Tirani i njihova istina

Samoproglašeni slobodarski i demokratski anglosaksonski svet doživljava ozbiljnu političku i ekonomsku krizu čiji su simptomi između ostalih i ukidanje nekih od najosnovnijih građanskih prava i sloboda. Jedno od svakako osnovnih takvih prava je pravo na slobodu izražavanja. Teško da ima koga pismenog u svetu a da nije čuo za čuveni ćošak Hajd parka u Londonu gde je smeštena improvizovana govornica i gde svako može da govori. Tako se ćošak i zove, speakers’ corner. Ili je tako bar nekad bilo.

Evo se pre neki dan nemački doktor Hajko Šening žalio kako je septembra 2020. godine uhapšen na tom ćošku Hajd parka dok je okupljenima govorio o svom viđenju korona pandemije. Šta je nemački doktor govorio ne znamo i nije ni bitno jer je to čitava poenta takvog slobodnog prostora, da svako može da iznose svoje mišljenje bez straha od pandura i bukagija.

Bivša premijerka Novog Zelanda, Džasinda Ardern je ostala upamćena po insistiranju na tome da građani treba da budu ljubazni (kind). I to u jednoj od zemalja sveta gde su stanovnici zaista potpuno opušteni i ljubazni. Isto se tako istakla upornim insistiranjem da građani ne veruju lažnim vestima već da sve informacije proveravaju na veb stranici njene vlade. Vesela Džasinda tu kao da je zagovarala povratak seoskih vikača i kačenje proglasa po banderama.

Jedna istina

Samo jedna istina i to moja, kao da viče iz sve snage. Ni Džordž Orvel nije sigurno pomišljao da će se njegove najcrnje romaneskne slutnje ostvariti u zemlji na dalekom Pacifiku gde živi manje od pet miliona ljudi a više od šezdeset miliona ovaca. Možda takva strategija jednoumlja prođe kod ovaca. I to je neki uspeh.

U međuvremenu je Džasinda dala ostavku na mesto premijera, izrazila svoja centralistička (komunistička? fašistička?) uverenja sa govornice Ujedinjenih nacija pa preuzela lep poslić u dobrotvornoj organizaciji britanskog princa Vilijama gde će da deli fondove kojima je cilj spas planete. Možete misliti.

Šteta samo što je otišla sa Novog Zelanda, baš je bila na najboljem putu da stvori, po sopstvenom priznanju, jedno lepo klasno društvo, aparthejd. Vakcinisani imaju sva prava a nevakcinisani nemaju nikakva. Bilo bi tu onda dve vrste ovaca i jedna vrsta ljudi. Tako nam matematika kaže.

Ista gospođa je tokom pandemije zabranila Novozelanđanima koji su se zatekli u inostranstvu da se vrate kući. Da ne donesu... virus? O ljudskim i građanskim pravima ćemo kasnije, mislila je Džasinda. Trice i kučine ne mogu biti prepreka velikim menadžerskim poduhvatima. Londonski "Telegraf" ju je možda najbolje okvalifikovao – Korona tiranin i licemer. A samo je htela da njena "istina" bude jedina dostupna, ništa više. Sasvim skromno za jednog tiranina.

Ni slobode govora ni para

Džasindin kolega iz redova podmlatka Klausa Švaba i svetskog ekonomskog foruma, Kanađanin Džastin Trudo se uspešno istakao u trci za tiranina godine kada je prošle godine stavio protest kamiondžija van zakona i svima zamrznuo bankovne račune. Znači, ako ste kamiondžija i legalno protestujete, nemate pristup sopstvenim parama. Ako ste neko ko je javno izrazio podršku istim tim kamiondžijama isto nema para. Ni slobode govora ni para. Vaših sopstvenih para, da se razumemo. Znači stvoren je presedan, osnovno oruđe anglosaksonskog pravnog sistema – tvoje pare nisu tvoje već su u stvari državne i mi ti samo ponekad dozvoljavamo da ih ti koristiš. Ako si dobar. Ako nisi, zavrćemo slavinu.

I to se sve događa u severnoj Americi, u zemlji Kanadi u 21. veku. Posle su čak došli i ovi sa programom za eutanaziju. Ako ste siromašni, na primer, evo mi vam možemo pomoći da se ubijete. Milosrđu nikad kraja, prosto suze da vam krenu od miline i ljudske toplote. No, tako je sad u tom oboru mlađanoga Trudoa za koga se priča da je vanbračni sin Fidela Kastra. Kako stvari stoje, to bi mu bio jedini plus u karijeri. Znači, stvari ne stoje baš sjajno.

Nešto južnije od zemlje javorovog lista je zemlja zastave sa zvezdama i prugicama, Sjedinjene Države. Tamo su se novinari Mat Taibi i Majkl Šelenberger bavili onim čime bi inače svi novinari trebalo da se bave, a to je istraživačko novinarstvo i kritika vlasti.

Njihovi Tviter fajlovi su jasno pokazali spregu između državnih agencija i vođstva ove moćne medijske kompanije, "Tvitera". Setimo se samo da je svojevremeno i predsednik Tramp sklonjen sa Tvitera pa su onda sprečili širenje vesti o čuvenom laptop računaru sina sadašnjeg predsednika Bajdena, Hantera. Nije bilo zgodno da se o tome priča za vreme izborne kampanje jer bi onda Tramp mogao čak i da pobedi.

Tako rade državne agencije. Protiv interesa demokratije i naroda. Ti su fajlovi jasno pokazali metode kojima se služe američke državne agencije da analiziraju i manipuliraju sadržaje na društvenim platformama. Sećamo se još onih njihovih poturenih (sad se i to zna) priča o farmama ruskih botova. Nikad mi nije bilo jasno gde su Rusi našli toliko mladih ljudi sa tako dobrim znanjem engleskog jezika da bi mogli da zagade čitav anglosaksonski medijski ekosistem! Eto nam odgovora: nisu.

Majstori izgovorene i pisane reči

No, kako se sada selimo preko Atlantika priča postaje još veselija. Irci važe za duhovite i neposredne ljude a jedna od glavnih odlika ove (tradicionalno) keltske kulture jesu, pored "ginis" piva, i pesma, igra i poezija. Engleski jezik ima jednu odličnu reč za ljude koji proizvode poeziju, prozu, članke, govore i predavanja – wordsmith, kovač, tvorac reči. Blacksmith je, na primer, kovač, a samo smith je majstor.

Ovi majstori izgovorene i pisane reči su na jeziku osvajača (engleski) i osvojili četiri Nobelove nagrade za književnost i time su svetski rekorderi po glavi stanovnika. Iraca na tom ostrvu ima skoro sedam miliona, pa računajmo. Britanci su osvojili osam nagrada na današnjih skoro sedamdeset miliona stanovnika. Irska ima jednu nagradu na (recimo) dva miliona stanovnika, a Britanija na deset. Velika je to razlika.

Da bi neko pevao, svirao i pisao potrebna je i motivacija i društveni uslovi. Motivacije i pogonskog goriva Ircima nikada nije falilo a njihovo društveno tkivo je bilo gusto i kanali kojima je tekla komunikacija uveliko protočni. No, šta bi bilo kada bi im neko zabranio nešto što im svojevremeno ni kraljica Viktorija ni lord Mauntbaten nisu mogli zabraniti. Kada bi im neko uveo cenzuru?

Šta bi bilo kada bi Polu Maldunu neki vrhunski administrativni autoritet zabranio da po trgovima deklamuje politički nekorektne pesme poput "kada je obogaljena devojka koja je maštala da postane plesačica srela oženjenog muškarca koji je umirao od raka!" Međutim, kakva nam vremena dolaze, priliči nam da poslušamo glas Vilijama Batlera Jejtsa: Okreće se i kruži u sve širim krugovima – Soko više ne čuje glas sokolara – Stvari se raspadaju i središte više ne može da ih zadrži – Anarhija je puštena da hara svetom...

Parlament Republike Irske je izglasao zakon na osnovu koga će biti protivzakonito gledati/čitati/slušati (misliti?) bilo kakav sadržaj koji ne dolazi od glavnih, državno sponzorisanih medija (mainstream).

Ovo moramo da ponovimo jer pretpostavljam da se čitalac, sasvim opravdano, pita da li sam ovo dobro pročitao ili pročitala. Ako vidite nešto na Tviteru, Telegramu, Vajberu ili uopšte internetu i prosledite prijatelju, možete zakonski da odgovarate zbog širenja mržnje. Ništa manje. Širenje mržnje i za to se ide u zatvor.

I da bi sve bilo još lepše i veselije, ne treba policija da dokazuje ništa, na vama je da dokažete da vaš "materijal" ne širi mržnju. Sećate li se onoga, nevin dok se ne dokaže suprotno? To je zastarelo, sad će da važi sasvim savremeno – svi su stalno krivi za sve dok ne uspeju nekako da se opravdaju. Ili ne uspeju, ko će ga znati. Šta li bi samo svi oni nobelovci na to rekli. Hoće li ovakva osakaćena, mutava i gluva Irska uspeti da iznedri neke nove nobelovce?

Transparentnost na delu

Pošto smo u ovom putu oko anglosaksonskog sveta prešli preko dva okeana, Pacifika i Atlantika, red da sad preskočimo i Irsko more i da vidimo šta se događa u kolevci imperije i slobode govora - Britaniji.

Tu je veseli Bi-Bi-Si rešio da sprovede u delo inovativne ideje novozelandskog tiranina Džasinde Ardern. Bib je, naime, pre par godina, a po uzoru na Američke kolege iz Si-En-Ena i En-Bi-Sija, otvorio radno mesto "stručnjaka za dezinformacije i izveštača sa socijalnih mreža". Dotična Marijana Spring je tako, već od marta 2020. zavodila red po informativnom prostoru uz parolu - istina može/mora biti samo jedna. Tako je, pre par nedelja, Marijanina služba dobila prostorije u glavnoj zgradi Biba u Londonu (pohvalila se) odakle je počeo da nam radi i da nas uveseljava njena služba koja se zove – Verify, Proveri!

Direktorka Bi-Bi-Si kancelarije za vesti Debora Turnes nam objašnjava da je "Verify transparentnost na delu – provera činjenica, video zapisa, protiv-dezinformativni rad, analiza podataka i objašnjenje kompleksnih priča a sve u službi istine". I dalje nas obaveštava da je ovaj tim sastavljen od istraživačkih novinara, da je to informativna marka ali isto tako i fizička lokacija u zgradi Biba odakle će njihovi stručnjaci da se pojavljuju na svim drugim programima ove kuće.

Moramo da primetimo da su ambicije ovde dosta velike. Borba za, ništa manje, nego za istinu. Uz pomoć podataka i istraživanja, kažu. Zvuči dobro. Obećava. Sama šefica službe, visprena Marijana Spring je rođena 1996. godine. Jedva da ima 27 godina. Stručnjak za dezinformacije i istine. Ostatak stručnjaka su verovatno i mlađi.

Kojim li su kriterijumom birani? Džulijan Asanž je u zatvoru, njega nisu mogli da zaposle. A sigurno su hteli, ovi veliki borci za istinu i informativni integritet. Onda su možda krenuli da zapošljavaju ove mlade i poslušne? Život i karijera su pred njima, samo treba da nauče kako se taj posao pravilno radi. Stil - ćuti i plivaj.

Protivnik silama

Čuveni engleski muzičar još iz vremena grupe "Pink Flojd", Rodžer Voters je poznat po jasnim političkim stavovima i otvorenom, javnom izražavanju po pitanju mnogih škakljivih tema. Toliko je stao na žulj silama podzemlja i tame da su sve britanske novine i drugi informativni servisi odjednom, kao po komandi počeli da se utrkuju da ga što više omalovaže, izvređaju i što je, naravno, najvažnije, kompromituju.

Te je antisemita, te podržava Putina te se pojavljuje (ničim izazvana) žena Dejvida Gilmura (gitarista "Pink Flojda") koja nam preko stranica svih mogućih novina javlja da je Rodžer Voters "sasvim antisemita, da podržava Putina, da je lažov i lopov, izbegava da plati porez, mrzi žene, zavidljivac, megalomanijak..."”

Bib, Verify i Marijana Spring se ovde ne javljaju. Sitna je to za njih riba a i klinci nemaju pojma šta je to "Pink Flojd". Onda je stvar uzeo u svoje ruke sam Rodžer Voters i snimio jedan lep video gde je narodskim rečnikom izrazio svoje viđenje politike, političara i njihovih sluga. Vi ste polupismena, nemoralna stoka koja mene nikada neće zabraniti! Tako je, otprilike, poručio čuveni Rodžer Voters.

Drugi jedan velikan britanske, ovog puta, glumačke scene, Rouan Atkinson (Crna Guja, Mister Bin, Džoni Ingliš) pre nekoliko godina je održao govor gde je ovako poređao ljudske vrednosti: prvo je hrana, onda sloboda govora pa krov nad glavom. Tim redosledom.

Sasvim je jasno dakle, da gde postoji jedna jedina istina kojoj je potreban državni pečat ne može da postoji sloboda izražavanja i govora. Te dve stvari su nespojive. Bez slobode govora nema ni demokratije, tog verovatno najmanje lošeg društvenog uređenja.

A kako se zove društvo bez slobode? Videti gore članak "Telegrafa" – tiranija!