Odavno već razmišljamo i pišemo o tome kako su politička, privredna i finansijska elita zapadnog sveta u dobroj meri iščašeni i izmešteni iz svog tradicionalnog društvenog ležišta. Pohlepa i žudnja za moći kao da ih je zaslepela pa su se ogradili visokim zidovima sačinjenim od medija, tajnih službi, finansijskih, farmaceutskih i vojno industrijskih kompleksa.
Postali su kasta sa sopstvenim smislom bivstvovanja i koja već počinje da se potpuno odvaja pa i suprotstavlja interesima ostatka stanovništva. Ta elita se vrlo aktivno i vispreno bori za ostvarivanje svojih interesa. Toliko nam je u poslednje četiri godine postalo jasno.
Svojevremeno je, 1950. godine, američki predsednik Hari Truman govorio: "Jednom kada se vlada posveti principu utišavanja glasa opozicije, ima samo jedan put, a to je putem sve represivnijih mera, sve dok ne postane izvor terora za sve svoje građane i stvori zemlju u kojoj svi žive u strahu. Stoga moramo biti na oprezu od ekstremista koji nas pozivaju da usvojimo mere policijske države. Takvi se zalažu za rušenje garancija Povelje o pravima da bi se, navodno, obračunali sa komunistima. Oni zaboravljaju da bi sve grupe, čak i one najkonzervativnije, bile u opasnosti od proizvoljne moći vlasti, ako bi Povelja o pravima bila zanemarena."
Da li je elita o kojoj govorimo uspela da osvoji državu, dakle sa svim njenim ingerencijama i oruđima? Zar nije smisao države da štiti interese građana, birača, poreskih obveznika...?
Dotična elita upravlja i korporacijama od Gugla, Majkrosofta, Fajzera, Lokid Martina, Čejs Menhetn banke do lanaca namirnica i poljoprivrednih proizvoda. Ako su država i korporacije u rukama istih ljudi to je ono što je Duče Musolini opisivao kao fašizam. Društvena stvarnost je danas kompleksnija nego pre sto godina ali lekcije iz prošlosti vredi imati na umu kada se suočavamo sa današnjicom.
Poznati američki ekspert za javno mišljenje, Skot Rasmusen (RMG RESEARCH Inc.) je nedavno objavio rezultate jedne ankete. Izabrao je pesnički nadahnut i alarmantan naslov: "Elita od 1% i borba za američku dušu".
Anketa je dala zanimljive rezultate i podrobnija analiza tih podataka nam pomaže u razumevanju savremenog, kako američkog tako i zapadnog društva uopšte.
Podnaslov ovog izveštaja glasi: "Prva anketa čiji rezultati pomažu da se definišu karakteristike elite od 1% koji su uzrok političke disfunkcionalnosti američkog društva danas". Rasmusen, dakle, polazi od premise da se dotično društvo suočava sa ozbiljnim problemima te putem ove ankete pokušava da otkrije uzroke.
Da vidimo, pre svega, ko sačinjava tu elitu od tek jedan posto Amerikanaca. Tri osobine ih definišu: imaju bar magistraturu, žive u gusto naseljenim urbanim sredinama i zarađuju preko sto pedeset hiljada dolara godišnje.
Rasmusen je došao do zaključka da iz nekog razloga postoji ogromna razlika u stavovima ispitanika sa osnovnom univerzitetskom diplomom i onih sa posle-diplomskom.
Isto je tako bitno da su pohađali jedan od dvanaest prestižnih američkih univerziteta poput Harvarda, MIT-a, Stenforda, Kolumbije, Jejla, Berklija i tako dalje. Da ovde samo primetimo da studije na ovim ustanovama koštaju puno i da su posle-diplomske još jedan finansijski izdatak, tako da dotični jedno-procentaši gotovo sigurno i potiču iz vrlo dobro stojećih porodica.
Isto to društvance živi u gusto naseljenim sredinama, ali ne u Bruklinu ili Kvinsu već u elitnom delu Menhetna (sve Njujork) i voze se limuzinama, ne mešaju se sa prostim svetom po metroima i autobusima, samoposlugama ili picerijama. Zarada im je isto tako bar tri puta veća od prosečne američke. Bar tri puta, plafon nije određen.
Podržavaju Džoa Bajdena (82%) dok ostatak Amerikanaca ima puno lošije mišljenje o aktuelnom predsedniku (pozitivno tek 41%). Teško je poverovati da neko zaista podržava senilnog Džoa Bajdena ali je sasvim jasno da postoji sloj društva kome politika vladajuće partije i klase odgovara. Stoga ovako snažna podrška čoveku koji je sasvim očigledno zašao s onu stranu svog intelektualnog obzorja.
Pripadnici ove elite glasaju za demokrate (73%), imaju 35 do 54 godine (67%) i belci su (86%). Lakše ih je verovatno sresti u švajcarskim Alpima ili na Havajima nego na ulici. To što glasaju za demokrate po svoj prilici znači da već generacijama glasaju za demokrate. Njihovi očevi i majke su verovatno nosili cvet u dugoj kosi, pevali na Vudstoku, bili hipici i protivili se ratu u Vijetnamu. To jest, sopstvenom odlasku u rat u Vijetnamu. No, da vidimo dalje kako ova ekipa izgleda.
Kada je Rasmusen zagrebao lak kojim se ova elita presijava došao je do podatka da 57% populacije smatra da nema dovoljno ličnih sloboda a 16% smatra da ih je previše. Elita međutim ide u sasvim drugu krajnost pa samo 21% smatra da nema dovoljno ličnih sloboda. Njih 79%, dakle, zadovoljno je ličnim slobodama dok je taj postotak kod ostalih stanovnika zemlje tek oko četrdeset posto, polovina!
Kome to mogu da smetaju lične slobode? Možda nekome ko je na vlasti, ko diriguje finansijama, politikom i ko ne želi nikakve promene. Ovaj zaključak zvuči sasvim logično i realno. Elita je za status quo po cenu uzurpacije demokratije. Jer smanjivanje ličnih sloboda, što uključuje i slobodu govora i izražavanja, znači upravo to, kako nam je i Hari Truman objasnio pre sedamdesetak godina.
Rasmusen se pozabavio i malo dubljom analizom odgovora na ovo pitanje. 55% elita koja je pohađala jedan od gore spomenutih elitnih univerziteta smatra da u Americi ima previše ličnih sloboda. Među onima koji strastveno prate političku scenu taj postotak je čak 69%. Na osnovu ovih podataka možemo nazreti autoritativni profil i atmosferu na ovim nekada liberalnim i slobodoumnim institucijama. Sada je važnije ćutati i poštovati pravila. A što se ljubitelja politike tiče jasno je da su njihovi instinkti gotovo tiranski.
Oni svakako ne misle da ograničavaju sopstvene lične slobode već slobode onih preostalih 99%. Kakvo je njihovo mišljenje o osnovnim demokratskim principa (negativno i prezrivo) možemo vrlo lako da zaključimo iz gore navedenih podataka.
Dalje su postavljena pitanja o stepenu poverenja u vladu. Odgovori su stavljeni na jednu vremensku krivu koja jasno pokazuje dramatično opadanje poverenja u institucije države. Od preko 50% posto (pozitivno) 1972. u vreme Niksona do jedva dvadeset posto danas. Na istoj tabeli vidimo i gotovo dramatično umnožavanje državne administracije. Svaki sekretar i sekretarica su dobili svog sekretara i sekretaricu – i vozača i baštovana pride. Birokratija je svuda i uvek bila ista, razmnožava se i proždire vredan životni i stvaralački prostor. A za uzvrat daje – ništa.
Treća tabela Rasmusena pokazuje da čak 70% elite očekuje da vlada donese ispravnu odluku. Ovih 70% naspram onih prosečnih jedva 20%. Ogromna razlika u percepciji namera i postupaka vlade. Čini se da američka vlada radi za ovih jedan posto a ne za onih 99 posto. I to onih 99% uglavnom i zna.
Samo šest prosečnih Amerikanaca ima poverenja u članove Kongresa dok je taj postotak kod elite čak 69%. Apsolutno šokantna razlika! Mora da ta elita i jeste u Kongresu. Ili bar njihovi rođaci, prijatelji i klasni pajtosi. Oni očigledno misle da Kongres štiti njihove interese. Raja ne misli tako. Ni slučajno.
Što se medija tiče, tek 10% građana ima u njih poverenja dok je kod elite to 71%. Enormna razlika. Opet. Jasno je ko kontroliše te i takve medije i kakvo tumačenje stvarnosti oni zastupaju. U univerzitetske profesore ima poverenja 17% građana i 76% elite. Opet ogromna razlika. Ovi ljudi kao da ne žive u istoj zemlji i u isto vreme.
77% elite je za ograničenje potrošnje benzina, mesa i struje. Normalno, svako takvo ograničenje se odnosi na nas a ne na njih. Oni će i dalje da lete privatnim avionima, da jedu japanske vagju stejkove i da koriste kako grejanje tako i er kondišn na struju. Što se raje tiče, 63% je protiv uvođenja takvih mera. Shvatili su na koga se odnose.
Dosledno tome, jedno-procentaši su za zabranu automobila na benzinski pogon (72%), peći na gas (69%), sportskih transportnih automobila (58%), rekreativnih letova (55%) kao i klima uređaja u privatnom vlasništvu (53%). Ostatak nacije se protivi svim ovim merama u procentima od 70 do 83%. Kao što smo prethodno i rekli postaje sasvim jasno na koga se ove mere odnose.
Devet odsto prosečnih Amerikanaca smatra Kinu za saveznika. Među elitom je to čak 29%.
Zanimljivo bi bilo razmotriti podrobno korelaciju između američkog bogatstva (elita) i kineske komunističke partije. Sa novcem izgleda da se u Ameriku uliva i određena količina ideologije. Ako ne kineske same po sebi a ono autoritativnih elemenata kolektivističke zajednice.
Prosečni građani isto tako smatraju kontrolu granica za jedan od prioriteta vlade dok elita to uopšte i ne spominje kao problem. Naravno, ti milioni što se prelivaju preko granice neće doći da žive u najskupljim delovima Njujorka, Bostona ili Vašingtona već će da se pomešaju sa beskućnicima, kriminalcima i nadničarima.
Sedam odsto građanstva bi radije varalo nego dopustilo da njihova partija izgubi izbore. Kod elite je taj postotak čak 35%. Znači trećina je spremna da pokrade izbore. Kod onih politički ostrašćenih taj procenat je 69%. Zbogom, demokratijo, sa ovakvim liderima. Ti i takvi kad dođu na vlast ukinuće izbore kao nepotrebne, pa i štetne.
Rasmusen je bacio pogled i na sledeću generaciju elite, studente koji se sad upisuju na Harvard. 46% su ateisti, 10% hindi, muslimani ili budisti a samo 6% su protestanti. To praktično znači da je jedva 10% hrišćanske vere u zemlji gde 77% hrišćana pripada najmanje trećoj generaciji doseljenika. ”Stari” Amerikanci koji su uglavnom i beli, očigledno nisu poželjni na Harvardu. Ne zaboravimo da je na delu pozitivna diskriminacija i da se studenti upisuju po ključu.
65% ovih studenta sa Harvarda ima progresivna politička ubeđenja a samo 8% konzervativna. Čak 67% podržava upis i uopšte selekciju na osnovu ključa (rasa, pol, politički stavovi). Kako i ne bi kad su uglavnom samo na osnovu tog ključa i dobili mesto na prestižnom univerzitetu i zagarantovano mesto u najnovijoj eliti.
Rezultate ove ankete su primetili i američki listovi poput "Njujork posta" (ne "Tajmsa", to bi za njih bilo previše) i "Boston globa". "Post" sa naslovom "Šokantna anketa nam pokazuje zašto je elita otuđena – i to nije zbog onih razloga na koje smi mi prvo pomislimo". "Glob" konstatuje da američka elita živi u svom otuđenom svetu i da elita nisu samo super-bogati već su to oni koji imaju uticaja, pristupa i postdiplomsku diplomu.
Isto je tako primećeno da je muškaraca sve manje na univerzitetima i na višim menadžerskim pozicijama. Kakve to društvene promene može doneti. Jedno je sigurno. Ako su žene zaposlene i imaju više obaveza biće manje novorođenih. Prosta reprodukcija je i ionako ugrožena. Da li se to rešava nekontrolisanom imigracijom?
Rasmusen je, kako vidimo, odškrinuo poklopac ove Pandorine kutije. Đavoli i utvare polako sad odatle iskaču. Kako nas američki časopis "Forbs" obaveštava najbogatiji- jedan odsto Amerikanaca u proseku zarađuje najmanje pola miliona dolara godišnje i poseduje novca i imovine u vrednosti od najmanje jedanaest miliona.
Možemo se svakako složiti da ljudi imaju pravo da zarade novac i da budu bogati. Uostalom, kapitalizam je to. Međutim, problem postaje akutni ako, koliko nam Rasmusenovo istraživanje pokazuje, dotična elita pored bogatstva odjednom poželi da uzme i sve političke poluge moći u svoje ruke. Onda velikom brzinom ulazimo u tamni vilajet obespravljenih masa, cenzure, prisluškivanja i špijuniranja sopstvenih građana i totalitarizma.
Vratimo se na čas na Trumanove trezvene reči sa početka ovog teksta. Uz pomoć tehnologije i naročito veštačke inteligencije današnja inkvizicija ima efikasne metode i alatke da nam u sopstveno i ime jednoprocentne elite ugasi svetlo u glavi.
Zamislite samo ovo, grupa istraživača sa Univerziteta MIT je došla do zaključka da su ljudi koji čitaju Bibliju i uopšte svete knjige manje podložni propagandi. Dalje su uočili da se to uopšte odnosi na ljude koji čitaju primarne izvore. Dakle, ne sekundarne komentare.
Istraživači stoga sada ciljaju ovu grupu ljudi (čitači primarnih izvora) da bi videli na koji način mogu da ih navedu da poveruju u vladin, zvanični narativ. Da dodam još i primedbu da se ovde ne govori samo o budućnosti već i o prošlosti. Digitalni zapisi se daju menjati unazad kroz vreme po volji nalogodavca.
Nemojmo ni za trenutak pomisliti da je ono što se događa u Americi daleko i od male važnosti za nas. Ruska raketa Avangard koja nosi nuklearnu bojevu glavu leti brzinom od dvadeset osam maha.
Stiže od Moskve do Vašingtona (osam hiljada kilometara) za petnaestak minuta. Jako brzo, precizno i sudbonosno. No, što reče moj pradeda Solunac Radomir Andrić: misao je najbrža na svetu. Sve se te američke ideje i običaji izlivaju i plave svet brže i smrtonosnije od Avangarda. Neprestano.