Vouk fašizam i intelektualna elita

Francuski filozof Žilijen Benda je u knjizi Izdaja intelektualaca (La trahison des clercs, 1927) izneo tezu da je intelektualni potencijal zapadnog društva doveden u pitanje jer su intelektualci počeli da se ostrašćeno bave politikom, pa su svoja politička uverenja preneli u svoju akademsku ili šire gledano intelektualnu praksu.

Benda pod "intelektualcima" (clercs) smatra sve one čije osnovno zanimanje nije praktične prirode (zemljoradnik, fabrički radnik, zanatlija pa i bankar) već koji ispunjenje traže baveći se ili umetnošću, ili naukom ili metafizičkom spekulacijom.

Intelektualci su tada dakle, primećuje Benda, prestali da se bave stvarnošću, to jest onim kakva stvarnost "jeste" već su počeli da zalaze u oblast ideologije i politike koja nam na uvo šapuće milozvučne rime o tome kakva stvarnost "treba da bude" – ukoliko dotični političar i njegova partija dođu na vlast, naravno.

Setimo se samo jedanaeste teze o Fojerbahu (Karl Marks, 1845) koja nam kaže da nije stvar u tome da se život opiše kako to filozofi rade već da se život promeni, što je naravno plod političke pa i revolucionarne delatnosti. Osamdeset godina posle Marksa dakle, kako vidimo kod Bende, postulati Marksove doktrine su postali vidljivi i u akademskoj praksi.

Bendin tekst je pisan pre sto godina. Musolini je tada u Italiji bio na vlasti već pet godina, na dolazak na vlast Hitlera u Nemačkoj treba da čekamo još šest godina a na početak novog svetskog rata još tuce godina.

Benda je već tada primetio da su ljudi čija je osnovna društvena funkcija razmišljanje prigrlili nešto što bi se moglo opisati kao birokratizacija intelektualne delatnosti i politički motivisanu mržnju.  I dakako, kako sad znamo iz istorije, od tako politizovanih ideja o klasnoj borbi i nacionalnoj svesti do rasizma pa i fizičkog nasilja samo je korak.

Sto godina kasnije, škotski istoričar i publicista Nil Ferguson se istoimenim tekstom (The Treason of the Intellectuals, 11. decembar 2023) poziva na Bendu i poredi intelektualce Nemačke i Sjedinjenih Država u vremenskom razmaku od jednog veka. Poredi dakle, doba fašizma odnosno nacizma sa današnjicom koja je zapljusnuta vouk ideologijom.

Ferguson nam pre svega, skreće pažnju na činjenicu da su pre sto godina, najjači univerziteti na svetu nisu kao danas bili u Americi ili Britaniji već da su svi bili u Nemačkoj, od Hajdelberga preko Tubingena do Marburga.

Nemačka je tih godina dobijala četvrtinu Nobelovih nagrada i svaki naučnik sa kakvim ambicijama je morao da provede deo svojih studija na nekom nemačkom univerzitetu.

Ti slavni nemački univerziteti su, međutim, poklekli pred naletom nacional-socijalističke ideologije pa su počeli i da otpuštaju profesore jevrejskog porekla. Od 800 profesora Jevreja, 200 je napustilo zemlju a Ferguson nam ukazuje na činjenicu da se ideologija širi i osvaja institucije tako što neki u nju poveruju a drugi se oportunistički njome koriste jer dolaze, na primer, na mesta upražnjena od strane progonjenih manjina.

Tako su se korak po korak, nemački univerziteti od najuglednijih svetskih naučnih institucija pretvorili u ideološke žabokrečine čije je zadatak bio da podrže dnevnu politiku vladajuće partije, Hitlerovih nacional-socijalista. I evo par primera koje će nam dočarati mentalno i duhovno stanje tih institucija.

Još 1920. godine, nemački profesor prava Karl Binding i doktor Alfred Kohe su objavili knjižicu pod naslovom "Dozvola za uništavanje bezvrednog života". U prvom delu teksta, Binding iznosi tezu da bi pravo trebalo da dozvoli da birokratija učini mogućim "eutanaziju bezvrednih života".

U drugom delu teksta, Hohe se ograđuje od obaveze doktora da ne čine štetu (Hipokratova zakletva) i podržava argumentaciju Bindinga iz medicinske perspektive.

Zvanični program eutanazije po principima Bindinga i Hoha je u Nemačkoj započeo 1939. godine a dokument pronađen 1945. godine sadrži računicu da ubistvom 70.273 bolesnika na psihijatrijskom lečenju (3.50 marke dnevno po pacijentu na period od deset godina) država dobija 885.439.800 maraka.

Od 1920. do 1939. ova ideja je prolazila kroz mnoge akademske i intelektualne filtere. Dobivši podršku tih i takvih naučnih krugova, administracija je prešla na realizaciju programa – na masovna ubistva.

Posle su samo nastavili sa Jevrejima, Slovenima, političkim protivnicima i svakim drugim ko bi im stao na put. No, intelektualna "overa" ovih ideja se dogodila u gore pomenutim i nekada slavnim naučnim institucijama.

1940. godine je student Univerziteta Breslau podneo doktorsku disertaciju sa naslovom "O mogućnosti reciklaže zlata izvađenog iz ustiju mrtvih". Supervizor teze je bio profesor Ojler, inače dekan Medicinskog fakulteta. Dakako, već septembra iste godine je Hajnrih Himler izdao naređenje da se sakuplja zlato iz usta mrtvih i isto tako zlatni zubi koji se ne mogu popraviti iz usta živih da bi decembra 1942. godine otišao još korak dalje pa su Es-Es jedinice počele aktivno da ubijaju da bi došli do tog zlata.

No, da povučemo sada, na tragu Fergusonovog članka i javnih nastupa, paralelu između tadašnje ideologije i kriminalne prakse i savremenog fenomena koji nam je stigao prvenstveno iz anglosaksonskog podneblja – vouk ideologije.

Današnji američki univerziteti su najbolji na svetu, kao što su to svojevremeno bili nemački. Novembra prošle godine su rektori tri vodeće visokoškolske institucije (Harvard, MIT i Pensilvanija) bili pozvani da svedoče pred Komisijom  za obrazovanje i rad američkog Senata. Pitanje koje im je postavljeno je bilo naizgled jednostavno: da li poziv na genocid nad Jevrejima krši norme o slobodi govora vaših institucija, da ili ne?

Odgovori su bili vrlo zabavni i očigledno napisani od strane tima advokata – ako studenti samo pevaju "od reke sve do mora" (palestinska pesma koja govori o objedinjavanju arapske teritorije nauštrb Izraela) bez pretnje nasiljem to onda u tom kontekstu spada pod "zaštićen govor".

Šta god neko mislio o strašnom sukobu koji trenutno bukti u Palestini, neobično je da neko ne može da odgovori na gore postavljeno pitanje sa da ili ne. Ne može ili neće.

Dotični odgovor predsednice Harvarda Klodin Gej je doveo javnost do usijanja. Harvard je već nekoliko godina na dnu liste univerziteta rangiranih po slobodi govora. Klodin Gej je i sama stigla na položaj predsednika ne po akademskim zaslugama (plagijati, tanka bibliografija radova) već po vouk "ključu".

Pa zar nije 2020. godine slala zaposlenima memorandum gde upravo proklamuje sve moguće vouk agende koje naravno uključuju i kontrolu slobode govora? Sada se odjednom predstavlja kao veliki poklonik te iste slobode koju je godinama aktivno negirala.

Kako kaže američki filozof i publicista Džejms Lindzi, sve visokoškolske institucije moraju da se krenu tom neokomunističkom (Markuze) stazom, da odustanu od svoje osnovne misije i preuzmu vrednosti agende održivosti Ujedinjenih nacija. Sve institucije moraju da zaposle "nadležne za održivost" i da odbiju da učestvuju u bilo kojoj aktivnosti koja je suprotna toj vladajućoj mantri.

Profesori se otpuštaju zbog pogrešne poruke na Iksu ili izraženog mišljenja a na njihovo mesto dolaze politički podobni. Ostali ćute. Pri prijemu studenata izuzetno velika prednost se daje studentima iz manjinskih grupa – crnoj Američkoj populaciji pre svega, vouk aktivistima, transrodnim osobama. Kriterijumi za selekciju istraživačkih projekata su isto tako kalibrirani.

Meritokratija, vrednosni sistem zasnovan na ličnim zaslugama je prošlost a pozitivna diskriminacija i prokazani rasizam i krivica belog čoveka su sadašnjost.

Voukizam je nova religija i živi u sferi iracionalnog, traži vernike, apostole i žrtve. To je religija koja se samo prerušila u milosrđe i pravdu dok je suštinski agresivna i nekompatibilna sa zapadnim vrednostima od porodice i obrazovanja, do rada i rezultata rada.

Istovetne vrednosti vouk provenijencije zastupa i zlosrećni Svetski ekonomski forum i neofašistička (Musolini, definicija fašizma = korporacije + država) kabala iz Davosa.

Što se dotične gospode tiče, njihov glasnogovornik, pseudofilozof i istoričar Juval Harari nam jasno i glasno poručuje u svojim publikacijama i javnim nastupima da smo beskorisne izelice (useless eaters). I nemojte molim vas da o tome bude bilo kakve zabune, te izelice smo MI a ne Juval i njegova raja. Oni predstavljaju zlatnu milijardu ili pola milijarde, koliko već odokativno procene da im treba.

Američki novinar Taker Karlson koji se upravo proslavio intervjuom sa predsednikom Ruske Federacije Vladimirom Putinom, a koji je inače vrlo pronicljiv i oštar kritičar svakojakih oblika vlasti i njenih zloupotreba, u jednoj TV emisiji kaže jasno kako on "čita" i razume davoske poruke o spasavanju planete, integraciji čoveka i mašine (Klaus Švab) te beskorisnim izelicama.

Taker poručuje da se ne zamajavamo. Ako u kuhinji imate previše bubašvaba onda uzmete da ih tamanite. Isto to sa miševima. Znači, ako vam neko kaže da na planeti ima previše ljudi, taj neko će i da preduzme nešto da taj broj smanji. Ako su ljudi problem, a vi ste čovek... pa vi im stojite na putu, vaš život je suvišan, štetan.

Svaki duh koji teži da umanji, onemogući, sputa i skrajne čoveka je po definiciji demonski, kaže Taker. I nemojte sami sebe lagati. Tako je.

Toliko o vouk ideologiji i globalizmu u interpretaciji velikih korporacija i korumpiranih političara.

Da se vratimo sada na početak ove priče. Na Nemačku od pre sto godina. Nacistička ideologija je bila desne provenijencije (rasa, nacija) a vouk ideologija je leve (ljudska prava, globalizam). Pa kako je onda to slično? Kako je to Nil Ferguson lepo objasnio i dočarao u intervjuu datom američkom Huver institutu, Hamas je 7. oktobra pokazao da im je namera proterivanje Jevreja iz Palestine i ukidanje Izraela kao države. Ukoliko bi se to dogodilo to bi zaista i bio drugi Holokaust, zar ne? Znači, dve različite ideologije koriste iste metode osvajanja institucija i javnog mnjenja a krajnji rezultat je isti, javno odobravanje ili barem prećutkivanje zločina. Američke akademske institucije su vouk i propalestinske bez kritičkog otklona.

Super liberalna i najdemokratskija zemlja na svetu, Kanada promoviše program državne eutanazije za bolesne, nesrećne i siromašne. Prisetimo se sada koncepta Bindinga i Hoha od pre sto godina i njihovu "Dozvolu za uništavanje bezvrednog života". Zar nam to sve ne zvuči jezivo slično? U Britaniji je država počela da nasilno iseljava starije ljude iz kuća u njihovom privatnom vlasništvu.

Compulstory Purchase Order se to zove, naredba za obaveznu kupovinu. Treba im životni prostor za imigrante. Kao što vidimo, neki su životi poželjni a neki više nisu. Neko o tome odlučuje i taj neko sedi u nekom kafkijanskom birokratskom zamku – sasvim nevidljiv i nedodirljiv.

Beli čovek je u ovom trenutku žrtva organizovanog, državno sponzorisanog rasizma. Vouk aktivisti tvrde da je nemoguće biti rasista prema belom čoveku. Agresivnost te ideologije poprima patološke oblike.

Preko devedeset posto novih direktora većih kompanija u Americi se sada regrutuje iz redova manjina. U zemlji gde je većina i dalje bela i obrazovanija. Šta je sledeće? Doktorska teza na temu zlatnih zuba u ustima belih ljudi? Njihove kuće, imovina, životi?

Svedoci uspona Hitlera i nacizma se brane da nisu znali. Bila je jeziva propaganda, plašili smo se komunizma. Naravno, sada se potomci istih tih plaše pandemije, klimatskih promena, transfobije i Rusije, možda ne baš tim redosledom ali je strah ta konstanta koja neizbežno vodi ka manipulaciji. Spoljni neprijatelji se sada pojavljuju u lepezi od virusa i sunca do Čajkovskog i Tolstoja.

A gde su sada u svemu tome intelektualci? Gde su sada ti ljudi čiji je zadatak da analiziraju, vagaju, progovore, upute i u krajnjoj liniji povedu? Ako izdaju i ovaj put, zašto bi krajnji ishod bio drugačiji? Osim mozga važno je ponekad imati i neke druge organe. Možda je čak dobro prisetiti se i stare, dobre i napaćene duše, ko će ga znati…