretragu, mreže, satelitski internet, samu infrastrukturu veštačke inteligencije. Vilijam Randolf Herst je, pre sto godina, mogao u svojim novinama i rat da izmisli ali bio je to samo jedan glas među mnogima, izložen i konkurenciji i kritici – današnji vlasnici platformi nisu jedan usamljeni glas već čitava arhitektura kroz koju prolazi veći deo javne komunikacije. Ta arhitektura još nije upotpunjena i monolitna jer ima konkurentskih mreža, alternativnih medija, ostataka starog sveta ali ko kontroliše arhitekturu bira koje će delove stvarnosti osvetliti i prikazati svetu, a koje ostaviti u polutami ili potpunom mraku.
Drugo, došlo je do strahovitog ubrzanja. Rokfelerova moć je kao reka sporo tekla kroz sudove, političke ustanove i novine a to su procesi koji traju godinama. Danas se sve događa u realnom vremenu: pad akcija, promena algoritma ili par tvitova kažnjavaju pogrešne odluke za nekoliko sati ili minuta.
Treće, promenjen je pravni okvir. Rokfelerovo kupovanje poslanika bilo je, makar formalno, nezakonito i zato je Šermanov zakon mogao da usitni njegovu imperiju dok je današnje masovno finansiranje i lobiranje političara (Citizens United iz 2010), postalo zakonito (SAD).
Četvrto, promenjena je nepokretnost imovine. Pruga, zgrada i čeličana nisu mogle da pobegnu iz jurisdikcije dok današnje berzanske akcije i kripto valuta pređu granicu brže nego što vlada stigne da trepne ili leptir da mahne krilima. Međutim, to još uvek ne znači da su oni potpuno izvan domašaja. Maskove firme, na primer, duboko su upletene u državne ugovore, a evropski Zakon o digitalnim tržištima pokazao je da se platforme daju obuzdati ako i kad volja postoji. Problem, dakle, nije tehnička nemogućnost, već politička volja.
I peto, najupečatljivije, Mask je, za razliku od cele devetnaestovekovne petorke, jedno vreme bio prisutan i unutar same vladine mašinerije. Morgan je 1907. svojom rukom stabilizovao američki finansijski sistem ali je on to uradio spolja, kao privatnik koga država moli za pomoć u vreme kada centralna banka još ne postoji. Danas je slika obrnuta, kapital ne mora da moli državu već može da privremeno postane njen deo, sa sve državnim potpisom i ovlašćenjima.
Ipak, jedna mala ograda, kako ne bismo skliznuli u potpunu idealizaciju prošlosti. Do Sedamnaestog amandmana, 1913, američke senatore nisu birali građani nego skupštine država. I to je bio sistem u kome je kupovina senatskog mesta bila normalna pojava. U tom smislu je formalna potčinjenost privatnom kapitalu nekad bila i potpunija nego danas. Nedostajala je samo ona infrastrukturna i informaciona dimenzija koju imamo danas. Progresivna era (SAD kraj 19. i početak 20. veka) nas, dakle, može i ohrabriti. Kada volje za to ima, monopoli i koncerni koji danas izgledaju nesalomivi se ipak daju obuzdati.
Vratimo se sad za onaj sto u pabu "Leteća svinja". Zašto su moji prijatelji sada priznali da veliko bogatstvo može da suzi demokratski potencijal društva? Svet oko nas se dosta promenio. Pre dvadeset godina tvrdnja da će se londonski bonusi preliti u politiku zvučala je kao zavist. Novac je tada još bio samo novac (kuće, vile, jahte i avioni), velik ali opipljiv, a šteta daleka i apstraktna. Uz to je postojalo i uverenje da su ljudi koji ta bogatstva grade, u krajnjoj liniji, dobronamerni. Mislili smo da sposobnost koja stvara vrednost nosi sa sobom i odgovornost, i da će se tehnologija, poput Karnegijevih biblioteka, na kraju staviti u službu svih nas, čovečanstva. U međuvremenu se bogatstvo nije samo uvećalo — promenilo je agregatno stanje.
Danas znamo dve stvari koje ranije nismo. Prva je da vlasnici tog enormnog bogatstva kontrolišu medije kroz koje vidimo i doživljavamo svet oko nas. Oni deluju u realnom vremenu, zakonito, preko granica, pa i iznutra same države. Prešli su put od imovine koja se da zapleniti ili zabraviti do nedodirljive (fizički) moći koja se ne da ni locirati.
Druga stvar je još neprijatnija. Dobronamernost nije više nužna pretpostavka. Ne kažemo pri tom da su svi bogataši zlikovci. To bi bilo previše lako pa i sasvim pogrešno. Ali možemo da konstatujemo da velika količina novca ne garantuje plemenitu nameru a da poneki pojedinci imaju i sasvim specifične planove.
Dakle, slična, velika bogatstva su postojala i ranije, institucije su nekad bile podložnije kapitalu nego danas, i država je uspevala da ih ukroti. Ono što danas nedostaje je alat za takvu ispravku koji bi bio skrojen za moderni svet.
Ali i tu progresivna era ostavlja trag. Njeni alati nisu postojali dok ih neko nije izmislio: anti-monopol, porez na dohodak, regulatorne agencije. Današnji ekvivalent tek se nazire: razdvajanje platformi od infrastrukture koju drže, oporezivanje tokova podataka umesto same imovine, obavezna interoperabilnost koja bi slomila mrežni efekat. Meta se neprestano kreće i gotovo je neuhvatljiva ali se i alat da izmisliti.
No, tu na nas sad vreba najteže i najpresudnije pitanje. Čija je današnja država — naša ili "njihova"? Istorija nam ne nudi lagan ili utešan odgovor. Taj državni aparat nikad nije ni sasvim naš ni sasvim njihov. To je poput plena koji ide od ruke do ruke, i u onom američkom Pozlaćenom dobu je država bila "njihova" dok je građani nisu oteli. Danas je razlika suptilnija i opasnija.
Novi gospodari ne otimaju državu silom, oni tek zauzimaju prostor u kome se "mi" tek artikulišemo kao populacija, kao narod sa zajedničkom voljom. Ko drži kanal kroz koji bismo se mi prepoznali i artikulisali pa i dogovorili, taj preuzima državu bez puča, samim tim što bira sve što vidimo i čujemo. A narod koji ne vidi i ne prepoznaje sebe neće umeti da artikuliše svoj identitet, težnje i potrebe.
Ali šta je sa Srbijom? Tu nema Maska ni Bezosa. Ima ljudi koji su bogatstvo stekli u "tranziciji", često spajanjem političke i privredne moći. Oni nisu gospodari algoritma, već gospodari licenci, koncesija i državnih tendera. Njihovo bogatstvo je i dalje opipljivo – beton, šuma, struja. Zato ih država, kad hoće, može i oporezovati, obuzdati. Da li država to želi? Ako ne onda su oni deo iste mašinerije. Razlika između Beograda i Kembridža nije u tehnologiji – razlika je možda u tome što u Kembridžu moćni kupuju zakone da bi postali nevidljivi, a u Beogradu kupuju zakone da bi ostali vidljivi i nedodirljivi.
Kako običan građanin u Srbiji oseća tu razliku? Evo ovako – kad vam Facebook izbriše stranicu bez obrazloženja vi ste žrtva Cukerberga, ali kad vam država otme firmu – verovatno ste žrtva domaćeg oligarha.
Moji prijatelji su, posle par piva, priznali da sam bio u pravu. No slaba je to uteha. Kasnimo dvadeset godina i sada nam ostaje da odgovorimo na sledeća pitanje: hoćemo li izumeti na vreme te nove poluge kojima ćemo ograničiti sveprisutnost nove oligarhije? A kad (ako) ih i budemo izumeli, hoće li postojati još uvek onaj "mi" koji bi ih upotrebio? Kako u svetu tako i u Srbiji.