Tema broj jedan za srpske medije ovih dana nije više Kosovo i Metohija. Ko još govori o zauzimanju poslednjih srpskih ustanova u Kosovskoj Mitrovici i opštinama na severu pokrajine? Ili o godišnjici Banjske? Kao da su dobili zadatak da usiljeno proizvode nove teme, mediji ovih dana bruje o rebalansu budžeta, o gafu ministra trgovine i jajima od jedanaest dinara, o rijalitiju i Žeksovom hramu, o Draži i Titu, i o stotinu drugih efemernih tema.
Ipak, treba biti pošten pa priznati: naterali su nas da mislimo iz stomaka, a u stomaku nema mnogo mesta za ideologiju. Svi oni koji se muče da spoje "prvi i prvi", radije će propratiti vesti o pojeftinjenju paštete, nego što će se osvrnuti na probleme svojih sunarodnika na Kosovu. Organ za razmišljanje na te teme nalazi se dvadesetak centimetara iznad creva. Na levoj strani. I njime danas u Srbiji misli sve manje ljudi.
Tema statusa Titovog mauzoleja, zapravo Titovog nasleđa, ipak nije za zanemarivanje. Vidi se to kada na sam pomen reči "detitoizacija" skoči na noge i kuso i repato, i kako se odjednom vade razni argumenti – samo da se srpski narod slučajno ne vrati na tu "nultu tačku" iz 1945. i ne počne da razmišlja iz srpskog stanovišta. Da se ostane u crvenom dobu koje se predstavlja kao ružičasto, upregnuti su mediji od levo-liberalnih, do navodno neutralnih, odnosno onih koji bi to morali da budu.
Mislim, naravno, na nacionalni javni servis: dobro je neki dan primetio Marko Tanasković da će Tita nekada možda i skloniti iz "Kuće cveća", ali sa RTS-a neće nikako. Ceo jedan mesec ovde je bio u znaku jubileja snimanja "Otpisanih", dokazanog falsifikata, a u prepodnevnim časovima partizanski filmovi idu svakodnevno, u krug.
Poseban značaj za dogmatski pogled na prošlost, bez i malo nijansiranja, imalo je tokom prethodnih meseci emitovanje propagandne serije "Partizani", pod palicom hrvatskog istoričara (i ljubimca srpskih neokomunista) Hrvoja Klasića. U ovoj dokumentarnoj seriji Hrvoje se iz petnih žila upinjao da partizane prikaže kao lepe, pametne i hrabre. I da to sve bude upakovano tako da izgleda objektivno.
Pa su angažovani i neki srpski istoričari, ali i stranci kao obavezan sastojak za lonac "objektivizacije prošlosti", pa se u pokojem minutu provukla i neka blaga kritika na račun komunista… ali uzalud, glavni tok (uz davanje vodeće uloge sagovornicima koji se i sami predstavljaju kao marksisti) ostao je takav da se ima utisak da je i ovo tek repriza nekog od davno snimljenih serijala. Paradoksalno, serijal "Jugoslavija u ratu" s kraja 1980-ih predstavlja pravi čas objektivnosti za ovo što nastaje bezmalo 40 godina kasnije. U istorijskoj nauci, ovo bi dakle bio školski primer "istorijske regresije".
Rasprave u javnosti koje su započele sa inicijativom gradonačelnika Beograda, presekao je predsednik lično, zaključujući da Tito ostaje u Kući cveća, a između redova postaje jasno da i od obračuna sa titovštinom nema ništa. Kao ni od pominjanja onih, koje srpske elite očigledno vide kao nepomenike, u danu kada se obeležava njihov podvig u Pranjanima, poznat pod imenom "Halijard". I dalje su to "srpski rodoljubi", "seljaci", "saveznici" itd.
No sudbina je htela da istog tog dana kada se povodom Tita čulo novo istorijsko "ne", na Kolarcu bez posebne medijske buke bude održana promocija nove knjige Matije Bećkovića, pod naslovom "Majka Zorka". Ova svojevrsna knjiga poraženih zapravo je autobiografsko kazivanje Matije Bećkovića o majci, "ocu narodnom neprijatelju", "porodici neprijatelja" – kako se to tada zvalo, i njemu samom.
Priča je potresna tim pre što je pripovedana u tragikomičnom tonu. Pa će tako pisac, sećajući se školskih dana, preneti anegdotu iz Kolašina, gde se govorilo: "Učiš k'o da si četničko dete", aludirajući na to koliki je teret dokazivanja bio na onima koje je pratila senka da su deca jeretika. Ili da je Crna Gora jedina zemlja na svetu koja nema fašističke, a ima antifašističke jame. Ili da se dešavalo da dželati svoja zlodela iz "pasjih grobnica" ne smatraju za stvari zbog kojih se treba kajati, pa je tako jedan od njih na trgu ošamario mladića koji je ćutke prošao pored njega: "Što se ti meni ne javljaš? Je li zato što sam ti ubio oca?" "Ako hoćeš da bude čovek, ubij mu oca dok je mali", kazaće drugi iz tog društva.
Na kraju, posebno je dirljiva priča o nestalima; pošto je to bila sudbina i njegovog oca, na jednom vojnom groblju poželeo je da se slika baš pored krsta na kome piše inconnu. I dugo, dugo verovao u ono što je naučen u svom selu: da su nestali možda negde daleko, živi, pa kad deci ispadne zalogaj, učena su da im je "neko" gladan, a kada na nebu primete nešto što su decu obično učili da je zvezda padalica, deca "nestalih" bila su učena da to neko beži iz zatvora. "I navijali smo za njega."
Bećkovićeva knjiga navodi i na šire razmišljanje. Bliže se dani obeležavanja 80. godišnjice oslobođenja i, već znamo, partizanska ikonografija biće 20. oktobra dominantna na ulicama Beograda. Ali kako je u drugim gradovima?
U Kraljevu, kada se proslavlja oslobođenje, izostaju priče na temu ko je 1941. napadao ovaj grad i oslobađao njegove četvrti. Jer, pokazalo se, u tim borbama nije poginuo niti jedan komunistički funkcioner, a jeste čitav niz ravnogorskih oficira i boraca, poput Sime Uzelca i Jovana Bojovića.
Pomenimo uz njih i legendarnog Jovana Deroka, unuka starog predsednika srpske vlade Vladana Đorđevića, koji je u ovim borbama nanizao podvige, ali je dve nedelje kasnije ubijen partizanskim metkom. Grob mu se ni danas ne zna.
U Kruševcu, takođe, nije pomenuto ko je ovaj grad oslobodio u oktobru 1944, uz sadejstvo sa snagama Crvene armije. Jer to je, eto opet slučajnosti, bio pukovnik Dragutin Keserović, solunac i komandant Rasinsko-topličke grupe korpusa JVuO, koji je kasnije zarobljen i streljan od svojih komunističkih rivala. Ni njegov grob se ne zna.
Da li da u ovaj niz pridodamo i činjenice o palim oslobodiocima Mionice na čelu sa svojim komandantom poručnikom Leticom iz 1941, pa onima palim u neuspešnim opsadama i očajničkim borbama oko Šapca (uz pesmu koja bi i danas bila aktuelna: "Beskućniče s Rajne, pazi, ovuda se ne prolazi"), Kragujevca, Valjeva, ili imenima desetina četnika izginulih za oslobođenje Prijepolja, Priboja i Višegrada u jesen 1943. godine
Da pomenemo i nastradale i u logorima umorene u nemačkoj operaciji "Mihailović" u decembru 1941. i "Kopaonik" u oktobru 1942? To je vreme kada je, po podacima kojima se rukovode moderni antifašisti, isprva ustanički Ravnogorski pokret već bio započeo kolaboraciju sa Nemcima.
A opet, u stvarnosti, u isto vreme, nemačke jedinice koje su gonile "gorske štabove" u Kraljevu je obišao glavom Himler, pre nego što će se baciti u satiranje okolnih sela koja su okrivili da jatakuju četnicima. Samo u seocetu Kriva Reka na padinama Kopaonika oko 120 meštana su sa takvom "krivicom" zatvorili u seosku crkvu – i zatim je zapalili. Lomača za srpske rodoljube iz "pokreta DM", kako su Nemci najčešće obeležavali Mihailovićeve ljude, nije registrovana samo u Krivoj Reci. U selu Zvizdar u Tamnavi sa istom optužbom spalili su 10 članova porodice Krnjić (starosti od 2 do 92 godine) i 10 meštana ovog i okolnih mesta.
Stotine imena streljanih na Jajincima i po gradovima iz sastava tzv. grupe Gordon (sa skoro 1.500 sabotaža na železnici) i drugih ravnogorskih štabova za diverzije tokom bitke za snabdevanje besmisleno je navoditi onima koji još uvek, pored svih nalaza istoriografije, Ravnogorski pokret drže za kolaboracionistički. Ipak, sačuvan je veći broj nemačkih plakata u kojima pored imena streljanih jasno stoji i njihova krivica: "DM pristalica".
Neka kao simbol ove velike pogibelji i doprinosa JVuO u borbi protiv sila Osovine posluži samo primer Slavka Cvetića iz Majdana, prvog ustanika Rudnika, koji je napadao nemačke garnizone kao njegovi preci turske hanove. Kada su mu izdajom, krajem 1942, ušli u trag, Nemci su ga doveli pred školu gde su i prikupili narod – sa idejom da on prepozna i denuncira svoje saborce. Kad to nije učinio, Nemci su ga obesili; trebalo je da prođu četiri decenije pa da se zahvalnim Majdancima dozvoli da mu podignu spomenik na koji su upisali: "Život dade nikog ne odade".
Neznalicama je tek suludo govoriti o operacijama "Hajnrih" i "Morgenluft", u Šumadiji i Zapadnoj Srbiji. U obe su masovno ginuli i ravnogorci i civilno stanovništvo područja koje je bilo okarakterisano kao pročetničko. Samo u ovom drugom poduhvatu (jul 1943) Nemci su u selima oko Gornjeg Milanovca ubili jedanaest osoba, a u logore odveli čak 455 srpskih rodoljuba. Većina ovih seljaka – civila iz Gojne Gore, Pranjana, Koštunića i drugih sela, potom je okončala svoj život na Banjici. Ipak, na marginama i ovog stradanja ostalo je zapamćeno da je zarobljeni telegrafista JVuO Dragutin Kujović do smrti odbio da prokaže ma koga od svojih jataka.
Ne zna se koja je godina odnela više žrtava iz Ravnogorskog pokreta na frontu protiv okupatora; 1944. je zapravo počela u znaku sukoba Nemci-JVuO. U februaru 1944. započela je operacija "Hajka" sa težištem protiv ravnogoraca u Šumadiji. Samo u ovim borbama poginulo je preko 80 pripadnika JVuO, a blizu 1.000 njih bilo je zarobljeno i potom otpremljeno na Banjicu. Već od narednog meseca, u drugom delu Srbije, u Braničevu i Homolju, krenuo je i nemački poduhvat "Proleće", u kome je osakaćena vojna i pozadinska mreža JVuO i u ovom kraju.
Velika ravnogorska ofanziva na Nemce u Srbiji tokom septembra i oktobra 1944, čije jubileje upravo (ne) obeležavamo, u novije vreme je dokumentovana i obrađenija u literaturi: tada su stvorene tri velike slobodne zone pod kontrolom JVuO u kruševačkom kraju, u rudničko-kolubarskom kraju i u Homolju. Međutim, u pozadini su i pre toga trajale borbe ove dve strane širom zemlje. U zavičaju autora, samo u jednom danu, 10. avgusta 1944, u neuspešnom napadu na nemački transport poginulo je 12 pripadnika JVuO. Njihov komandant, koji je i sam tada izgubio glavu, posle rata proglašen je za narodnog neprijatelja i saradnika okupatora. Ovu borbu zabeležila je i nemačka komanda Jugoistoka, dok je posleratnoj lokalnoj istoriografiji ostala nepoznata. Koliko još sličnih primera ima u šumadijskim selima i zašto su do danas nepoznati izvan seoskog atara?
Istraživanje ovih tema u srpskim delovima Bosne tek su tamni vilajet. Tamo je usled kompleksnih odnosa pod okupacijom i želje da se narod očuva makar bivajući i đavoljim advokatom, bilo i slučajeva kolaboracije. Ali i niza krvavih borbi i nemačkih operacija protiv JVuO.
Neka bi kao primer poslužila sudbina Jezdimira Dangića. Mladobosanac, pisac, u mladosti idealista blizak komunistima, a kasnije žandarmerijski oficir, od ustanka 1941. stao je na čelo četničke komande Istočne Bosne. Jedno vreme nalazio se doslovno između čekića i nakovnja, u borbi i sa ustašama i partizanima. Onda su ga, 1942, zarobili Nemci i internirali u logor u Poljskoj. Odande je pobegao i priključio se poljskim antifašistima, u velikom Varšavskom ustanku. Međutim, tu su ga zarobili crvenoarmejci i isporučili jugoslovenskim komunističkim vlastima. Streljan je 1947, a jedna od tačaka optužnice bila je i saradnja sa okupatorom.
Očigledno, prema savremenim interpretacijama moglo se biti pravi antifašista i pogrešan antifašista. A posle rata, kao takav, i izgubljen u interpretaciji. I sve to možda i može da bude razumljivo za epohu titoizma. Ipak, danas je važno potcrtati: za srpski narod antifašizam nije isto što i komunizam.