Četvrtak 16. maja ove godine je počeo kao i svaki drugi engleski četvrtak. Kišica pada i svi čekaju vikend. Onda je objavljena vest da je ministar inostranih poslova Dejvid Kameron pozvan da se hitno vrati u London. Kameron je ostavio neutešne albanske domaćine i pohitao kući. Počele su da kuljaju amaterske pretpostavke i gotovo naučne hipoteze. Kralj će da abdicira? Princeza od Velsa je na umoru? Objavljujemo rat Rusiji? Pada vlada?
No, ispostavilo se ništa od svega toga. Premijer Riši Sunak je nešto kasnije tog dana izašao na kišu, kako već običaj nalaže, ispred rezidencije u Dauning stritu i okupljenim novinarima saopštio da raspisuje prevremene izbore za početak jula. Reakcije su bile u opsegu od zbunjenosti i čuđenja do radosti.
Sve tri reakcije se daju objasniti jednom te istom činjenicom. Konzervativci koji su ubedljivo dobili poslednje izbore katastrofalno loše stoje na ispitivanjima javnog mnjenja. Po nekim agencijama zaostaju čak dvadesetak posto. Laburisti su u vođstvu sa četrdeset i nešto odsto a konzervativci jedva da prebace dvadeset posto podrške.
Zašto onda raspisivati izbore za koje si siguran da ćeš ih izgubiti? Zanimljivo. I zaista, zašto?
Da počnemo od razloga zbog kojih su konzervativci toliko nepopularni. Izbore su dobili 2017. godine ali nisu mogli da sami formiraju vladu već su to uradili uz pomoć irske Partije demokratske unije što je na kraju dovelo do ostavke prve ministarke Tereze Mej i dolaska Borisa Džonsona na mesto premijera.
Tada su ispitivanja javnog mnjenja pokazivala da konzervativci imaju lepu prednost u odnosu na laburiste pa su 2019. raspisali izbore koje su ubedljivo dobili. Te izbore su dobili osvojivši 44% posto glasova i 365 poslaničkih mesta u parlamentu što je najveći procenat neke britanske partije čak od 1979. godine.
Laburisti su tada osvojili tek 202 mesta što je najmanje još od 1935. godine.
Dakle, ispitivanje javnog mnjenja je pokazivalo da imaju prednost i sasvim je bilo logično da tu prednost materijalizuju putem izbora. To su i uradili. Sada je situacija potpuno drugačija. Ispitivanja pokazuju ubedljiv zaostatak a oni raspisuju izbore. Vrlo neobično.
No, kako je uopšte došlo do ovakve promene raspoloženja glasača. Šta se ovde sve dogodilo da prepolovi podršku glasača (sa 44 na jedva 22 posto)?
Pa ovako, da nabrojimo. Neuspešan bregzit, još nije jasno da li je Britanija zaista izašla iz unije sa Evropom. Ekonomska kriza koju potrošači žestoko osećaju bez obzira na utešne reči koje stižu od političara i državnih statističara. Invazija ilegalnih imigranata koja zapljuskuje obale, ulice i gradove zemlje te enormne sume koje se bacaju na podršku Ukrajini dok siromašni Britanci nemaju za grejanje a mnogi spavaju i po ulicama.
Sve češće se postavljaju pitanja (bez odgovora) o štetnosti korona vakcina koje je britanska vlada svesrdno reklamirala i ucenjivala narod da bi ih primili. Vouk agenda se već svima (valjda) smučila. Globalno otopljavanje i rasne podele dovode sve na ivicu nervnog sloma. Antiruska histerija je degutantna i militantna. Kriza u Palestini je tek počela, većina podržava Palestince a političke strukture i mediji podržavaju Izrael. I najzad, svima je to sasvim jasno – para nema.
Možda je procena konzervativaca da su obe glavne partije toliko nepopularne da bi do kraja godine izgubili još više glasača i da bi manje partije tako ojačale i najzad razbile duopol britanske političke scene?
I zaista, osamdeset članova parlamenta iz redova Konzervativne stranke je dalo ostavku od kada su najavljeni izbori. Čega li se samo plaše? Ne plaše se, znaju da im preti katastrofa na biralištima.
Ako pogledamo opet ovu tabelu Bi-Bi-Sija, videćemo da ne samo da konzervativci gube glasove, već da ih manje partije osvajaju. Pogledajmo samo novu partiju Ričarda Tajsa, Riform. U poslednjih šest meseci je njihov rejting skočio sa šest na jedanaest posto. A Konzervativci su na 23%. Nije to tako daleko. Dajte Riform partiji još šest meseci i stvari bi mogle da postanu vrlo neugodne za Torijevce.
Zaboravimo sad na laburiste i pobedu, treba spašavati živu glavu, u pitanju je borba za opstanak partije. I ovako je već neizvesno da neće možda neko da poželi da se otcepi i sa sobom odvede lep broj članova parlamenta.
Takva trezvena procena je svakako igrala ulogu u donošenju odluke o prevremenim izborima. Da ne govorimo o tome što su krajem godine američki izbori a šta će tek pre, za vreme i posle tih izbora da se dogodi to već niko ne može da zna.
Izbor je između Bajdena i Trampa tako da je sve, najblaže rečeno, neizvesno.
Glavni kandidati za pobedu na izborima su jasno laburisti i njihov vođa, pravnik Kir Starmer. Čini se da se većina glasačkog tela slaže oko toga da velike razlike između programa i težnji ove dve vodeće partije i nema ali radi demokratskog dekora treba glasati i praviti se da biramo sopstvenu budućnost i da građanskim činom glasanja na nju i utičemo. Sasvim lepo i pristojno.
Međutim, pre nekoliko meseci je u jednom intervjuu datom Bi-Bi-Siju voditeljka pitala Starmera šta je za njega važnije, Vestminster (britanski parlament) ili Davos (Svetski ekonomski forum). Vođa Laburista je kao iz topa odgovorio – Davos!
Da se razumemo, taj ”Davos” je sekta sačinjena od političara i predstavnika najvećih svetskih korporacija koji se redovno sastaju daleko od očiju javnosti i bez prisustva medija. To je mesto koje proizvodi i promoviše zelene agende, globalno otopljavanje, imigraciju, belu krivicu, vouk agendu, transrodne agende... To je mesto ne suprotnom kraju klatna od demokratije. Musolini je to nazivao fašizmom, spregu politike i korporacija.
Kir Starmer, dakle, verovatni novi premijer, vidi sebe kao poslenika Svetskog ekonomskog foruma radije nego kao britanskog parlamentarca. Spor mu valjda taj parlamentarni sistem. Sednu lepo on, Klaus (Švab), Bil (Gejts), Lari (Fink, BlekRok) i još par njih, lepo se izdogovaraju i to je to. Divota!
Što se političkog programa tiče, laburisti su u javnost izašli sa ovih šest prioriteta: držati se i dalje čvrste fiskalne politike kako bi očuvali ekonomsku stabilnost, osnovati Great British Energy kompaniju u državnom vlasništvu (publicly owned) koja će proizvoditi ”čistu” struju, smanjiti liste čekanja u bolnicama tako što će obezbediti četrdeset hiljada poseta lekarima više nego sada, pokrenuti komandni centar za kontrolu granica kako bi se izborili sa bandama koje organizuju ulazak imigranata čamcima, povećati broj policajaca na ulicama kako bi se borili protiv remetilaca reda (nisu teška krivična dela), zaposliti još 6.500 učitelja tako što će se smanjiti porezne olakšice privatnim školama.
Dakle, ovaj nam program lepo ukazuje na bolne tačke u društvu i laburisti obećavaju da se uhvate u koštac sa ovim problemima. Šta će uraditi kad pobede na izborima to ćemo da vidimo. Svakako treba primetiti, međutim, da se spoljnom politikom ovde ne bave. Može biti jer to manje zanima birače ili možda zato što ona i nije u rukama specifične partije. U prvom slučaju to sigurno nije tačno jer je Britanija već velike sume novca izdvojila za pomoć Ukrajini a i obećala je dalju pomoć, u nedogled izgleda, od dve milijardi funti godišnje. To svakako utiče na realizaciju svih onih šest tačaka koje su spomenuli. Što se drugog slučaja tiče, sasvim je jasno da politiku prema Rusiji, Kini, Iranu, Palestini ili Srbiji ne vodi čak ni vladajuća partija već je to pod ingerencijom vojnih i tajnih službi te krupnog kapitala, finansija i vojno-industrijskog kompleksa.
U svakom slučaju, predsedavajući ljutog protivnika, Konzervativne partije, Ričard Holden je izjavio da britansko javno mnjenje neće dopustiti da ponovo bude prevareno od strane Starmera koji je zaboravio na sva obećanja data na poslednjim izborima. Zanimljive su ovakve optužbe. Kao da je ova druga partija održala svoja obećanja. No, principijelnost je odavno prestala da bude vrlina u otmenim krugovima ove gospode.
Partija Riform milijardera Ričarda Tajsa se pojavila na sceni i uglavnom regrutuje birače kojima su duopol konzervativci-laburisti najzad i smučio. Ostali su još Liberalna demokratska stranka koja je pre desetak godina bila u vladajućoj koaliciji od čega se teško oporavlja, te Zeleni koje javnost sve više doživljava kao sektu radije nego kao racionalnu političku partiju, te Škotska nacionalna partija i Velšani koji zajedno možda mogu da skupe nekih tri-četiri posto glasova.
Izbori su, dakle, zakazani za 4. juli. Da ovu sliku upotpunimo izveštajem Blumbergovog instituta za fiskalne studije koji nas obaveštava da je Britanija trenutno u najgoroj finansijskoj situaciji u poslednjih sedamdeset godina. Direktor ove institucije Džonson kaže da će naredna vlada da bude suočena sa izazovima kakve nismo imali još od 50-ih godina prošlog veka: "Para je malo, državni servisi su preopterećeni, porez je na istorijski visokom nivou, a obe partije su sputane svojim obećanjima da smanje državni dug." Džonson dalje smatra da vlada (bilo koja) ima samo tri moguća puta pred sobom:"Bolno rezanje potrošnje, dizanje poreza na najviši nivo u poslednjih osamdeset godina ili da značajno povećaju dug".
E, pa, kad su to sve shvatili, konzervativci su odlučili da raspišu prevremene izbore, da se odreknu parlamentarnih obaveza i privilegija (onih osamdeset što pobegoše) i da spasavaju šta se još spasti može.
Svakako ovde treba spomenuti, međutim, i viđenje Endrjua Bridžena, parlamentarca koji je prošle godine izbačen iz Konzervativne partije zbog svojih stavova o pandemiji i štetnosti korona vakcina. Bridžen je u intervjuu pre neki dan ispričao kako mu je ruski ambasador u Londonu rekao da Rusi znaju da britanske rakete "storm šedou" koje su u ukrajinskim rukama ispaljuju britanske posade jer Ukrajinci jednostavno nisu i ne mogu biti obučeni da to samostalno rade.
Britanske posade su možda pod ugovorom sa nekom privatnom kompanijom ali su svakako koliko do juče bili pripadnici vojnih snaga Britanije.
Ako je tako onda je po svim definicijama vojnih nauka to casus belli, dovoljan povod za objavljivanje rata. Ako tome dodamo trenutne gotovo histerične povike koji nam dolaze iz američkog Kongresa preko Atlantika pa idu sve do NATO-a i generalnog sekretara Stoltenberga da se Ukrajina naoruža raketama dalekog dometa i da im se dozvoli da gađaju ciljeve unutar same Rusije, onda je situacija zaista vrlo kompleksna i nevesela.
To bi praktično značilo da bi NATO napao rusku teritoriju i Rusima ne bi drugo preostalo nego sa uzvrate udarima po centrima koji su locirani na teritoriji neke zemlje članice NATO-a. Poljske, na primer, što je potencijalno početak otvorenog sukoba NATO i Rusije.
No, da se vratimo na Bridžena koji u tom kontekstu komentariše odluku Riši Sunaka da raspiše izbore. Bridžen tvrdi da je Sunak u razgovoru sa grupom generala rekao da on ne želi da bude ratni premijer! Bridžen dalje kaže da je rat sa Rusijom, dakle, već počeo, samo se ne objavljuje javno. Sačekaće se izbori, pa će onda negde u julu, verovatno, da se narodu obznani da je Britanija u ratu sa Rusijom.
Zapadne zemlje sasvim nedemokratski uvoze jeftinu radnu snagu. Otvorili su granice migrantima koji su po pravilu vojno sposobni muškarci. Vrlo lako se mogu obučiti da budu vojnici ili policajci. Nemira na ulicama već ima i biće ga još više. Palestinska kriza se produbljuje, ukrajinski rat izgleda loše sa NATO tačke gledišta. Spremaju ju li se ove zemlje za rat većih razmera – sa Rusijom? Kinom i Iranom? Arapskim svetom? Balkanom – Republika Srpska, Kosovo i Metohija?
Prevremeni izbori u Britaniji su jasan signal da se nešto valja iza brega. Zvanična objašnjenja zvuče isprazno i naivno. Traži li se pouzdan ratni premijer? Neko ko neće postavljati pitanja i ko će uspešno odigrati ulogu novog Čerčila? Nije da je Sunak bio nešto neposlušan što se tiče globalnih interesa i da se zalagao za boljitak života građana Ujedinjenog Kraljevsta ali, kako je sam rekao, neće da bude ratni premijer.
Hoće li Kir Starmer uspešno obaviti taj posao? I šta to uopšte znači – uspešno obaviti taj posao? Čerčil je po mnogim verodostojnim svedočanstvima namerno naredio bombardovanje Berlina 1940. kako bi naterao Hitlera da uzvrati bombardovanjem Londona i tako uvukao Sjedinjene Države u rat.
Što se Starmera tiče, za njega znamo da je vodio Državno tužilaštvo koje je odbilo da povede istragu protiv TV zvezde Džimija Savila za koga se sada zna da je bio pedofil koji je decenijama harao zabavnim programima Bi-Bi-Sija. Ima njegovih lepih fotki u društvu kralja Čarlsa i čitave galerije drugih važnih javnih ličnosti. Duboko sežu Starmerovi koreni. Hoće li se protegnuti preko Lamanša do ruskih stepa, balkanskih gudura i drugih egzotičnih destinacija? Ostaje nam da sačekamo i vidimo.