U oktobru 1944. sloboda je stizala u Srbiju, posle četvorogodišnje nacističke okupacije. Donosila je Crvena armija koja je u narodu nazivana ruskom vojskom, i uz nju domaći partizani koji su se ovde probijali prvi put nakon 1941. godine.
Oslobođenju od mrskih Švaba, arhineprijatelja 20. veka, nesumnjivo su se radovali – tačnije započinjali su opštenarodno veselje – svi Srbi. Teško je reći i građani Srbije, jer su i muslimani oko Novog Pazara, i kosovski Albanci, kao i Mađari u Vojvodini, dolazak Nemaca 1941. zapravo doživeli kao sopstveno oslobođenje i tokom narednih godina masovno podržavali okupacione vlasti.
No i mnogi Srbi su strepeli, strahujući da će, posle proterivanja Nemaca, i komunistička odmazda u zemlji koja im se odupirala biti žestoka. Veliki Pekić će kasnije taj osećaj sažeti već poznatom metaforom: četiri godine čekali smo pesmu i bat koraka, ali ni tu pesmu niti taj bat.
I zaista, pesme koje su doneli partizani na srpske trgove u jesen 1944. nisu bile srpske rodoljubive pesme, a novo kolo koje bi se rasplelo nije se igralo uz tradicionalne melodije. Nove koračnice bile su žestoke, ispunjene revolucionarnim nabojem. Ta činjenica bila je posledica opredeljenja komunističkog rukovodstva da od 18 divizija NOVJ, koliko ih je učestvovalo u "bici za Srbiju", svega njih osam budu domaće i pod rukovodstvom Glavnog štaba za Srbiju, dok su ostale formirane u drugim delovima Jugoslavije i nalazile su se pod komandom Vrhovnog štaba.
Radilo se o Titovoj ideji da Srbija više neće biti ta koja oslobađa Jugoslaviju, već da velikim maršom od zapada prema istoku – Jugoslavija oslobađa Srbiju. Zato će Tito odbiti predlog da od srbijanskih jedinica formira Šumadijsku diviziju NOVJ, i odložiti održavanje srpskog Asnosa za period posle rata.
Ni zastava pod kojom su partizani izvojevali slobodu nije bila srpska ni tradicionalna jugoslovenska, niti su uniforme i oznake vojske koja je bila pobednička izgledali kao oni iz 1918. godine, kada je narod nesumnjivo bio ujedinjen oko značenja pojma sloboda i oslobođenje.
Retorika pobednika u završnici građanskog rata bila je u najmanju ruku čudna: delovalo je kao da su proglasi stanovništvu preteći i neprijateljski intonirani.
General Ljubodrag Đurić, prvi partizanski komandant oslobođenog Beograda, u prvom proglasu upućenom građanima oktobra 1944. je govorio: "Došao je čas osvete. Krv nevinih žrtava, ljubav prema svome narodu i slobodi obavezuju vas na nemilosrdnu osvetu nad izdajnicima srpskog naroda. Ni jedan izdajnik koji se stavio u službu okupatora ne sme ostati skriven i nekažnjen. Pomozite svojim oslobodiocima da do kraja izvrše svoje pravedno delo osvete za patnje srpskog naroda. Prijavljujte vojnim vlastima nemačke vojnike, izdajnike srpskog naroda i skriveno oružje. Budite desna ruka svojim oslobodiocima u istrebljivanju i progonjenju neprijatelja iz našeg lepog Beograda. Neka Beograd prestane biti leglo izdajnika, koji su hteli da zavade srpski narod sa bratskim narodima Jugoslavije i neka postane žiža slobode i ljubavi među našim narodima." Zaista čudna retorika za grad kom predstoji oslobođenje?
Gnevom su ispunjeni i dnevnički zapisi partizanskih vojnih i političkih rukovodilaca. Dok Vladimir Dedijer pobedonosno kliče "Pravda je došla po svoje", uz napomenu da neće biti oprosta, Gojko Nikoliš je bio svestan "strave" (njegov izraz) onih koji su se na bilo koji način u ratu suprotstavili komunistima.
Tada anonimni posmatrač po imenu Vladeta Jerotić 19. oktobra 1944. beleži u dnevnik scene sa beogradskih ulica: "U oslobođenim ulicama udaljenim od borbenih linija, ranija radost pred oslobođenje postepeno se gubi i ustupa mesto ličnim osvetama. Ovo su trenuci mase, gomile."
Sličnim zapažanjima dopunjavao ga je i nekadašnji diplomata, sjajni hroničar svog vremena Branko Lazarević: "Rusi behu pitomi i prosto srdačni, ali ovi ’naši’ uđoše ljuto i kao da se svete."
Za nečojstvene pobednike oktobar 1944. bio je oslobođenje nad oslobođenjem; jedino njihov podvig računao se u istinsko narodno delo, sa izvojevanom slobodom u punoći. Datumi oslobođenja srpskih gradova od okupatora i zavojevača iz 19. i s početka 20. veka prosto su izbrisani iz javnog sećanja, a koliko su banalizovani oni iz Prvog svetskog rata najbolje govori slučaj Beograda, gde je praznik odbrane grada zamenjen Danom artiljerijskih jedinica JNA.
“Misli moja, moj u glavi crve, zar počinje sve od četr'es' prve, i zar do nje ničeg bilo nije, ni nas samih, a ni istorije”, pitao se sa ironičnim smeškom, mnogo godina kasnije, Milovan Vitezović.
Gde se danas, u našim nacionalnim kalendarima, nalaze datumi oslobođenja Prištine, Prizrena ili Novog Pazara, nakon vekova ropstva, u Prvom balkanskom ratu? Praznujemo li, i činimo li to na dostojan način, i dane oslobođenja srpskih gradova u Velikom ratu? Ili neko stvarno misli da je jedina sloboda za Srbe u 20. veku došla 20. oktobra 1944. godine?
Tu dolazimo do jednog dubljeg, reklo bi se ontološkog problema u vezi sa tumačenjem pojma oslobođenja iz 1944. godine.
Još 1941. jedan partizanski bilten objavio je sledeću partijsku instrukciju: “Borba protiv izdajnika i petokolonaša postavlja se u isti red kao i borba protiv okupatora.” To je razumljivo s obzirom da su se komunisti odlučili da paralelno sa borbom za oslobođenjem izvode i socijalističku revoluciju. Ali se samo od sebe tu nameće pitanje - ko je za njih bio izdajnik?
Možda su na početku borbe 1941. kao takvi označeni osvedočeni germanofili, ali je s vremenom ta etiketa sve češće lepljena onim ljudima u Srbiji koji su čitav svoj život posvetili borbi za oslobođenje, ujedinjenje i napredak države. Recimo, jedini solunski trostruki vitez Karađorđeve zvezde sa mačevima, major Božidar Nektarijević, streljan je od komunista kao izdajnik 1944. godine.
Kada pričamo pak o glavnim tokovima srpske kulture, kao izdajnici su označeni ljudi poput Slobodana Jovanovića, Grigorija Božovića, Nike Bartulovića, Dragiše Vasića, Sime Pandurovića, Svetislava Stefanovića, Žanke Stokić i Ace Cvetkovića, Branka Popovića, Mihaila Milovanovića…
Tu dolazimo i do ključne poente ovog teksta: komunisti su ovakvom politikom već na kraju Drugog svetskog rata, a na početku svoje duge vladavine, devalvirali pojam izdaje i izdajnika. Zato, kada na kraju te epohe, 1990-ih godina, zemlja bude zasuta bombama, a unutar nje sve vrilo od protesta – koji su imali svoju logiku, ali i od kojih je interes imao direktno agresor i okupator – pojam izdaje biće ismejan. "Mi smo strani plaćenici i domaći izdajnici", govorili su uz osmeh lideri grupa koje su u to vreme zaista prolazile kroz obuke u stranim centrima špijunaže i propagande. I koji su kasnije postali lideri obojene revolucije u Srbiji.
Izdaje je u srpskom narodu bilo od pamtiveka i ona je uvek žigosana, pa se i u vremenima zaborava najteže praštala. Zlosrećni Vuk Branković, kog je narodno predanje, uprkos istorijskom činjenicama, označilo kao izdajnika, i šest vekova kasnije ostao je sinonim za izdaju. Dok god se šta ima izdati – izdaja postoji. Ali šta bi onda kao izdaju, nekada Boga i suverena, a od epohe revolucija i nacije, mogli da označimo u vremenima relativizacije svega, pa i najsvetijih pojmova?
Jedan od najvažnijih pravoslavnih propovednika današnjice, sveštenik Andrej Tkačov, u knjizi naslovljenoj sa Nije na prodaju priložio je i esej pod istim imenom. Tu je zaključio: “Da bi se novac potisnuo s mesta koji mu ne pripada, nije dovoljno ispaljivati istočne kalambure. Treba odrediti glavni spisak stvari i pojmova koji se ne mere novcem.” Sugerisao je i početni spisak stvari koje nisu na prodaju. Porodica – nije na prodaju. Otadžbina i vera, takođe. Ni savest ni čast nisu na prodaju. Tkačov zaključuje: “Svaki čovek obavezno treba da se zapita: šta ja ni pod kojim uslovima ne mogu da prodam? Šta neću prodati čak i ako me lično bace u vatru i pripreme oruđa za mučenje? Tako ćemo zahvaljujući mislenom trudu u suvom ostatku dobiti neprikosnovenu rezervu istinskih vrednosti koje nisu na prodaju i zahvaljujući ovim vrednostima život će moći da dobije istinsku dubinu i smisao.”
Da li bismo onda mogli da se složimo da je, kada se takav spisak sačini, sve suprotno od toga i svaka prodaja – ujedno i put ka izdaji?