Možemo, na primer, da pitamo sam program da nam kaže šta je on sam. Pitamo program napismeno (na engleskom, nije još savladao srpski) šta je to veštačka inteligencija? On nam lepo objasni da se pojam odnosi na razvoj računarskih sistema koji mogu da izvedu zadatke koje pod normalnim okolnostima izvodi ljudska inteligencija kao što su vizuelna percepcija, prepoznavanje govora, donošenje odluka, ili prevod. AI se oslanja na algoritme i modele koji omogućuju mašini da uči na osnovu unesenih podataka i predviđa, ili donosi odluke na osnovu tih podataka.
O sebi, ČetGPT kaže da je to ogroman jezički model dizajniran da razume i proizvede tekst na prirodnom, ljudskom jeziku. Model je treniran na ogromnim količinama podataka i može da odgovori na pitanja, da prevodi, da napiše tekst, ili da vodi razgovor.
Da se samo podsetimo da su se prvi kompjuteri pojavili pri kraju i posle Drugog svetskog rata, a ja sam 90-ih na Novom Zelandu upoznao gospođu koja je već početkom 50-ih radila na jednom od prvih kompjutera, veličine sobe, na Univerzitetu u Mančesteru (Manchester University's SSEM).Od tada se kapacitet računara razvijao geometrijskom progresijom. Snaga računara programa Američkog Apolo programa koji je lansirao rakete i ljude na Mesec 60-ih godina je dostignuta u komercijalnoj upotrebi već krajem 70-ih (Apple II, TRS-80, Commodore PET).
Tako smo već 1997. došli do istorijskog trenutka kada je super-kompjuter "Duboko plavo" (Deep Blue) pobedio tadašnjeg svetskog šampiona u šahu Garija Kasparova. Zli jezici tvrde da je od tada Gariju sve pošlo naopako, pa otud i njegova patološka mržnja prema svemu što je rusko. Duboka se neka trauma zbila u tim šahovskim dubinama.
No, šah je možda kod nas popularnija igra ali nije i najkompleksnija. Taj primat drži istočno Azijski – go! Šahista na početku partije ima da bira između 20 mogućih prvih poteza a u gou ih je 361. I kako se partija nastavlja ova razlika se uvećava. Prvi meč u kojem je kompjuter pobedio svetskog prvaka u igri go je odigran 2016. u Seulu u Južnoj Koreji. Alfago je pobedio Li Sedola četiri na prema jedan. Ubedljivo.
Čovek iza Alfago projekta je Demis Hasabis koji je studirao i ovde na Kembridžu, gde je jedno vreme delio sobu sa jednim istaknutim srpskim političarem. Studirali su fiziku i naš političar mi je ispričao da je tada, družeći se sa Hasabisom, shvatio da nauka možda i nije baš za njega i da je odlučio da se prebaci na političke i druge društvene nauke. Ne znamo sad više da li Srbija treba da bude zahvalna Hasabisu ili ne. Zbog njega imamo jednog naučnika manje, a političara više!
Uz rastuću moć računara ide, normalno, i čitava lepeza ideja kako ta moć da se upotrebi. No, ako mislimo da će čovečanstvo da neki potencijal razvije kako bi unapredilo život prosečnih ljudi neka još jednom dobro razmisli. Kinezi su izmislili barut, Evropljani su to usavršili i pretvorili u topove i puške da bi Amerikanci otišli ne samo na mesec već i ušli u istoriju kao jedina nacija koja je koristila atomsku energiju u ratne svrhe (Hirošima i Nagasaki). Dakle, šta je sledeće? Računari će da čitaju deci pred spavanje tako da mame i tate mogu da gledaju dnevnik, ili omiljenu TV emisiju?
Matrica budućnosti
Juval Harari, omiljeni ideolog Svetskog ekonomskog foruma i Klausa Švaba, nam pripoveda da će se potencijal VI neminovno (is)koristiti za učvršćivanje transhumanizma kao vodeće (i jedine) ideološke matrice budućnosti. Mlađani Juval je istoričar koji se prečitao Fukujame (”kraj istorije”) i koji piše dosta površne i malo konfuzne knjige ali te nedostatke tehničke prirode kompenzuje govorima koje daje pripadnicima svog kulta. Većina tih poklonika normalno, nisu čitali ni jednu njegovu knjigu, ali svi sa ogromnim zadovoljstvom klimaju glavom prepoznajući sebe u ulozi vladajuće elite transhumanog sveta. Mi, obični, bez transhumanog turbo punjača nećemo ni da budemo tu (planeta Zemlja), kada se sve to dogodi tako da naše mišljenje nije previše ni bitno.
Da li Harari sam piše svoje knjige i govore ili mu to radi neki ČetGPT? Da probamo. Postavljamo pitanje - transhumanizam u stilu Hararija. I evo odgovora - u svojoj knjizi "Čovek bog: kratka istorija sutrašnjice" (Homo Deus: A Brief History of Tomorrow) Harari razmatra mogućnost da je napredak tehnologije tako brz da ćemo uskoro stvoriti novi vrstu postljudskih bića koja su inteligentnija, kreativnija i moćnija od ljudi (Homo sapiens).
Eto, vidite, ni sam Harari to ne bi bolje napisao. ČetPGT posle nastavlja da nam objašnjava kako Harari ukazuje i na etičku dimenziju tog problema. Ukazuje, da, no meni se čini da nije previše zabrinut etičkom dimenzijom pošto većinu ljudi karakteriše kao "nepotrebne izjelice" (štetočine?).
No, da vidimo kako ta mašina radi. Ako je pitamo da nam da naslov nenapisanog, nepostojećeg romana Dostojevskog, ona nam kaže: "Izgubljeno otkrovenje Ivana Karamazova". Nije loše. Zvuči dramatično, jake reči i pravo ime.
Šta je Raskoljnikov radio posle izlaska iz zatvora? Pitamo dalje - Sreo je ženu koja se zove Sonja koja se i sama napatila u životu i njih dvoje su ostvarili vezu baziranu na sopstvenim iskustvima patnje i iskupljenja. Zajedno su počeli da rade na ostvarenju života sačinjenog od uzvišenijeg smisla i Raskoljnikov je počeo da u svom životu nalazi mir i spas.
Iz ovog teksta međutim, nije jasno da li se ovde radi o Sonji Marmeladovoj, prijateljici Rodiona Romanoviča (Raskoljnikova) iz romana, ili nekoj drugoj Sonji? No, to je već cepidlačenje. I ČetGPT treba valjda da ima pesničke slobode i pravo da primeni postmoderne pripovedačke postupke.
Ko piše domaće?
Pitamo ČetGPT koja je razlika između čovekovog razmišljanja i njegovog. Nivo kompleksnosti, kaže program. Ljudski jezik može da bude vrlo složen sa nekoliko nivoa značenja i kulturnih referenci tako da je mašinama to teško da razumeju. I dalje, nivo kreativnost i sama namera "ljudskog" teksta su specifični. Mašine nemaju namere ni motive, one imaju pravila i algoritme.
Ovakav novi program za pisanje uveliko komplikuje, na primer, rad obrazovnih institucija. Učenik podnese solidan rad. Kako da znamo ko je to napisao? Možda nismo znali ni ranije za neke lakše domaće zadatke, mogli su možda mama, ili stariji brat da ga napišu. No sad je to rastegnuto na mnogo viši intelektualni nivo. Ko je napisao ovu doktorsku disertaciju? Biće nemoguće utvrditi bez upotrebe drugog programa koji će "dešifrovati" i analizirati tekst. To se već i radi programima kao što su Turnitin čiji je zadatak da otkriva plagijate. No šta ako tekst nije plagijat? Šta ako jeste uslovno rečeno originalni tekst koji je napisala mašina za tačno određenu situaciju i potrebu? Trebaće nam druga mašina da kontroliše rad ove mašine. A šta ako se mašine udruže i odluče da...
Ako već postoji mogućnost da mašina napiše bolji tekst nego što bi to većina ljudi uradila, zar mi treba uopšte da učimo da pišemo? Izdamo naredbu mašini. Moći će sutra da se izdiktira, a mašina vam još posle i pročita tekst. Raj za nepismene. Samo na to još dodaš emotikone i divota. Svi srećni osim šačice darovitih mislilaca, filozofa, pesnika, pisaca i drugih zanesenjaka.
Čuveni Američki lingvista i intelektualac Noam Čomski je već u poodmaklim godinama (90) ali je očigledno smatrao da je ova tema dovoljno važna da bi se još jednom oglasio u javnosti. Učinio je to 8. marta ove godine preko Njujork Tajmsa. Istog trenutka su se oglasile i legije kritičara koje idu od onih koji ga kritikuju već šezdeset godina do onih koji tek sad počinju. No, da vidimo šta ovaj zaslužni naučnik ima da kaže u predvečerje svojih ovozemaljskih dana.
Čomski počinje članak osvrtom na Horhe Luisa Borhesa, jednog od velikana svetske književnosti dvadesetog veka: "Živeti u vreme velike opasnosti i obećanja znači iskusiti istovremeno i tragediju i komediju. Tako je kazivao Borhes a tako se osećamo i mi danas kaže Čomski, jer su navodno revolucionarni pomaci u oblasti AI zaista povod i za brigu i za optimizam. Za optimizam jer je inteligencija sredstvo kojim rešavamo probleme, a za brigu jer se plašimo da će najpopularniji oblik AI, mašinsko učenje, dovesti do degradacije nauke i skrnavljenja etike tako što će ugraditi u našu novu tehnologiju pogrešne koncepte jezika i znanja".
Čomski je, dakle, osetio potrebu da zazvoni na uzbunu. Pomenuo je suštinske odlike jezika i etički horizont.
Pogrešan koncept jezika i znanja bi mogao da bude i jednostavno nepoželjan sa gledišta prosečnog građanina. Svaki jezik je plod i izraz određene ideologije u čijoj su srži isprepletani odnosi moći. Multinacionalne, globalne korporacije se danas sa državama bore za političku prevlast. AI dolazi direktno iz sveta korporacija. To su organizacije čiji je jedini smisao postojanja da prave pare za svoje vlasnike (deoničari) i to je i početak i kraj njihovog etičkog horizonta.
Gutenbergova štamparska presa je omogućila širenje pismenosti i ideja. Nekoliko vekova kasnije, AI poput ČetGPT-a poseduje kapacitet da kao valjkom pređe preko nekoliko hiljada godina ljudske misli i kulture. Da od "Ilijade" i "Gorskog Vijenca" napravi palačinku.
Da li se taj potencijal može usmeriti od malignog ka benignom da postane bogatstvo čovečanstva, neka nova renesansa? Kako reče Borhes, tragedija ili komedija, raj ili pakao? Da li to od nas zavisi?
Da li AI može da se okrene protiv svog tvorca i kaže korporaciji da treba da plaća više poreza, ili da im je poslovna praksa robovlasnička? Na osnovu čega bi AI mogla to da uradi kada ni većina ljudi danas nema više moralni kompas, niti im socijalna pravda bilo šta znači.
Vidimo da je korporacija Majkrosoft dodala funkcije slične ČetGPT-u svojim mašinama za pretraživanje interneta i svom "Ofis" softver paketu. Računar će dakle sam da čita i piše mejlove, zakazuje sastanke i piše izveštaje. Sačekajte samo da vaš šef sazna za sve te mogućnosti pa uzme plajvaz da izračuna mogućnost uštede na vama (otpuštanje). A to će sve lepo AI da mu izračuna i predloži najefikasnije rešenje. Ostalo možete da zamislite i sami.
Ovaj tekst je napisan na umreženom računaru u "vord" programu. Kopija dokumenta se ne nalazi na mom računaru već na računaru negde u svetu koji je u vlasništvu neke korporacije koja pruža ove usluge. Veštačka inteligencija poput ČetGPT-a se hrani podacima dobijenim iz svih umreženih dokumenata pa i iz ovog mog.
I dalje, šta ako je ovaj tekst koji je pred vama napisala ista ta mašina? Šta ako je samo stavila moje ime u podnožje teksta? Šta ako sam ja sam dao zadatak programu da napiše ovaj tekst?
Čuveni španski slikar i ekscentrik Salvador Dali jednom pozvan u policiju da pregleda svežanj falsifikata koji su se pojavili na tržištu kao njegova originalna dela. Slikar je prevrtao po kanvasima da bi na jednom zastao. Onda je izvukao penkalo i potpisao sliku. Preneraženom inspektoru je rekao: ova mi se sviđa, uzeću je! Toliko o originalima. Možda sam i ja dakle dao zadatak ČetGPT-u a posle samo potpisao tekst? Ko će ga znati...
Čekaju nas zanimljiva vremena, kako već glasi jedna kineska kletva, dabogda živeo u zanimljiva vremena. Ako program može da piše kao Dostojevski, da li nam treba još jedan Dostojevski? Možda nam više ne treba ni onaj prvi pisac "Poniženih i uvređenih"? Možda možemo da popravimo pisanje samog Fjodora Mihajloviča po načelima najnovije političke korektnosti i ubacimo neke raznorodnije likove kao na primer da Knez Miškin (roman "Idiot") bude crnac, Aljoša Karamazov transrodan ili bar gej, da Veliki Inkvizitor bude predstavljen kao beli, privilegovani, sredovečni muškarac pun predrasuda.
Ideološka matrica, narativ mora da postoji. Sve dok mašine ne smisle svoj jezik, zastavu i himnu pa ”oslobode” celu planetu. Ima već par filmova na tu temu…