Mlada Šveđanka Greta Turnberg se na svetskoj sceni pojavila pre nekih pet godina u ulozi glasa nove, mlade generacije. Štrajkovala je ispred švedskog parlamenta pa je onda sa govornice Ujedinjenih Nacija zarežala: "Kako se samo usuđujete!"
Pojavila se medijski besprekorno upakovana i sa svom mogućom političkom podrškom.
Što se predstavljanja i podrške tiče, evo da navedemo samo primer iz čuvenog "Njujork tajmsa", koji po uređivačkoj politici sve više liči na sovjetsku "Pravdu" iz najslavnijih dana Nikite Hruščova. U broju iz oktobra 2018. godine, ruski disident, osvedočeni putinomrzac (unosna profesija) pod zastavom duginih boja, Maša Gesen ovako lirski obrađuje lik i delo mlađane Grete: "2015. je prestala da leti avionom a godinu dana kasnije isto je to učinila i njena majka koja je zbog toga morala da napusti bogatu međunarodnu karijeru operske pevačice. Porodica je ugradila solarne panele i počela da gaji sopstveno povrće na placu van grada. Na sastanak sa mnom u centru Stokholma, Greta i njen otac su došli biciklom i trebalo im je pola sata. Porodica poseduje i jedna električna kola koja međutim upotrebljavaju samo kad je baš neophodno".
Tako dakle piše novinarka "Njujork tajmsa" – simpatična bajka pisana za sve očajnike kojima je neophodno potrebno da u bajke i veruju. Greta Turnberg je, kako vidimo, po svim principima propagandne logike unapređena u jedinstvenu tačku fokusa međunarodne javnosti i u simbol izgradnje bolje i svetlije budućnosti (planete). Pa ko bi još mogao da se protivi stavovima jedne sasvim bezazlene male i "očigledno" iskrene Šveđanke koja je još i na autističnom spektru.
Mera zaključavanja
U međuvremenu je agenda globalnog otopljavanja sazrela i sada je to agenda klimatskih promena. Proširen je politički domet akcije tako da sad možemo da se žalimo i kad zahladni i kad otopli. Zimi da se žalimo na sneg, a leti na žegu.
U međuvremenu smo prošli i kroz pakao korona pandemije i svih državnih mera koje su to pratile. Jedna mera koja je od značaja za nas ovde je mera zaključavanja. Nismo smeli da napuštamo kuće i idemo na posao – proširiće se zaraza. Posle smo saznali da asimptomatični prenos bolesti disajnih organa ne postoji i da vakcine ne sprečavaju prenos bolesti. No, fenomen zaključavanja je ostao prisutan u kolektivnoj svesti. Najteže je neku meru uvesti prvi put, posle sve ide puno lakše.
Čuli su se i tada, u vreme pandemije, glasovi koji su upozoravali da će se institucija zaključavanja i zabrane slobodnog kretanja u budućnosti biti upotrebljena kao oruđe za nametanje nove i važnije agende klimatskih promena. Ljudsko kretanje, automobilom, motorom, vozom, autobusom, brodom ili avionom, zagađuje sredinu u kojoj živimo. Planeta je u opasnosti i mi moramo da nešto preduzmemo. Šta bi to nešto moglo biti?
To bi moglo biti da prestanemo da se krećemo. Ili da bar prestanemo da se krećemo neorganizovano (kao muve bez glave) i bez dozvole. To je previše ozbiljno pitanje da bi se prepustilo pojedincima i rešenje se mora tražiti na globalnom nivou, gde će određena tela, agencije, službe... uzeti na sebe koordinaciju potrošnje fosilnih goriva i opšteg dobrostanja ekološke sredine.
I sve to sad pomalo liči na naučnu fantastiku i na "teoriju zavere" (nije dakle, teorija "slučajnosti"). Liči – sve dok ne otvorimo oči i vidimo šta se sve oko nas događa. Evo, na primer, u čuvenom univerzitetskom gradu Oksfordu na jugozapadu Engleske, osamdesetak kilometara od Londona, gradski većnici su u svoj svojoj mudrosti odlučili da uvedu program racionalizacije (nazovimo to tako) kretanja a u svrhu očuvanja čovekove sredine. Grad je podeljen na nekoliko zona i građani mogu da se nesmetano kreću samo svojom zonom. Da bi prešli u neku drugu zonu treba im dozvola, odnosno, mogu to da urade samo onoliko puta koliko je propisano od strane gradske uprave. Svaka zona treba da bude podeljena preprekama koje onemogućavaju slobodno kretanje vozila, i kamerama koje snimaju i prepoznaju sva lica prolaznika kao i registarske tablice.
Velikodušna zamisao
Sjajna zamisao, pa čak i vrlo velikodušna. Petnaest minuta od kuće je lepa šetnja, taman. Kolima je to par minuta ali još bolje, više ćemo da uštedimo. Zamisao koncepta i jeste da se sve što nam je potrebno nalazi u okviru tih petnaestak minuta. Samoposluga, lekar, restoran, pošta, posao ionako radimo od kuće... Znači, sasvim je očigledno da ćemo da počnemo sa 15 minuta a onda ako zatreba možemo da smanjimo i na dva minuta. Minut! Šta ima i da izlazite iz kuće kad se danas sve ionako dostavlja preko "Amazona". Amazonci ima da trče po ulicama a vi sedite i gledajte televiziju koja će vam sve objasniti i uterati dovoljno straha u kosti da vam se neće nigde ni izlaziti.
Zamisao očigledno izvanredna i vrlo napredna, ali ima jedan mali nedostatak. Niko se, naime, nije setio da pita građane za mišljenje. No, to su sad ovi novi demokratski tokovi gde se narodu (demos) samo saopštava šta je danas ispravno misliti. I tu leži prava moć (kratos) demokratije (demos + kratos) koja je eto, našla načina da planetu spašava na najefikasniji mogući način – diktaturom.
Kako gradska uprava kaže, a svi mediji masovnih komunikacija verno prenose (bez kritičkog stava): "Urbani koncept 15-minutnog grada je način planiranja razvoja grada. Tu se mogu obaviti sve potrebe i sve je na dohvat ruke. Cilj je da se smanji zavisnost od automobila, stvore dizajnirani javni prostori što će sve zajedno unaprediti kvalitet života svih stanovnika."
Pa što ne rekoste da ste imali tako lepe i dobroćudne namere... a mi već počeli da pomišljamo na koncentracione logore! Nije da nam se nije dešavalo ranije da nas neko mesecima drži zaključane po kućama.
No, kad je narod saznao i razumeo (pogrešno?) šta se sprema, organizovao je sasvim legalne i demokratske proteste. Te demonstracije su bile toliko popularne u zemlji da je čak i odavde, iz Kembridža ("ono drugo mesto"), krenula kolona automobila sa sve zastavama, parolama, muzičkim instrumentima i pištaljkama.
Ulice Oksforda su tog februarskog dana bile prepune lokalnih i uvoznih građana koji su imali jedan zajednički cilj – usprotiviti se uvođenju racionalizacije kretanja kao jednog od osnovnih ljudskih prava. Što bi rekao jedan lokalni novinar za "velike" medije: "To su sve sami liberali koji poriču postojanje klimatskih promena, teoretičari zavera, sve se to sjatilo u Broud strit da se bune protiv navodne 'globalističke agende' oksfordske gradske većnice."
Kao što vidimo, "objektivni" mediji masovnih komunikacija očigledno su dobili "blagu" preporuku da ostatku zemlje koji na demonstracijama nije bio predoči sliku da su protesti bili sasvim sumanuti, bedni, nebitni, pa i opasni.
No, da ostavimo propagandu za nama a da se malo pozabavimo i činjenicama. Na demonstracijama je govorilo nekoliko zapaženih aktivista, ali je najviše pažnje svojim otresitim i jasnim govorom izazvala dvanaestogodišnja Džasmin.
Da podsetimo samo na neumitni protok vremena: Greta Turnberg nije više tinejdžerka, ima već 20 godina i postala je odrasla osoba. Džasmin je, međutim, tamo gde je Greta bila 2015. kad je okopavala baštu u predgrađu Stokholma.
Devojčica je stala na binu pred mikrofon i okupljenima rekla sledeće: "Ova 15-minutna susedstva će uskoro postati zone u koje se ulazi i izlazi uz pomoć digitalnih naprava za prepoznavanje lica (facial recognition) a još su i gora za emisiju ugljenika. Ako moja drugarica živi, na primer, u zoni 3, moji roditelji obično dođu po mene kolima da me pokupe. I to je sve desetak minuta. Ali ako moramo da idemo oko grada, to je 30 minuta i samim tim uzrokuje više zagađenja. Oni će da kažu, idi kući peške. Ali, zar bi to bilo bezbedno da idem sama kući? Da ja, dvanaestogodišnja devojčica, po mraku idem kući sama? Ali će oni onda da kažu, ništa ti ne brini, postavićemo na hiljade kamera po ulicama koje će da prate tvoje kretanje sve do kuće. I da znaš, sve je to radi tvoje bezbednosti. Molim, da li se vi to šalite? Da li vi stvarno mislite da ja želim da me kamere prate ceo dan iz sekunde u sekundu? Ili možda više volim svoju slobodu i privatnost? A uzgred budi rečeno, kamere ne mogu da spreče nekoga da me napadne. To ne bi uopšte bilo bezbedno."
Ovde su okupljeni ispred pozornice već shvatili da se nešto zanimljivo događa pa su počeli da Džasmin pozdravljaju burnim aplauzima. Devojčica je nastavila:
"Kao dvanaestogodišnja devojčica, ja sam zaista zabrinuta za svoju budućnost. I Klausu Švabu iz Svetskog ekonomskog foruma imam da poručim sledeće: Kako se samo usuđuješ!" Uzviknula je to Džasmin imitirajući naglasak (švedski) i praveći grimasu Grete Turnberg. I dalje:
"Kako se samo usuđuješ da hoćeš da ukradeš moje detinjstvo i moju budućnost i budućnost sve dece tako što želiš da nas sve porobiš i zatvoriš u taj svoj ludi, digitalni, večno nadzirani zatvor..." Posle je govornica nastavila i rekla da je vlada korumpirana, da političari misle da su svi bolji od nas i naši gospodari.
Greta je dobila svoju anti-Gretu
Video zapis ovog govora je na Jutjubu do sada videlo na milione posetilaca. I Greta je, dakle, dobila svoju Gretu. Sasvim nam je jasno, međutim, da Džasmin neće biti pozvana za govornicu Ujedinjenih nacija niti na neku televiziju, a teško da će i kolumnista "Njujork tajmsa" da se cimne preko bare da vidi ovo novo čudo od deteta.
I to, naravno, nema nikakve veze ni sa jednom ni sa drugom devojčicom niti sa klimom i klimatskim promenama, već sa relevantnim političkim stavovima koji su se isprepletali. Toliko su se isprepletali da već počinju da liče na jednu monolitnu ideološku gromadu sačinjenu od međunarodnih korporacija, političkih poluga, medijskih giganata te finansijskih, industrijskih i vojnih interesa. Što bi rekao duče Musolini – definicija fašizma.
Šta i kako su ovu manifestaciju, pa i sam govor devojčice Džasmin ispratili mediji, to smo videli. Na istu temu samo u Londonu se osvrnuo i gradonačelnik Londona Sadik Kan, koji se inače otvoreno zalaže za svaki pojavni oblik gore pomenute ideološke gromade poput neograničene ilegalne imigracije, prava LGBT++ pokreta, globalnog otopljavanja i ograničavanja kretanja građana, krivice belih ljudi, korona i drugih restrikcija svih mogućih boja i ukusa, antiruske histerije i tako dalje. Kan, naime, ne doživljava London kao engleski ili britanski grad, već je to za njega, i ne samo za njega, centar globalnih finansija, privrede, politike i kulture tako da ga se mišljenje lokalne populacije slabo i tiče.
Tako je na jednom skorašnjem skupu Londonu njegovo obraćanje građanima na sličnu temu bilo isprekidano zvižducima i povicima negodovanja, na šta je on reagovao tako što je građane koji se ne slažu sa njegovim mišljenjem nazvao krajnjim desničarima, torijevcima (članovi Konzervativne partije) i optužio ih da negiraju klimatske promene (climate deniers) i vakcine (vaccine deniers). Rasprava, kako vidimo, na zavidnom intelektualnom nivou. Šteta što se nije setio da ih optuži da su verovatno i simpatizeri Rusije, Putinovi špijuni, plaćenici i slično. Nije ih optužio ni za rasizam i transfobiju. Popustila mu pažnja, baš je mogao sve to lepo da spakuje u jednu rečenicu, diskredituje sve građane Londona i onda lepo krene napred. A kad dođu izbori onda ćemo opet pred kamere sa novim obećanjima 24 sata dnevno.
Greta je, dakle, dobila svoju anti-Gretu. Sasvim logičan rasplet koji, međutim, ima jednu vrlo zanimljivu dimenziju. Mlada Greta je na scenu dospela da promoviše jednu političku agendu i da sa sobom povuče što više svojih vršnjaka, generaciju koja će da stvara budućnost. No, šta ako je Džasmin zapravo glas još novije generacije? Šta ako je Greta deci postala dosadna, jedno matoro zanovetalo koje se svuda pojavljuje? Šta ako nove generacije na Gretinu politiku gledaju upravo tako, kao na politiku?
Vidimo sada novi izveštaj Ujedinjenih nacija koji predlaže i obrazlaže hlađenje planete (ove naše) putem zamračivanja sunca i zatamnjivanja neba. Greta je time verovatno zadovoljna. No, šta o tome sad misle Džasmin i njena generacija?