Posle nekoliko godina priprema, gornji dom britanskog parlamenta je 19. septembra izglasao Zakon o onlajn bezbednosti. Ovaj zakon je godinama bio u pripremi a njegov podnaslov nas obaveštava da je ovo "zakon za i u vezi sa regulacijom određenih internet servisa, za i u vezi sa komunikacionim prekršajima a u srodne svrhe".
Možemo, čak ne previše kritički ili sarkastično, reći da sintagma "komunikacioni prekršaji" zvuči preteći, a da je polje "srodnih svrha" onoliko široko koliko to poželi služba (državna ili privatna) koja taj zakon i sprovodi.
Direktorka OFCOM-a, agencije državne kancelarije za komunikacije, Melani Douz je tim povodom ushićeno izjavila da je napravljen značajan korak ka kreiranju bezbednijeg onlajn života za decu i odrasle u Ujedinjenom Kraljevstvu. Svi se u agenciji osećaju privilegovanima što im je ukazano ovoliko poverenje i predata im ova važna dužnost, te da su svi i spremni da u praksu sprovedu dotične nove zakonske odredbe.
Jedna od dotičnih zakonskih odredbi daje OFCOM-u pravo da potražuje i sakuplja sve vrste i, uopšte, sve potrebne (njima) informacije pod pretnjom novčanih, pa i zatvorskih kazni ukoliko kompanija odbije da sarađuje. Kaže se na engleskom – fails to comply – znači, ne samo ako odbije, već ukoliko i samo ne (uspe da) ispuni zahteve dotične agencije.
A kad se kaže informacije, zaista se misli na bilo kakve informacije i ova stavka je ostavljena nedorečenom i otvorenom za najrazličitija tumačenja. Naime, ovaj zakon predviđa da agencija može da zahteva od bilo koje osobe da pruži bilo kakvu informaciju u svrhu sprovođenja ili odlučivanja bilo koje funkcije zakona o onlajn bezbednosti (strana 77: 87,1).
Zakon dalje predviđa zločin prenošenja "štetnih, lažnih i pretećih sadržaja". Pretiti nekom je već van zakona u Britaniji, tako da je jedini novitet odnosi na štetne i lažne informacije. Što kaže Kit Najtli, urednik britanskog portala Of gardijan, pa i sama istina može biti "štetna" po nekoga, a naročito za elitu kojoj je cilj da sebi prigrabi što više moći i kontroliše nezadovoljni narod upotrebom nemilosrdne i nepoštene propagande. Najtli dalje primećuje da zakon predviđa da je slanje poruke sa lažnom informacijom zločin (str. 156) dok su toga izuzeti mediji masovnih komunikacija poput televizija, novina i portala (str. 157). Možda zato što su oni u "državnoj", ili bar korporativnoj službi?
Na čistom srpskom to valjda znači da, na primer, Željko Mitrović na TV Pinku može da priča šta hoće, a da bilo koji građanin Petrović ide pravo u zatvor ukoliko u privatnoj prepisci navede informaciju, stav ili izrazi mišljenje koje agencija (OFCOM, u ovom slučaju) smatra štetnim ili lažnim itd.
Agencija, naravno, kako smo već videli, nema striktno propisana pravila i kriterijume koje bi primenjivala u ovakvim slučajevima, već se to imaju tumačiti… Da, ko će to da tumači i određuje? Zakon ne kaže ništa o tome.
Ko je gledao sjajni nemački film "Životi drugih" (Das Leben der Anderen, 2006) o prisluškivačkoj delatnosti istočnonemačkog Štazija nad sopstvenim građanima shvatiće zabrinutost mnogih. Shvatiće i oni koji nisu gledali film a razumeju šta znači spuštena pesnica cenzure.
Nemačka cenzura je i danas vrlo revnosna, imaju valjda dugu tradiciju, pa je američki publicista nastanjen u Berlinu, Si Džej Hopkins, osuđen na plaćanje kazne u visini nekoliko hiljada evra ili kazne zatvora zbog… objavljivanja tvitova kojima se relativizuju i minimalizuju nacistički zločini. Dotične tvitove možete videti ovde pa prosudite sami. Izgleda dosta besmisleno.
Opisati Hopkinsov slučaj kao bizaran ili kafkijanski je preslaba kvalifikacija. Ako je ovo relativizacija nacističkih zločina, šta je onda ono bilo pre neki dan u kanadskom parlamentu kad su aplaudirali pripadniku SS divizije "Galicija"? Šta je slanje oružja onim Ukrajincima sa svastikama i mrtvačkim glavama na uniformama?
Si Džej Hopkins to naziva "kriminalizacijom neposlušnosti", a njegov engleski kolega Ijan Dejvis to artikuliše ovako: "Vlast mora imati neograničene mogućnosti da nas zatvara, da počini bilo koji zločin koji smatra nužnim da održi poredak. Vlast stoga mora da traži, izoluje i ućutka svakoga ko dovodi u pitanje njen autoritet… kraljevi, kraljice, direktori, vođe, parlamenti i senati su oduvek vladali jednim te istim mehanizmom – strahom".
Možemo reći da su ovo ekstremni slučajevi i mišljenja. Možemo. Ali moramo isto tako primetiti rane signale koji se pomaljaju na obzorju. Ne primetiti, ili zanemariti ih, može biti pogubno.
Naveo sam ovde primer britanskog zakona i nemačke prakse. Da li se možda takve restriktivne mere sprovode i drugde u svetu? Bivša premijerka Novog Zelanda, dražesna Džasinda Arden koja se kao premijerka zalagala za samo jednu i to državnu istinu, sad nam sa govornice Ujedinjenih nacija poručuje da je sloboda govora oružje u ratu i da je cenzura neophodna kako bi se ta ista sloboda govora upravo i zaštitila! Ako vam se ova floskula učinila besmislenom, to je zato što i jeste besmislena. Uz Džasindu, na podijumu Ujedinjenih nacija stoji predsedavajući, Antonio Gutereš, i ponavlja refren dezinformacije, mis-informacije, štetno, štetno…
No, Džasinda je sada sišla sa vlasti (novozelandske) i nije više ni toliko bitno šta ona priča. Mislim da je to pogrešna pretpostavka. Pogledajmo primer bivše premijerke Finske Sane Marin koja je dobila posao u Institutu Tonija Blera i koja sada (naivno) kaže da ima više moći nego kada je bila premijer Finske. Čudni su ti putevi moći, zar ne?
Istovremeno je i socijalista Lula u Brazilu ušao u klinč sa slobodom govora. Ministar pravde u Lulinoj vladi izjavljuje da je "vreme samoregulacije ili odsustva regulacije, vreme slobode govora kao apsolutne vrednosti prošlo, sahranjeno je, neka to svima bude jasno". "Laž je istina", je l’ tako ono beše kod Orvela?
Kanađani imaju zakon koji treba da zaštiti građane od sledećih sadržaja: terorizam, podsticanje na nasilje, govor mržnje, deljenje intimnih snimaka bez odobrenja, kao i seks sa decom. To se sve čini logičnim i normalnim dok se malo dublje ne zagledamo i zamislimo nad stavkom – govor mržnje.
Premijer Kanade Džastin Trudo je kamiondžije koji su protestovali nazvao nacistima. Onda je, pre desetak dana, jednog pravog, rasnog nacistu u parlamentu pozdravio aplauzom. Zar to nisu primeri govora mržnje? Da sam ja tako šta okačio na Fejsbuk stranicu, da li bi me krivično gonili? Utamničili? Govor mržnje je, dakle, jedna eminentno politička kategorija i kao takva se da instrumentalizovati, zloupotrebiti.
Britanija je, dakle, dobila zakon o onlajn bezbednosti, Kanada sličan zakon C-18, a Evropska unija ima svoj Zakon o digitalnim servisima.
Da vidimo kako to izgleda u praksi. Predsedavajuća parlamentarnog komiteta za kulturu, medije i sport, lejdi Karolajn Dajnidž, bacila se na pisanje pisama. Tako je ona to shvatila. Njen suprug je inače zamenik zapovednika 77. brigade britanskih vojnih snaga. To je ona brigada, osnovana pre nekoliko godina, kako bi se borila protiv dez- i mis-informacija. Vojska (suprug, baron Lankaster) protiv spoljnjeg neprijatelja a ministarstvo (lejdi Dajnidž) protiv unutrašnjeg. Uz to, lejdi Dajnidž je izabrani član donjeg doma Parlamenta a lord Lankaster je doživotni član gornjeg doma, Doma lordova. Moćna porodična sprega, nema šta. Zamislimo samo njihovo ćaskanje za porodičnim stolom uz večeru i lepu bocu francuskog vina.
Karolajn dakle piše i šalje "sitne knjige" Jutjubu, Ramblu, TikToku, Dži Bi Njuz… svima koji su objavljivali radove zlosrećnog Rasela Brenda (javno, medijski optužen za silovanja). Pisma su na zvaničnoj hartiji britanskog Parlamenta i sva glase isto, samo se ime primaoca menja i par detalja
Sadržaj pisma je otprilike ovakav (prepričavam): Pišem u vezi sa ozbiljnim optužbama na račun Rasela Branda koji na vašoj platformi, Rambl (npr.) ima više od 1,4 miliona pratilaca… Iako Rambl nije kreator sadržaja koji objavljuje gospodin Brend, zabrinuti smo da bi on od toga mogao da ostvari novčanu dobit… voleli bismo da znamo da li Rambl namerava da se pridruži Jutjubu i onemogući gospodina Branda da zarađuje novac preko vaše platforme. Takođe bismo želeli da znamo šta Rambl radi kako bi osigurao da kreatori sadržaja ne mogu da koriste platformu za podrivanje dobrobiti žrtava neprikladnog i potencijalno nezakonitog… (pisma evo ovde).
Treba, međutim, pohvaliti direktora video platforme Rambl (Rumble), Kanađanina Krisa Pavlovskog koji je odbio da se povinuje željama/naredbama/pretnjama britanskog komiteta.
"Danas smo primili jedno vrlo uznemirujuće pismo poslato od strane predsedavajućeg komiteta u Velikoj Britaniji", piše Pavlovski. "Treba međutim primetiti da takve optužbe protiv Rasela Brenda nemaju nikakve veze sa sadržajem koji on objavljuje na našoj platformi. Jutjub je demonetizovao (ne može da naplaćuje preko platforme) Brenda na osnovu medijskih glasina. Rambl se vodi drugačijim vrednostima. Mi smo posvetili svoj rad odbrani slobodnog interneta i tako će ostati".
Hrabro i principijelno, nema šta. Svaka čast Krisu Pavlovskom i njegovom timu. Sad samo treba pratiti nadolazeće pritiske i napade na Rambl i Krisa lično. Biće to zanimljivo.
Karolajn Dajnidž je dakle uzela na sebe i svoj komitet da određuje ko, gde i šta sme da objavljuje i da od toga živi. Šta njen suprug sprovodi u Avganistanu, Iraku ili Ukrajini, lejdi Dajnidž sprovodi u Velikoj Britaniji. Da ponovo napomenemo da Rasel Brend nije osuđen ni za kakav zločin. Protiv njega je podignuta koordinisana medijska hajka a država (pismo na papiru parlamenta) je požurila da pokrene proceduru zastrašivanja i ućutkivanja na čijem usavršavanju, nema dvojbe, radi već izvesno vreme.
Bi-Bi-Si-jev korespondent za dezinformacije, mlađana Marijana Spring, ćuti. Čuveni fekt čekeri ćute. Zna se za koga oni rade, nose iste dresove kao i lejdi Dajnidž, one sa državnim grbom gde se pod državom ne podrazumeva raja (glasači, poreski obveznici, građani…) već organi koji operišu iz senke ili potpunog mraka.
Zakon o onlajn bezbednosti je predstavljen javnosti kao najbolji mogući način da se zaštite deca. A koja to normalna osoba ne želi da zaštiti decu? Zakon tako uđe na mala vrata a onda počne da se širi i poprima svoju, urođenu mu, kancerogenu formu.
Zamislimo samo slučaj američkog svodnika i špijuna Džefrija Epstina. Samoubio se u zatvorskoj ćeliji a da spisak putnika na njegovim čestim letovima na karipsko ostrvo nije dostupan javnosti. Na to ostrvo je izgleda dovodio i maloletnu decu koja su služila za zabavu moćnika. Znamo da je Bil Klinton leteo tim avionom na tu destinaciju 26 puta. Šta je sa drugima? Dajte imena, zar ne treba zaštiti decu? Svake godine 8 miliona dece je oteto od roditelja i ustanova.
Kako kaže kanadski komentator Viva Frej, "ovo nema nikakve veze sa Raselom Brendom. Ovo je samo izgovor da vlade širom planete mogu da koordiniraju sa medijskim kompanijama osvajanje potpune kontrole interneta i ućutkaju glasove protivljenja".
I zaista, rusko-britanski politički komentator Konstantin Kisin primećuje da je u Britaniji prošle godine uhapšeno 3.300 osoba zbog poruka koje su ostavili na društvenim mrežama. U Rusiji je taj broj bio 411, kaže Kisin. A Rusija ima i više nego duplo stanovnika. Demokratska Britanija i autoritarna Rusija!
Zakon o onlajn bezbednosti može lako biti instrumentalizovan u svrhu specifičnih političkih agendi. To se događa u trenutku kada se stari politički sistem rastače i raspored snaga menja u korist multinacionalnih korporacija koje proždiru nacionalne državne tvorevine i pretvaraju ih u svoje servise. Građanin i njegovi interesi ne mogu više biti adekvatno zastupljeni na političkoj sceni. Poslednje što je građaninu ostalo su sopstveni glas i iluzija slobode. Ukoliko nam bude oduzeto pravo slobodnog govora, pa samim tim i udruživanja preko interneta, zaći ćemo u mrak možda bez povratka. A kako smo videli, to se ne odnosi samo na Britaniju, pa ni na druge ovde spomenute zemlje. Internet je globalna pojava, pa će i stega biti globalna.