Prijatelj se žali kako drugo dete nisu hteli da mu prime u istu školu kao i prvo. Sad mora biciklom, ili kolima da juri od škole do škole da razvozi decu. ”Primili smo ukrajinske izbeglice” ponosno i sa osmehom mu je objasnila direktorka škole u Šelfordu, predgrađu Kembridža. ”Nema više mesta za vaše dete”. Lekarski pregledi se obavljaju preko telefona. Budeš deseti, petnaesti u redu. Sediš sa slušalicom u ruci. Kašlješ i psuješ.
Ukrajinske zastave se vijore na svakom ćošku. Svaki Britanac koji drži do sebe treba bar jednu plavo-žutu značku da nosi na reveru. Solidarnost sa narodom Ukrajine. Ministar finansija Džeremi Hant je neki dan objasnio da su za ekonomsku krizu krivi pandemija i rat u Ukrajini. Što se pandemije tiče, pogubne mere ste vi sami donosili, a što se Ukrajine tiče, zar ne bi bilo logično da onda prestanemo iz sve snage pomažemo produžavanje rata, porazgovaramo sa tim Rusima i otklonimo uslove za krizu? Oh, ne, to nikako! Mašu svi glavama. ”Zašto ne?” Ne sme niko više ni da pita. Bio bi to izraz pomanjkanja patriotizma, poverenja i vere. Sve velike, važne i prazne reči.
Na drugom kanalu nam Zelenski objašnjava da mu treba još toliko i toliko milijardi funti, dolara, evra... Puštaju ga da govori uživo. On i Bajden mogu da kažu šta hoće. Mi samo da slušamo, klimamo glavama i plaćamo sve veći porez.
Povrh toga, živimo u vremenu i u društvu gde je krivica belog čoveka opšteprihvaćen princip. To je dakako, rasni princip ali u sklopu pseudo-marksističke ideologije proistekle iz čitanja nemačkog filozofa Herberta Markuzea – a sve je to samo uvod u praksu pozitivne diskriminacije. Prošle nedelje sam na konferenciji u Firenci, a u kontekstu rasizma i ezoteričnog koncepta ”socijalne pravde” objasnio severno-američkim kolegama da se pristanište u Veneciji, ispred katedrale svetog Marka zove ”Riva degli Schiavoni” jer su tu dovođeni robovi sa Balkana, a da u “Palazzo Vecchio”, palati u srcu same renesansne Firence postoji soba sa starim, istorijskim mapama gde mapa broj osam pokazuje Balkan koji se tu zove “Schiavonia” – zemlja robova. Krivica belih ljudi. Kojih belih ljudi?
Sudeći po staklastom, nepomičnom pogledu kolega na naučnom skupu teško je pretpostaviti da su imali pri sebi dovoljno jake moždane mikro-čipove da bi na neki smisaoni način procesirali toliku i takvu količinu subverzivnih informacija. Bilo bi dakle, previše očekivati da sve to odlože u neki pristupačan direktorijum na hard disku radi buduće upotrebe.
Univerziteti u Oksfordu i Kembridžu vraćaju Nigeriji 213 (pozajmljenih, otetih, sačuvanih?) statua. Šta li će biti sa grčkim reljefima iz Partenona koje je britanski aristokrata, političar i diplomata, erl Elgin početkom 19. veka ”preneo” iz Atine u London? Tvrdio je da je on to regularno kupio od Porte, od Turaka. Čudo se nije našalio da i Ćele kulu prenese u London. Onu iz ”zemlje robova”. Kako bilo, čuveni pesnik lord Bajron je to još onda nazvao ”pljačkom”.
Pretnja etiketiranja trans-fobijom ili rasizmom visi kao mač nad glavom. Isto kao i antisemitizam. Nalepnice za upotrebu u rovovskim ideološkim borbama. To su one borbe gde nikakva argumentacija ne pomaže. Siledžiji i jeste cilj da shvatite da ste nemoćni. Kako je to lepo i tužno svojevremeno opisao danski teolog Seren Kjerkegor – da sam ja u pravu to znaju svi, pa i biskup. Da meni ne daju za pravo to isto znaju svi pa čak i ja (parafraza po sećanju).
Krivica belog čoveka. Rasa i pol kao socijalne kategorije. Pozitivna diskriminacija. Protivrečnosti se gomilaju. Rat je mir i laž je istina.
Univerziteti rade na dekolonizaciji i političkoj korektnosti (videti Markuzea) nastavnog programa. Kembridž se bavi pitanjima reparacija, plaćanja odšteta žrtvama imperijalističkih poduhvata i dekolonizacijom nastavnog programa iz matematike i fizike (zamislite samo sad to).
Na jugoistočnu obalu engleske se svakodnevno iskrcavaju imigranti. Desant. Do sada ih je u ovoj godini Lamanš prešlo ukupno tridesetak hiljada. Rekord je postavljen u jedan ponedeljak u avgustu kada je taj broj iznosio 1.295. U jednom danu. Pa to je mnogo za jedan običan ponedeljak.
Od toga, 12.000 su Albanci, od čega 10.000 mladih muškaraca bez porodica. Bi-Bi-Si je izračunao da je to oko jedan odsto radne snage Albanije. Pošto nema mesta u privremenom smeštaju, stavljaju ih (ne samo Albance) u luksuzne hotele, u stanove za beskućnike, za porodice kojima je potrebna socijalna pomoć. Začula su se ispravna pitanja. Zašto mladi Albanci dobijaju ovde azil kada kod njih u zemlji nema rata. Pa, oni nisu izbeglice oni su ekonomski migranti. Onda se javio albanski predsednik Edi Rama lično i tražio da britanska javnost prestane da vređa Albance. Edi Rama će Britancima da kaže šta i kako će da pričaju i rade u sopstvenoj zemlji? Zar je dotle došlo? Neki se još možda sećaju Jugoslavije i jednoetničkog albanskog trovanja bananama na Kosovu s početka 80-ih. Tako je počelo.
Novinari poput Marka Stejna i Madžida Navaza vode krstaške ratove povodom slučaja stotina maloletnih devojčica u kandžama organizovanih bandi na severoistoku Engleske. Prostitucija i belo roblje. Policija i političari sve zataškaju, oni se bave verbalnim zločinima na internetu, ko je, na primer, uvredio čiji rodni identitet i seksualno opredeljenje, slabo oni imaju vremena za silovanja, ubistva i pljačke. Nije ni zgodno spominjati da su bande pakistanske. Mogla bi zajednica da se uvredi.
Nema više ni simbola ovih ostrva u poslednjih sedamdeset godina, kraljice Elizabete Druge. Umesto nje je sad na prestolu neki čovek za koga kažu da joj je sin. Sa dozom sete i nostalgije posmatramo kraljičin profil na novčanicama, crvene telefonske govornice i poštanske sandučiće sa krunom i natpisom QE2 (Queen Elisabeth 2).
No, pitanje da li Britanija još postoji ne postavljam samo ja, nekadašnji srpski imigrant koji (možda) gaji predrasude prema Gordom Albionu. Pitanje je postavio u svojoj autorskoj emisiji "Dži-Bi njuz" i škotski arheolog i dnevno politički komentator Nil Oliver – Britanac do poslednje kapi krvi i kičmene moždine.
No, koji je civilizacijski okvir i moguća politička artikulacija tog rastakanja zemlje? Na globalnom planu se vodi borba između postojećeg pravno-ekonomsko-političkog ustrojstva sačinjenog od nacionalnih država i nadnacionalnog globalističkog poretka moćnih svetskih institucija, multinacionalnih kompanija i finansijskih centara. Predstavnici tih interesnih krugova se susreću bez prisustva kritičkog pogleda javnosti i ”rešavaju” svetske, globalne probleme od klimatskih promena do gladi i populacije. Klaus Švab i Bil Gejts u majicama duginih boja sa likom Grete Tumberg. Njihove postavke zahtevaju koordiniranu akciju na planetarnom nivou, a princip delovanja im je isti kao kod svih prethodnih imperija – imaš poželjno rešenje, a onda stvoriš adekvatni problem i ponudiš javnosti metotodiku rešavanja tog problema. Setimo se samo kako se pseudo-pandemija izlila u histeriju održivosti (sustainability), zelene agende, nula ugljenične emisije, klimatskih promena i kako polako ispod kamena proviruju agende poput socijalnog kredita i depopulacije.
Na svu sreću, trenutni premijer Britanije nije biran na izborima već je postavljen partijskim dekretom. Prethodna premijerka je birana glasovima članova Konzervativne partije. Demokratija na delu. Finansijska oligarhija štiti svoje interese, a ima duboke džepove dok vicevi o nepoštenim, korumpiranim političarima više nikom nisu smešni.
Sad su nas obavestili da ćemo kroz poreze da platimo i za pandemiju i za rat u Ukrajini. Ako se vratimo na prethodni pasus postaje nam jasno da dotična vlada ne radi u interesu prosečnog građanina, glasača i poreskog obveznika, već u interesu gore spomenutih nadnacionalnih struktura. Evo nam i svežeg primera. Sastanak G20 najmoćnijih zemalja sveta u Indoneziji se kako i dolikuje završio proglasom kojim se javnost obaveštava da će za putovanja biti potreban pasoš sa digitalnim zdravstvenim sertifikatom koji će overavati Svetska zdravstvena organizacija. Lepo se vakcinišeš ili testiraš i onda ti bivši etiopijski terorista, a sada generalni direktor SZO i pajtos Bila Gejtsa, Dr Tedros dozvoli da putuješ. Pasoš dakle, neće više da ti izdaje i overava tvoja zemlja već nadnacionalno telo koje je u potpunosti van (tvoje) kontrole. Ako ti ga daju, daju, ako ne nikom ništa možda je i bolje da ne putuješ i zagađuješ čovekovu sredinu. Princip ”sedi di si, ni za di si nisi”. Na sastanak o klimatskim promenama COP27 učesnici su, inače, doleteli u nekoliko stotina privatnih aviona! Bi-Bi-Si nas obaveštava da jedan takav, prosečni aviončić troši 1.893 litara goriva na sat što je više nego dvostruka prosečna godišnja potrošnja jednog porodičnog automobila u Britaniji.
A nama će doktor Tedros da (ne)izdaje pasoše. Obratimo pažnju na činjenicu da je kretanje, putovanje civilizacijska tekovina i ljudsko pravo koliko i sloboda izražavanja. No, rade oni predano i na lišavanju od tih sloboda. Zamislimo samo onaj ugao Hajd parka u Londonu, "Speakers’ corner" gde tradicionalno svako može da kaže šta hoće. Sad će oko tog ćoška da podignu kavez i stave bodljikavu žicu (metafora) kako bi zaštitili prolaznike od štetnih reči i ideja. Ako mislite da ovde malo preterujem setite se samo Džulijana Asanža. Gde je on i zašto? U zatvoru je jer se suprotstavio moćnicima. Logični ishodi su neumitni ukoliko se aktivnim učešćem (manipulacijom) ne promeni putanja leta đuleta.
Britanija kakvu pamtimo više ne postoji. Svet i zemlje se menjaju, nije to toliko neobično. Uporedimo na primer, Jugoslaviju iz 1940. sa onom iz recimo, 1950. No, između ta dva datuma je bio svetski rat, građanski rat pa i revolucija. Sad živimo u miru, zar ne? Ne, ne živimo u miru već u vreme ozbiljnih geopolitičkih potresa i previranja. Što pre to shvatimo i aktivno se uključimo u rešavanje zadatih problema to će biti bolje – za nas same.