Pre izvesnog vremena pažnju je privukao članak objavljen u viđenom i čitanom britanskom dnevnom listu "Telegraf": "Britanija je sada pod diktaturom elita gde se mišljenje većine sistematski guši". No nije ovaj naslov smislio ozlojeđeni srpski dopisnik već je autor Alister Hit, urednik "Sandej Telegrafa", nedeljnog i najčitanijeg izdanja dotičnih novina.
Evo šta nam još Hit poručuje u uvodniku: "Britanija vodi suludi rat protiv automobila, sprema se da zabrani bojlere na gas, svedoci smo skandala da se građanima oduzima bravo na bankarske usluge (de-banking), policija ne progoni zločince, pokušava se poništiti žene, sabotira se agenda bregzita; dobrodošli u antidemokratsku Britaniju gde potčinjena većina mora da trpi hirove ohole, militantne elite za koju se čini da često prezire narod nad kojim ima toliku vlast..."
Šta dodati ovde navedenom? Možda još i rasizam u formi ključa i političke korektnosti, agresivnu transrodnu ideologiju i histeričnu antirusku mržnju. To bi baš lepo zaokružilo sliku današnje Britanije. A čini mi se da bi se i Alister Hit s time složio, no, možda mu kolega koji uređuje novine preko nedelje nije dao dovoljno prostora.
Da vidimo samo ukratko o čemu to Hit govori. Rat protiv automobila sa motorom na unutrašnje sagorevanje se vodi. Vlada dogma da su samo električni automobili čisti i zdravi. Gradonačelnik Londona Sadik Kan je pokušao da naplati pristup centru grada starijim vozilima (ULEZ) što je rezultiralo organizovanim grupama maskiranih građana koji jure gradom i električnim (dizel?) testerama seku bandere sa kamerama. Dobili su i romantični, gotovo herojski nadimak po čuvenom filmu - Blade Runners!
Jedan od tvoraca bregzita, opozicioni političar, TV komentator i analitičar, te prijatelj porodice Đoković, Najdžel Faradž je ostao bez bankovnog računa. Javno se pobunio pa je onda izbilo na videlo da nije jedini i da de-banking postaje gotovo legitimna praksa u borbi protiv političkih neistomišljenika. Setimo se samo slučaja kamiondžija u "demokratskoj" Kanadi Džastina Trudoa. I njima je uskraćen pristup bankovnim računima i uslugama.
Crna magija u praksi
Dalje imamo slučajeve javnih ličnosti koje ne smeju da odrede precizno šta je žena? Da li žena može da ima penis - može, kažu. Da li muškarac može da ima menstruaciju? Može, kažu isti ti. Čuvena spisateljica Džej Kej Rouling se pobunila pa joj sad spaljuju knjige o Hariju Poteru. Crna magija u praksi.
Šest policajaca je pre neki dan upalo u kuću glumca, novinara i političkog aktiviste Lorensa Foksa. Uhapsili ga, priveli i deci njegovoj oteli kompjutere, telefone, tablete... Njegov je greh što je u jednoj emisiji izjavio da podržava borbu blejd ranera i da i njemu samom dođe da uzme testeru i da im se pridruži. Uhapšen je preventivno, kaže policija. Preventivno hapšenje?!
Nedelju dana pre toga je u istom tom Londonu devojčica od petnaest godina ubijena mačetom od pola metra dok je autobusom ujutru išla u školu. Krv se proliva ulicama, hiljade ljudi svakodnevno ilegalno ulazi u zemlju i biva smešteno u hotele, a šest policajaca sedi u kući glumca i trenira strogoću na maloletnoj deci?! Nešto je ovde trulo i smrad se širi velikom brzinom.
Šta je ostalo od bregzita? Evo, sad saznajemo da se ne može sprečiti upliv migranata jer je Britanija potpisnik Evropske konvencije o ljudskim pravima (EHCR). Pa, zar mi još nismo izašli iz tih evropskih uskih, isprepletanih briselskih ćorsokaka? Čuju se povici. Vođa opozicije ser Kir Starmer je i sam rekao pre par meseci u jednom intervjuu da je britanski parlament nebitan, jer se sve važne odluke donose i akcije pokreću u Briselu. Svesrdno obećava da će, ukoliko laburisti dobiju izbore 2025 godine, prepraviti bregzit i odnose sa Evropskom unijom.
S jedne strane parlamenta on, a sa druge premijer Riši Sunak koji je duplo bogatiji od kralja Čarlsa Trećeg. Kad se to sve uzme u obzir onda postaju jasnije oštre kvalifikacije Alistera Hita sa početka ovog teksta. Demokratija? Sa ovom dvojicom u poziciji i opoziciji? Znaju oni odlično čije interese zastupaju. Naše ne, misli prosečni Britanac.
U toj i takvoj Britaniji stižu nam skoro istovremeno dve sveže i ratoborne vesti. Novi (avgust ove godine) ministar odbrane Grant Šaps nas je obavestio da Britanija šalje dodatni kontingent vojnih snaga na Kosovo i da isto tako želi da pošalje britanske instruktore da vrše obuku u samoj Ukrajini, ne u Britaniji kao do sad.
Dakle, ovako, ministar Šaps je, vidimo, studirao ekonomiju a prvi posao mu je bio putujućeg prodavca fotokopir mašina. Politikom se bavi od početka 90-ih što ga je i dovelo do pozicije gde je danas. NATO je u ratu sa Rusijom, Izrael sa Hamasom a bivši prodavac fotokopir mašina vodi ministarstvo odbrane (rata?) Velike Britanije. Valjda ima još neke kvalitete osim poslušnosti i snishodljivosti prema spomenutoj "eliti".
Da krenemo od Kosova. Britanija je poslala još dvesta vojnika. U našoj južnoj provinciji ih je već bilo četiri stotine što znači da je taj kontingent pojačan za ne baš zanemarljivih pedeset odsto. Kontingent je poslat na zahtev vrhovnog komandanta združenih NATO snaga u Evropi a usled napada na kosovsku policiju 24. septembra i porasta tenzija u regionu.
Tako nas zvanično obaveštava sajt vlade Ujedinjenog Kraljevstva. Kaže se dalje da su snage NATO-a na Kosovu od 1999. godine a na osnovu rezolucije 1244 Saveta bezbednosti UN. Ima 4.500 vojnika iz 27 zemalja. Znači, oko 12% tih vojnika je iz Britanije. Dosta natprosečno prisustvo s obzirom na to da je 27 zemalja prisutno. I treba još da primetimo da se u ovom tekstu spominje porast tenzija u regionu. U "regionu", dakle, ne samo na Kosovu. Zanimljiva definicija. Nešto oni znaju i spremaju što se nama gotovo sigurno neće svideti. Nikada nam britanski planovi nisu baš bili po volji. Neće ni sad biti.
Gotovo istovremeno, Šaps hoće da šalje vojne instruktore u Ukrajinu. Bacio je probni balon pa da vide šta će da bude. Rusi su rekli da je to legitimna meta i da će ih sigurno gađati. Onda je premijer Riši Sunak izjavio da tako nešto ipak nije još u planu. Malo jeste, malo nije u planu, izgleda. Mora se reći da britanska javnost nije bila oduševljena idejom da njihovi vojnici budu na meti ruskih kinžala, MiG-ova, dronova i topova. Inače izvrsna ideja je tako polako povučena i kovertirana. Gordi Albion će i dalje obučavati ukrajinske vojnike kod kuće, na ostrvu.
Velika Britanija ima toliko vojske da ne bi mogla da napuni više od dve trećine Vembli stadiona u Londonu za finale kupa. Rusko-američki vojni analitičar Andrej Martjanov nam dalje skreće pažnju na činjenicu da čuvena britanska vojna akademija Sendhurst traje jedva 44 nedelje, dok su ruske vojne akademije u trajanju od bar četiri godine. To mora da ima veze sa kvalitetom komandnog kadra, zar ne? No, Britanci se možda oslanjaju na vojnu moć svog transatlantskog rođaka.
Što se demokratskog barometra tiče, Sjedinjene Države imaju za predsednika Džoa kako-se-zovem Bajdena a za potpredsednika Kamalu čekaj-da-ti-ispričam-vic Haris. Stanlio i Olio su bili sjajni komičari. Bajden i Haris nisu u toj ligi, humor im je bajat i otužan. Gomile beskućnika su preplavile ulice velikih gradova, droga ubija, horde imigranata nadiru preko meksičke granice, "Blek lajvs meter" terorišu neposlušne... Vođu opozicije, Donalda Trampa hapse... dakle, i tamo preko Atlantika demokratska, društvena pa i ekonomska krvna slika su daleko od ružičastog.
Da li ove dve vodeće NATO zemlje raspolažu vojnim potencijalom da preokrenu ishod rata u Ukrajini a istovremeno da potencijalno intervenišu na Kosovu, na Tajvanu, u Siriji i/ili Palestini? Ako ne raspolažu, hoće li napuštati ove oblasti na brzinu kao što su Amerikanci napustili Kabul? Što se Ukrajine tiče, kažem, preokrenu, jer, kako sad stvari stoje, ruska pobeda je gotovo izvesna. No, za mišljenje o ovako eminentno vojnom pitanju ćemo pitati jednog od vodećih zapadnih komentatora (po stručnosti) koji piše blog pod pseudonimom Simplicius the thinker.
Antiruska histerija
Na tragu čuvenog starogrčkog komentatora Aristotela, Simplisijusa od Silisije. Iza ovog "spisateljskog imena" se krije jedan ugledni engleski istoričar vojnih nauka, pisac i novinar. Poznato nam je njegovo pravo ime i drugi profesionalni detalji ali ćemo poštovati njegovu želju da bude bar malo anoniman. Simplisijus se, dakle, vojnim naukama bavi profesionalno. Možemo ga možda čak i optužiti da je proruski nastrojen, ali samo utoliko što je u Britaniji antiruska histerija toliko zaglušujuća da svako mišljenje koje se ne utapa u tu kakofoniju štrči do neba. Evo šta nam kažu analize ovog eminentnog poznavaoca atlantskih vojnih prilika.
Simpisijus je došao do izveštaja Vojnog koledža Sjedinjenih Američkih Država koji je objavljen krajem avgusta ove godine. Naslov izveštaja je "Poziv na akciju: Lekcije iz Ukrajine koje treba da nauče naše buduće vojne snage". Autori izveštaja (Krombi i Nagl) smatraju da rat u Ukrajini predstavlja paradigmatičnu, temeljnu promenu u istoriji vojnih nauka. Prethodna promena takvih razmera je bio Jom Kipur rat između Izraela i Egipta 1973 godine. Tada je, komentariše Simplisijus, Izrael zvanično taj rat dobio, ali je Egipat ipak uspeo da ostvari većinu svojih političkih ciljeva. Na osnovu analiza tog sukoba američka vojska je ustanovila mrežu škola čiji je zadatak bio da artikulišu novu vojnu doktrinu koja bi pripremila vojsku Sjedinjenih Država za buduće konflikte.
I sad dolazimo do najzanimljivijeg dela, analize rata u Ukrajini. Izveštaj nam kaže da je ukrajinski sukob ozbiljno upozorenje za američku vojsku kojoj je potrebna ozbiljna promena "kulture" kako bi bila u stanju da u potpunosti razume događaje na bojnom polju kojih smo svedoci. Poslednje dve decenije, naime, američka vojska je delovala u ulozi policajca i borila se protiv ustanika prema kojima je i primenjivala policijske metode.
Pored toga, američka vojska je premoć u komunikacijama i vazduhu (avijacija) uvek uzimala zdravo za gotovo. I još, elektromagnetski spektar te vojske je jasno vidljiv i lako prepoznatljiv od strane ruske ili neke druge vojske sa razvijenom elektronskom opremom za identifikaciju i praćenje. U izveštaju se, naime, navodi da ukrajinski vojni komandni punktovi imaju do sedam vojnika koji moraju da menjaju poziciju dva puta dnevno.
Za nas obične posmatrače vojnih sukoba, svakako najzanimljiviji i najjasniji deo izveštaja je onaj gde autori procenjuju da bi u slučaju rata sa Rusijom američki gubici (poginuli i ranjeni) bili oko 3.600 vojnika dnevno. Dalje se kaže da su Sjedinjene Države u Iraku i Avganistanu izgubile oko pedeset hiljada vojnika. U sukobu sa Rusijom bi toliko izgubili za oko dve nedelje. Ne možemo ovde da ne primetimo da bi to za godinu dana bilo oko milion vojnika! A američka vojska oktobra 2023. godine ima 445 hiljada vojnika. Dovoljno za šest meseci rata protiv Rusa? U izveštaju se dalje kaže da, s obzirom na brojnost američke vojske, ovakvi gubici nisu nadoknadivi i poziva se na ponovno razmatranje ideje o uvođenju vojnog roka.
Izveštaj na kraju predlaže da se tekući problemi sa kojima se suočava američka armija reše uključivanjem privatnog sektora koji bi mogao da obezbedi ratne sisteme, informacije pretragom interneta, dronove i slično. To je zanimljiva ideja, ali, komentariše Simplisijus, kako onda osigurati operativnu bezbednost? Privatna kompanija može biti u vlasništvu bilo koga, pa i mogućeg neprijatelja. A da ne spominjemo da je francuski "Mond" koliko pre desetak dana preneo komentar ukrajinskih vojnika koji su se žalili da su razočarani jer NATO instruktori odgovore na njihova pitanja traže po internetu. To je valjda ta "pretraga interneta".
Što se najnovijeg ratnog žarišta u Palestini tiče, Simplisijus postavlja logično pitanje vojnih resursa. Ako je čitava zapadna NATO vojna industrija povodom Ukrajine već kaska za Rusima u proizvodnji oružja, municije i dronova, kako će tek sad postići da održava još jedan front? Pogotovo ako se pored Hamasa i Hezbolaha otvori front sa Iranom. U tom slučaju gde će Turska? Pitamo se onda svi zajedno: mogu li onda Rusi pritisnuti Ukrajince još jače? Kina i Tajvan? Kosovo?
Na ulicama zapadnih gradova demonstriraju Arapi i muslimani u znak podrške Hamasu. Sve vlade tih zemalja podržavaju Izrael. Lepa kontradikcija koja može dovesti do sukoba. Šta će biti sa nekoliko miliona imigranata, koji su svi muslimani? Hoće li i njih neko naoružati i instrumentalizovati? Ako mogu čuvene britanske Gurke, mogu i ostali!
Kako smo prokomentarisali na početku ovog teksta, demokratske ustanove postaju krhke a kredibilitet elite na vlasti upitan. Zapad se trese, protivrečnosti su sve vidljivije, nagomilane, šavovi su pred pucanjem a to nikada nije dobro ni za koga jer je mirno rešenje globalnih problema u interesu svih građana. Ratove, međutim, ne započinju građani već vladari, elite, političari, bankari, generali...