O jubilejima, tragedijama i jednoj nesvetoj a svetoj Srpkinji
Po gradovima Srbije ordinirale su u isto vreme prave pravcate bande, koje su narušavale sigurnost građana i vršile pljačke, nasilja, čak i ubistva. I tu dolazimo do još jedne godišnjice, tačnije 50-godišnjice, koju je važno pomenuti. Radi se o slučaju iz Kruševca, koji je tek nedavno u potpunosti istražio i rekonstruisao tada arhimandrit, a danas vladika SPC Tihon Rakićević
U tekstu pisanom na samom početku ove godine, naslovljenom sa O traganju za nacionalnim narativom, jubilejima i ekstremno neobaveštenim istoričarima, razmišljao sam o najvažnijim godišnjicama koje ćemo obeležavati tokom 2024. godine. Tom prilikom podsetio sam da u ovoj godini proslavljamo velike jubileje 220 godina od Prvog srpskog ustanka i početka Srpske revolucije, 180 godina od Načertanija, 90 godina od stvaranja Balkanskog pakta, 80 godina od oslobođenja Beograda od nacističke okupacije.
Ujedno, obeležavamo i tragične godišnjice kao što su ubistvo kralja Aleksandra Prvog Karađorđevića (1934), komunistički veliki zločin u miru (1944); donošenje zloglasnog jugoslovenskog Ustava (1974) koji je predstavljao vrhunac dezintegracije srpskog naroda, ali i same Jugoslavije nakon Drugog svetskog rata; četvrt veka od NATO bombardovanja Srbije i Drugog kosovskog boja.
Ništa manje nije značajno ni razumevanje 1989. kao godišnjice pada Berlinskog zida i "događanja naroda" na Kosovu Polju. Naprotiv, vremenski su udaljeni taman toliko da već možemo da ih analiziramo hladnokrvnije, bez prejakog dnevno-političkog pritiska ili utapanja u zapadne narative o "balkanskom kasapinu".
Ne bi se moglo reći da su svi istorijski jubileji dostojno obeleženi, pogotovo ne da su dva veka za nama sagledana trezveno, i ne daj Bože da bi to bilo u cilju formiranja nekakve nacionalne strategije. Jubileji su obeležavani stihijski i bez posebne medijske pažnje, od institucije do institucije i mahom u krugu akademskih ustanova (i istih takvih debata), a nekima od njih nije pružena ni osnovna pažnja. O poukama iz prošlosti da i ne govorimo – češće se radi o jednoličnim akademijama, u kojima i obavezno "živela Srbija" na kraju zvuči sve ispraznije.
U godinama ubrzavanja istorije i velikih geopolitičkih promena, sve se više čini da će nam biti potrebna javna debata na temu pogrešnih odluka naših elita, pre svega političkih, na istorijskim raskršćima iz novije prošlosti. Ne zbog toga da bismo prethodna pokolenja žigosali i okrivili, već zbog nečeg sasvim drugog. Samo kad poraze nazovemo porazima, i nepromišljene poteze nepromišljenim, i izdaju izdajom – moći ćemo da pouke primenjujemo i u budućnosti, u koju se, ako se pravovremeno ne raščivija, istorija prečesto vraća poput bumeranga.
Kad govorimo o velikim događajima, koje je nemoguće sagledati crno-belo, zahvalnija je pozicija posmatranja pojedinca – nosioca istorije. Odabrati, recimo, ličnost/i preko kojih se prelamaju istorijski procesi, i onda analizirati njegov/njihov epilog. Recimo, kako je "ćaća od Krajine", veliki Jovan Rašković, postao lider Srba u Hrvatskoj, i kakvu je politiku zastupao – i kako je završio, faktički proteran iz Knina i neprijateljski tretiran i od zvaničnog Beograda i od zvaničnog Zagreba.
Kakva je uloga srpske "duboke države" u svemu tome i snosi li i Beograd još od tada deo krivice za tragičan rasplet događaja u Krajini? Ko ga je nasledio, kakvu je taj politiku vodio i čime je ona 1995. rezultirala? Da li je to moguće ustanoviti danas, pa u kriznim situacijama, u državi kojoj se nameće sudbina da gotovo neprestano bude u stanju opsednute tvrđave, možda treba i reagovati drugačije? Ili bi to bila tek neka naknadna pamet, a znamo da je naknadna pamet najgora pamet…
O temeljima socijalističke Jugoslavije iz 1944/45. već smo utrošili mnogo hartije. Ali o onim, navodno zlatnim 70-im, govori se mnogo manje, iako bismo o Jugoslaviji tog vremena mogli da rasuđujemo i na osnovu egzaktnih ekonomskih pokazatelja.
U tom "zlatnom dobu" titoizma Jugoslavija je faktički postala savez nezavisnih država, uz autonomne pokrajine kao konstitutivnim delovima (kon)federacije; hrvatski nacionalizam je proključao kroz tzv. Hrvatsko proljeće 1971. a albanski je dostigao tu tačku da su srpski episkopi tada najavljivali "treću veliku seobu Srba"; privreda je već ulazila u kolaps i spašavana nepovoljnim stranim kreditima, inflacija je nezadrživo rasla, nezaposlenost se rešavala otvaranjem granica i odlaskom stotina hiljada Jugoslovena među "gastarbajtere".
Opšte stanje u društvu, uz porast nasilja i kriminala i odrođenu birokratiju, najbolje se vidi iz ostvarenja Crnog talasa. U film i književnost izlivala se politička kritika, pravdana nazorima umetničke slobode. Za sve prikazano je i te kako postojala podloga: dok su recimo u Srbiji 1990. zabeležena 163 ubistva, u "zlatnim 70-im" bilo ih je znatno više (1977. evidentirane 193 nasilne smrti, dok je deceniju pre taj broj skoro dvostruko veći).
Pod utiscima savremene propagande prosečan čitalac verovatno bi izveo suprotne zaključke, smatrajući da se za Titovog života živelo bezbednije i mirnije nego na početku "divljih 90-ih".
Od 1970-ih beleže se i prva masovna ubistva u SFRJ: u okolini Velikog Gradišta 1972. sused je usmrtio petočlanu porodicu uključujući i novorođenče, a mladić iz Zaječara ubio tri člana porodice svoje devojke, uz to ranivši nju i sebe u pokušaju samoubistva. "Crna hronika" tih godina se ispisivala na isti način i u drugim delovima Jugoslavije, poput Slovenije gde je 1978. evidentiran serijski silovatelj i ubica, te BiH, gde je čuvar zatvora u Zenici nasumično ubio devet osoba na više lokacija.
Po gradovima Srbije ordinirale su u isto vreme prave pravcate bande, koje su narušavale sigurnost građana i vršile pljačke, nasilja, čak i ubistva. I tu dolazimo do još jedne godišnjice, tačnije 50-godišnjice, koju je važno pomenuti. Radi se o slučaju iz Kruševca, koji je tek nedavno u potpunosti istražio i rekonstruisao tada arhimandrit, a danas vladika SPC Tihon Rakićević.
U septembru 1974. kroz Kruševac i okolinu prostrujala je vest da je devojčica, učenica srednje medicinske škole, skočila sa 11. sprata "Rubinove kule". Uznemireni građani nisu dugo morali da nagađaju šta je bio motiv samoubistva: devojčica je preživela pad i poživela toliko da u bolnici ispriča policiji šta joj se desilo. Milica Kostić, tako je bilo ime devojčici koja je nastradala, predstavljala je sudar dve Srbije – jedne navodno nazadne, seoske i patrijarhalne, i one prozvane naprednom koja se sa svojim svetonazorima formirala u Titovoj Jugoslaviji.
Spram njihovog ateizma stajala je njena vera, spram života od danas do sutra stajao je život sa smislom i moralom visoko na lestvici vrednosti, spram njihove obesti stajao je jedan tih i skroman život višedetne porodice sa Kopaonika. Po tome, ova devojčica postala je i svojevrstan simbol socijalističke Srbije iz 1970-ih.
Takvu, nju su na početku školske godine lokalne kabadahije među kojima je bilo i lokalnih "tatinih sinova", namamili u svoju jazbinu sa namerom da je obeščaste. Kada su je zaključali u stan, Milica je videla kakva joj opasnost preti: onda je nastala njihova višečasovna tortura i njen otpor, molbe u suzama da je poštede i puste na slobodu. Kada je videla da se to neće desiti – odlučila je da se baci kroz prozor i tako i život žrtvuje ne bi li odbranila dostojanstvo. Pala je, simbolično, na nadstrešnicu hotela koji je nosio naziv "Napredak"…
Nedugo pošto je dala izjavu policiji, Milica Kostić je pala u komu i više se iz nje nije budila. Patrijarh Srpski Pavle, tada episkop Raško-prizrenski, njenu smrt uporedio je sa pogibijom mladih Srpkinja u drevnim vremenima, koje su po cenu života čuvale devojačku čast. No tadašnje vlasti u Kruševcu nisu je takvu videle, i pošto je tragedija imala veliki odjek, nastojale su da zataškaju pogibiju devojčice s Kopaonika.
Proteste koje su nastali nakon tragedije protumačili su kao prikrivenu "velikosrpsku reakciju" na ustav koji je donet baš te 1974. godine.
Porodica Milice Kostić sačuvala je sećanje da je njena nevina smrt bila politički zloupotrebljavana. "Dnevna štampa je u septembru i oktobru te davne 1974. godine sprovela uspešnu kampanju da uguši sećanje na Milicu. Njena žrtva je proglašena za uzaludnu a Milica za devojku koja je postradala zbog prevaziđenog patrijarhalnog vaspitanja (trebalo je da pomenu – hrišćanskog vaspitanja ali bilo je zabranjeno).
Ova kampanja je sprovedena, prvenstveno, da ne bi bilo talasanja u gradu pred proslavu 30 godina oslobođenja Kruševca i pred velike kongrese Socijalističke omladine Jugoslavije i Srbije, koji su održani te jeseni. Ćutanje je potrajalo četiri decenije.
Iako su potomci devojčice Milice (deca njenog brata i sestara) bili protivni da se u tumačenju njene smrti istražuju motivi i posledice izvan konteksta koji jeste dominantan – njenog mučeništva, ipak se sa ove distance može reći da je ovaj "slučaj" iz Kruševca mnogo govorio o čitavoj epohi Srbije 1970-ih godina. Nesreće i tragedije jesu izuzeci i zato se i zovu tim imenom, ali oni mogu da postanu i svojevrsno političko pitanje, budući da govore o ambijentu koji vlada u jednoj državi.
Neki od aktera događaja i optuženih u slučaju napastvovanja devojčice pre nekoliko godina nalazili su se u redovima lokalne vlasti. S druge strane, inicijativa da joj se dodeli ulica u Kruševcu do danas nije urodila plodom.
Ali, njen lik počeo je da se pojavljuje kao freska na hramovima po Srbiji.
Otac Tihon Rakićević posvetio joj je veličanstvenu knjigu i ispisao akatist. Predgovor knjige napisao je počivši patrijarh Srpski Irinej. Time je i crkva njen čin videla kao žrtvovanje života zarad odbrane viših vrednosti, a ne kao samoubistvo i odbacivanje života.
"Posle četrdeset godina ćutanja, Crkva je našu Milicu javno odbranila i povratila među nas, tačnije rečeno – rehabilitovala", zaključila je njena porodica. Tako valjda i biva sa svim pravednicima, čiju žrtvu spoznajemo tek onda kada je se udostojimo. Ljudi poput ove devojčice svakako pripadaju onom krugu ličnosti koje je jedan drugi, ruski otac Tihon (Ševkunov) nazvao nesveti a sveti.
Neka i kratko slovo o njoj bude upisano na mestu u kom zajedno promišljamo o srpskoj istoriji. Zaista, Milica Kostić jeste neko koga treba da se sećamo i 2024. godine.
