"A kad nam je bilo bolje?"
Pitanje "kad nam je bilo bolje?" postavljaju i drugosrbijanski mudraci, ali i mutivode raznih zvanja, najčešće spin majstori sa zadatkom da nam pokažu da je naša konstanta brlog – i da u suštini bolje i ne zaslužujemo
"A kad nam je (pa) bilo bolje?" je postalo pitanje nezaobilazno u svakoj diskusiji o politici i istoriji, bilo da se ona vodi na akademskoj tribini, u TV duelima, pred zadružnom prodavnicom, ili dok se mezi za slavskom trpezom. Pitanje postavljaju dobronamerni, a istorijom zamoreni Srbi, koji su prihvatili savremene narative o Pašiću politikantu (i sinu mu probisvetu), kralju Aleksandru "Upropastitelju" (i bratu mu junaku – nepravedno skrajnutom princu Đorđu), strancu srpskog srca Arčibaldu Rajsu koji nam je odavno skrenuo pažnju kako su nam elite korumpirane... Za zapitane, bilo da se nominalno izjašnjavaju kao levičari ili desničari, propast društva Kraljevine Jugoslavije bila je očigledna, a dolazak komunista na vlast 1944-1945. istorijska neminovnost. Sve su drugo, uključujući i našu turobnu sadašnjost, samo logične posledice proistekle iz tih događaja, pre svega iz 1918. i 1945. godine.
Pitanje "kad nam je bilo bolje?" postavljaju i drugosrbijanski mudraci, ali i mutivode raznih zvanja, najčešće spin majstori sa zadatkom da nam pokažu da je naša konstanta brlog – i da u suštini bolje i ne zaslužujemo.
Po njima, Srbija nikada u savremenoj istoriji (u poslednjih 100 i više godina) nije imala demokratske institucije, nikada u izboru kadrova nije primenjivala nešto što bismo danas nazvali pozitivnom selekcijom; kultura nam je od pamtiveka bila na poslednjem mestu, a uvek je dominantan bio nekakav kič, uz prisustvo moćnika i arbitara kakve danas imamo na čelu ružičastih televizija. Politički vrh nam je večito bio korumpiran, tradiciju višestranačja gotovo da nemamo, konstantno smo trgovali sa Kosovom, nismo ni svesni koliko smo mali i nebitni na mapi sveta, i vazda je to bilo tako, osim u vicu kad svoje mesto u svetskoj istoriji upoređujemo sa Nemcom, Rusom i Amerikancom...
Prihvatanje takvih postavki ne samo da poništava junačku prošlost, već suspenduje i ma kakvu mogućnost za katarzom i ozdravljenjem u budućnosti. A kada se u društvu kreira takva klima, i u vidu magle pređe sve naše pragove i useli nam se u domove, i tu se zacari tako da steknemo utisak da nema svežeg vazduha kojim bi ih provetrili, onda vernim sinovima izmučene zemlje ne preostaje ništa drugo do da, poput pesnika ovih dana u zagrljaj Hrista otputovalog, na svom raskršću kriknu: "Zbogom Srbijo!" (Bora Čorba je svoj lament izustio usred Otadžbinskog rata 1993, a Dis sa "Našim danima" uoči Velikog rata 1910. – postoji nešto slično u zapažanju i kritici anomalija kod dva velika čačanska i srpska pesnika 20. veka).
Srpska kuća na Carigradskom drumu
Ne treba biti istoričar da bi se uvidela besmislenost pesimističnih, moglo bi se reći i defetističkih tvrdnji: i malo informisanijem srednjoškolcu jasno je koliko je puta srpska kuća na Carigradskom drumu pomrsila konce imperijama na Balkanu. Nekada junački i čisto, nekada gotovo bezumno, samo u 20. veku malobrojna (ne i mala) Srbija, udarala je klipove u točkove: osmanskoj Turskoj 1912, pa Austro-Ugarskoj 1914-1918, moglo bi se reći i Vatikanu 1918, pa Nemačkoj 1941, i naposletku NATO paktu 1991-1999. godine. I svim njihovim besnim psima. Pritom je uglavnom zauzimala nesrazmerno visoku i značajnu poziciju u svetskoj istoriji, kao kada se 1941. podigla protiv Hitlera u odsudnom momentu, odlažući tako njegov napad na Grčku i usporavajući invaziju na sovjetsku Rusiju – što je možda bila i ključna prilika da Moskva udahne vazduh i pripremi se za odbranu...
Nostalgični za Titovim vremenom, čije pamćenje seže u osamdesete i ranije godine, govoriće s pravom o državi čije se školstvo i zdravstvo suštinski razlikovalo od onog kakvo poznajemo danas, a kada budu pravili razlike između sadašnje i ondašnje medijske scene, spomenuće i činjenice o porezu na kič i šund, o tome da je u Titovoj Jugoslaviji bilo nezamislivo da izblajhane sakalude sa TV-a budu ujedno i politički analitičari, koje postaju ravnopravni sagovornici i ministrima i šefu države.
Stari monarhisti ukazivaće na činjenicu da su u diplomatiji države Karađorđevića, između dva svetska rata, između ostalog bili angažovani kadrovi poput Milana Rakića, Jovana Dučića, Rastka Petrovića, Iva Andrića. Ili pak da je državna politika prema Kosovu i Metohiji i srpskom jugu, za razliku od svega što je usledilo nakon 1945, uz sve promašaje ipak bila prosrpska, a da je kralj Aleksandar, pored toga što je vršio plansku kolonizaciju, čak usaglašavao planove sa turskim liderom Mustafom Kemalom o razmeni stanovništva i organizovanom iseljavanju muslimana sa Kosova...
Dakle, kada govorimo o uzmicanju srpske politike pred diktatom imperija Zapada po pitanju Kosova i Metohije, možemo da govorimo o periodu od 2000-ih godina, možemo da konstatujemo da se u vremenu komunizma (pogotovo od šezdesetih godina) na ovom prostoru vodila politika koja je bila suprotstavljena srpskim nacionalnim interesima, ali možemo i da zaključimo da je u jednom periodu bila izrazito nacionalna. I možda da određene modele, koje prepoznamo da ih je moguće primeniti, usvojimo i u našem vremenu?
Srpsko zlatno doba
Traženje pozitivnih obrazaca u ranijim epohama vodi ka opasnosti od idealizacije prošlosti. Ipak, za istoričara koji proučava srpski 20. vek, kao vreme kad nam je zasigurno "bilo bolje" na svim poljima, prva asocijacija na zlatno doba najčešće je sam početak tog stoleća, odnosno vladavina kralja Petra Prvog Karađorđevića. Sam izraz srpsko zlatno doba, referišući na ovaj period, skovao je srpski ekspert za ovaj period, Dimitrije Đorđević, dok ga je književnik i političar Milan Grol u svojim tekstovima, aludirajući na uspon demokratije, nazivao srpskim periklovskim dobom.
U pogovoru velike i važne knjige Srbija 1903-1914, koju je sa saradnicima napisao i priredio istoričar Miloš Ković pre desetak godina, Slobodan Antonić je prepoznao i istakao neke od ključnih vrlina te epohe. Prva crta važna za razumevanje tog vremena na koju je Antonić ukazao jeste suverenost srpske demokratije: uprkos tadašnjim pritiscima velikih sila i ozbiljnim političkim krizama (Carinski rat, Aneksiona kriza) glavno mesto za odlučivanje u vođenju unutrašnje politike bile su institucije sa sedištem u Beogradu. Uprkos brojnim centrima moći u državi – oko kralja i dvora, zatim oko Nikole Pašića i njegovog radikalskog pokreta, a onda i oko vojske i unutar nje "Crne ruke" – "naši preci su vladali svojom demokratijom, svojom državom", primećuje Antonić. Drugo, u društvu u kom elita nije bila odvojena od naroda i suprotstavljena njegovim interesima, postojao je konsenzus oko strateških ciljeva, a "demokratija i patriotizam bile su ključne vrednosti u tom konsenzusu". To je bio i vrhunac ostvarenja ideala iz Karađorđevog vremena, koji je proklamovao načela borbe za nacionalno oslobođenje, ali i istovremeno za izgradnju pravne države.
Uporišne tačke za unapređivanje takve politike bili su: ustavnost, parlamentarizam, načelo podele vlasti i načelo narodnog suvereniteta – parlamentarizma umesto ranijih ličnih režima. Konačno, prema jednom ekspertu iz sfere prava, važan stub bila je i "pravna zaštita ličnih prava i sloboda građana". Samo takva klima mogla je da doprinese da se početak srpskog 20. veka okarakteriše kao epoha velikih pojedinaca, na svim poljima, jer su samo u društvu jednakih šansi i mogućnosti i pojedinci mogli da ostvare potpun potencijal. To je momenat koji je, recimo, Pupin prepoznavao kao nasušno potreban, kada je prvi put zakoračio na američki kontinent, i kada se našao bez prebijene pare pošto je poslednji cent potrošio na falš pitu sa šljivama o koju je slomio zub... I ujedno momenat koji je u Srbiju magnetski privlačio najsposobnije stvaraoce iz okolnih zemalja, i u jednoj ili dve generacije ih bez ikakve prinude načinio pravoslavcima i Srbima.
Posledica takve politike bilo je, već kroz nekoliko godina, društvo "nabreklo od samopouzdanja", kako pišu savremenici. Parametri za merenje značaja prekretnice iz 1903. nisu samo apstraktni: "nabrekli od samopouzdanja" bili su prema popisu iz 1910. treća zemlja sa najvišim prirodnim priraštajem (oko 17 promila). Drugi parametar vidljiv je na polju razvoja domaće industrije: kako prenosi S. Antonić 1906-1911. otvorene su čak 284 srpske industrijske firme, dok je industrijska proizvodnja u isto vreme uvećana sedam puta! Takvog napretka, jasno, ne biva bez zdravog političkog ambijenta.
Tako je govorio kralj Petar Prvi
Vladarska ideologija kralja koji je svoju krunu izlio od srednjovekovnih relikvija i bronze Karađorđevog topa, koji je gubio zemljišne sporove od svojih seljaka oko Oplenca i kog je zbog svega toga narod prozvao "Čika Perom", najbolje se uočava iz njegovih govora i tekstova:
- Kao što je sloboda unapredila i usavršila pojedinu ličnost, tako isto razvija, unapređuje i usavršava sloboda skup tih ličnosti – čitav narod. U slobodnom narodu bujnije, skladnije, brže i snažnije se razvijaju svojstva njegova i osobine.
- Mi, ja i vi, gospodo ministri, bićemo odgovorni pred istorijom i pred uspomenom na dedove naše za sve zloupotrebe što se u ovoj zemlji sa slobodom ili protivu nje učinile budu. Karađorđe i svi oni junaci iz 1804. tražiće od nas računa od amaneta koji nam poveriše.
- Ma kako bio uman i spreman, vladar ne može da vrši sve poslove državne. Za to je potrebno mnogo ljudi, i najteži je zadatak vladaočev da ih pronađe. U tome teškom poslu za vladara bit će velika olakšica ako nikoga ne bude mrzeo, ako svakoga bude podjednakom ljubavlju primao i sa njim se savetovao.
- Naši nepismeni preci osećali su da budućnost Srbije ne može počivati na sablji i pištolju. Oni su omladini dali zavod koji bi je osposobio da duhovnim oružjem razvije i ojača njihovo delo. I danas, otvarajući Univerzitet srpski, pravo je da se setimo tog rada vrhovnog vožda i njegovih drugova, i da reknemo: Slava im!
- Vode tekućice, kojima je naša zemlja prilično bogata, koje su joj tako često bivale zli gospodari, treba da se predviđenim tehničkim radovima pretvore u dobre sluge našoj poljoprivredi, industriji i saobraćaju.
- Dok je sećanja na Kosovo, biće i Srbin u stanju da odoleva svakoj najezdi, da s uspehom brani na svim tačkama prava svoja. Duh kosovski, duh onih junaka koji slavno padoše na braniku Otadžbine svoje, zadahnuće nas kad god nam bude trebalo da osiguramo nacionalni opstanak svoj, i on će sobom nadoknaditi ono što nam u broju bude nedostajalo.
- Moja će vojska u Staroj Srbiji pored hrišćana zateći i Srbe muslimane, koji su nama tako isto dragi, a s njima i Arbanase, hrišćane i muslimane s kojima naš narod živi zajedno (...) obično deleći s njima sreću i nesreću. Mi im svima nosimo slobodu, bratstvo, jednakost u svemu sa Srbima. Naša će Srbija i njima tamo doneti željeni mir i napredak, kao što je to donela okruzima oslobođenim 1877/8. godine.
Tako je govorio kralj Petar Prvi Karađorđević. Mada postoji svedočenje da je uz prvi nacrt zakona o slobodnoj štampi na margini dokumenta napisao "trt", ipak ga je usvojio i zajemčio potpunu slobodu izražavanja. Samo uz sve ove preduslove, mogao je da se utaba put ka potonjem srpskom oslobođenju. I ujedinjenju.
Ovaj voljeni srpski vladar, pored liberalnog ustava i zakona o štampi, podigao je domaću industriju, prkosio moćnim strancima i odbijao je njihove ultimatume; bio je poliglota i lično je prevodio najveće mislioce svog vremena, a opet, kada je trebalo pomoći srpstvu i lično je uzimao pušku i delio sudbinu sa svojim narodom i vojskom; bio je pobožan i poput drevnih vladara Nemanjića gradio je svoje zadužbine, ali je slavu stekao osvetivši Kosovo i Slivnicu, i junački se držeći na bojnom polju pred evropskim Golijatom 1914-1915; njegove diplomate stvorile su Balkanski savez koji je vodio ka oslobođenju Kosova posle vekova ropstva, a onda i vešto okrenuli zemlju od Austrije prema Rusiji.
Na kraju, kralj je završio skromno: živeo je u prizemnoj kući u Topoli koja je manja od svake današnje ministarske vikendice, a umro je u običnom vojničkom krevetu, u čarapama svog milog poginulog redova.
Možda nam je njegovo političko nasleđe toliko daleko i strano, baš zbog svega pobrojanog, i onoga u šta se Srbija pretvorila 100 godina kasnije. Možemo li nešto od njegove politike da iskopiramo i prenesemo i u naše doba? Pa da nam opet bude, bar malo i osetnije, bolje?
