Nije naš Aleksandar mnogo hteo da sasluša dobronamerne neistomišljenike. Ljudi iz njegovog bliskog okruženja kažu da bi lako planuo, pa u raskoraku odstranjivao od sebe i ljude koji su mu ranije bili lojalni i bliski.
Opijen slavom brojnih pobeda, ali i nesumnjivim ličnim talentom za politiku i diplomatiju, sastavljao je vlade i obarao ih pre isteka mandata, rušio ranije nesporne autoritete, uvodio sopstvena pravila.
Posle izbora umeo bi da prekraja volju građana, a kada bi netom usledili protesti, nije mu bilo strano ni da ih silom uguši. Sa opozicijom kao da se poigravao. One koji su bili dosledni u borbi protiv njega olako je prikazivao kao izdajnike; obračunavajući se sa njima smatrao je da štiti državu, i iako bi mu se često moglo dati za pravo, u tom je poslu bio netaktičan. U najmanju ruku. Zato su ga protivnici svega nekoliko godina po dolasku na vlast prozvali diktatorom, neki od njih čak i fašistom.
Nije mnogo pomoglo ni to što je podizao ranije razorenu zemlju, niti što je prilično amortizovao posledice svetske ekonomske krize. Jedan za drugim nicali su centri otpora protiv njegove vlasti, kako spolja, tako i iznutra. Nisu uvek bili autohtoni, naprotiv, njima se uglavnom rukovodilo iz stranih centara moći.
Beogradski univerzitet činio se preplavljen vladaočevim protivnicima, mladim buntovnicima sa najčešće iskrivljenom slikom sveta i položaja svoje zemlje u njemu. Konačno, počeli su da ga napadaju i mnogi za koje bi se bez dvoumljenja moglo reći da su bili srpski rodoljubi, a koji su mu zamerali apsolutizam, žrtvovanje srpske državnosti zarad maglovitog jugoslovenskog projekta, ili pak mnoge nerešene korupcionaške afere iz njegovog najbližeg okruženja.
Tek nakon smrti kralja Aleksandra Karađorđevića neki od njegovih za života velikih kritičara shvatili su veličinu njegove vizije…
No jugoslovensko, a unutar njega i srpsko društvo, bilo je tokom 1930-ih godina strahovito polarizovano. Najpre po konfesionalnim i etničkim linijama, a onda i kroz animozitete istok-zapad, grad-selo, ratnici-profiteri, tradicionalisti-modernisti, obrazovani-nepismeni… i tako dalje.
Jedan od najvećih srpskih prijatelja 20. veka Arčibald Rajs u svom testamentarnom spisu, mada njegova verodostojnost nije sasvim pouzdana, ostavio je turobne zaključke o elitama, pre svega onoj političkoj, iz vremena jugoslovenske kraljevine.
"Vrijeme je bilo takvo da smo se vrlo kritički odnosili prema skoro svim vrijednostima građanskog društva i osjećali odbojnost prema svemu onom što je bilo istureno kao osvještana veličina i vrijednost u prvi plan. Čitava jedna generacija za izvjesno vrijeme je okrenula leđa prošlosti", sećao se Avdo Humo.
Dobrica Ćosić, još jedan pripadnik novog naraštaja koji je bio spreman da ruši te stare osveštane vrednosti, svedočio je kako je u predvečerju Drugog svetskog rata svaka institucija ubrzano gubila svoj integritet, a svaki ugledni pojedinac isto tako gubio svoj uticaj u društvu. "Poredak je izgubio svako poverenje, a seljaci su se silno politizovali", pisao je u sećanjima na te dane.
Jedan njihov manje poznat a otvoren i iskren savremenik, Miloš Mladenović, u svojim memoarima pod simboličnim naslovom "Lažni idoli i varljivi ideali" preneće iskustvo o čuvenom srpskom inadžijskom savezništvu "i sa crnim đavolom": "Sećam se, mi omladinci smo u zajedljivoj diskusiji govorili - staro nećemo pa makar došlo nešto deset puta gore."
Treba li posebno podsećati da je prizivani uskoro i došao po svoje?
Nastupajuća anarhija bila je savršena podela za građanski rat. Nekada je ta kritička ocena jugoslovenskog društva bila preoštra, prenaglašena i, tumačena kroz ideološki ključ, zlonamerna i angažovana.
Nekada se ipak čini da su političke elite pre 1941. potcenile ama baš svaki od ključnih problema koji će kasnije skupo koštati državu: hrvatski faktor i opasnost od rimokatoličke crkve, albansko pitanje, neintegrisanost južnih srpskih krajeva, crnogorski separatizam i uticaj prethodne vladajuće dinastije Petrovića, jugoslovenstvo, komunizam. Kao da je kolektivna ideja, uz određene izuzetke, bila takva da može da se sažme u frazu: "Posle nas potop".
Potop je i došao sa nemačkim napadom i okupacijom zemlje 1941. godine. Munjeviti rat nije imao za posledicu tek vojni slom države, već je srušio i čitav jedan svet. Institucije su uništene, vojska raspuštena, kralj i vlada su faktički proterani, crkveni poglavari uhapšeni, a političke organizacije ugašene. Srpski narod je imao malo momenata u svojoj istoriji kada je situacija izgledala toliko apokaliptično kao što je to bio slučaj 1941. godine.
Paralelno sa okupacijom, došlo je i do višegodišnjeg krvavog građanskog rata. Iako se on danas najčešće tumači kroz prizmu odnosa četnici-partizani, on je imao i treću ratujuću stranu – vojsku generala Nedića, kao i niz potkategorija u vidu samostalnih lokalnih vođa.
Uzroci građanskog rata u Srbiji su brojni i složeni, sa korenima u svim protivrečnostima i problemima Kraljevine i nasilnim razračunavanjem u političkim obračunima koje je obeležilo čitave generacije (ilustracije radi samo ovlaš treba proučiti kako je izgledao obračun radikala i naprednjaka 80-ih godina XIX veka).
Za celovit odgovor kako je 1941. došlo do masovnog pokolja među sunarodnicima, istoričaru su potrebni i odgovori srodnih disciplina: psihologije, sociologije, antropologije. Povodi su već vidljiviji. Pritom, simplifikovana dilema da li su građanski rat započeli partizani ili četnici (ko je prvi pucao) deluje kao nametnuta i lažna.
KPJ je od svog osnivanja, a pogotovo nakon boljševiziranja 1920-ih godina, u kontinuitetu negovala revolucionarnu platformu i sa njom dočekala 1941, a ona je u ratu morala da znači i konflikt sa svim drugim snagama.
Već na početku ustanka, komunističko rukovodstvo ispoljilo je netrpeljivost prema svojim političkim neistomišljenicima, koji su po međunarodnim normama formirali administraciju i civilnu upravu u zemlji. Progonili su ih i ubijali, nekada i na dosta svirep način, što je govorilo da dugo potiskivana mržnja prema tzv. klasnom neprijatelju izbija na površinu. Već umnožavanje tih žrtava (pre septembra 1941, dakle pre nego što je ijedna od domaćih vojski mogla da se suprotstavi komunistima bilo ih je preko 500) govorilo je da društvo klizi u građanski rat. Onda je usledila i žestoka reakcija i spirala zločina koja se teško rekonstruiše i posle 80 godina. I zbog brojnosti zločina, i zbog njihove surovosti.
Najbrutalniji zločini u srpsko-srpskom ratu zabeleženi su u Crnoj Gori i Hercegovini. Tamo su se katkad istrebljivale čitave porodice, a Tito je 1942. pobedonosno govorio da partizanska ruka nije zadrhtala ako je trebalo pucati ''i na oca''. U Srbiji je u ratu između tri strane (kolokvijalno: četnici, partizani, nedićevci/ljotićevci) tokom 1941-1944. poginulo više od 13.000 ljudi. Najviše civila u ratom periodu pogubili su četnici/JVuO (oko 5.000), za njima su išli partizani (oko 3.000), a najmanje ih je (do 2.000), i bez ijednog poznatog primera klanja i sakaćenja, likvidirala kolaboracionistička vojska generala Nedića.
Po oslobođenju od Nemaca, građanski rat u miru koji je KPJ svesno produžila 1944-1945. odneo je, najviše tokom revolucionarnog terora, možda i dvostruko veći broj života u odnosu na ratni period. Pritom govorimo samo o centralnoj Srbiji; kada govorimo o broju ubijenih građana Srbije, ili ubijenih Srba u Jugoslaviji (što je drugi parametar) bilans je višestruko strašniji. U oba slučaja radi se o desetinama hiljada ubijenih ljudi. Građanski rat doživljavao je tada svoj vrhunac, a podele su postajale trajne, dobijajući istorijsku dimenziju. Danas se gotovo u svakom srpskom selu zna ko je 1941. bio na kojoj strani, a zločini suseda se i u trećoj generaciji prepričavaju sa gorčinom kao da je građanski rat tek nedavno okončan.
Ciceron je užasnut primerima svog vremena davno zaključio da je u građanskom ratu sve jadno, ali da ništa nije jadnije od pobede u njemu. To je zadesilo i srpske komuniste, za koje je postalo jasno da su i sami gubitnici pošto su njihove ideje oborene na ispitu istorije. Ali njihova nečojstvenost i surovost iz 1944. postala je jedna od glavnih parametara za ocenu čitavog režima, doduše vešto zaobilažena do danas kod apologeta Tita i drugova. Oni zapravo građanski rat nikada nisu ni okončali, već su ga na kraju rata zamrzli, i ''odmrzavali'' kad god su to nagalagale političke potrebe. Srećom, na početku 1990-ih srpski narod izbegao je podele po starim linijama i izbegao je da se, napadnut od hrvatsko-muslimanske koalicije kao 1941, deli na neke nove četnike i partizane.
Iako prisutne, ove podele danas nisu generator nekih novih sukoba. Ipak, u javnosti se sve češće koristi termin građanski rat. Predsednik Srbije Nikolić morao je 2015. da demantuje rečenicu koja mu je pripisana ''da Srbiji preti građanski rat'' i da je dopuni zaključkom ''da bi, ako bi neko priznao nezavisnost Kosova i Metohije, došlo do građanskog rata''. Poslednjih meseci, u uzavreloj političkoj atmosferi, ovaj termin smo čuli mnogo puta. I previše. Da se čovek prosto zapita koliko puta smo to čuli, kako ''svarili'' – i kada je prestalo da nas brine?
Kada je u martu 2024. poslanik SSP-a Borko Stefanović izrekao da je prilikom konstitutivne sednice Narodna skupština ''vlast pozvala na građanski rat'', tome se nije pridavalo previše važnosti: poruka je delovala kao prenaglašena i politikantska. Onda su ovu ideju zdušno prihvatili i neki od (pro)režimskih medija, samo prebacujući krivicu za podsticanje građanskog rata na opoziciju. Od nedavne tuče u Narodnoj skupštini i tragedije na železničkoj stanici u Novom Sadu, rasplet političkih tenzija u vidu građanskog rata pominje se gotovo svakodnevno. Tabloid kog nazivaju službenim glasnikom, recimo, 4. oktobra navodi da je ''lažni ekolog javno najavio građanski rat u Srbiji'', pa 14. oktobra zaključuje da ''opozicija pravi alibi za građanski rat u Srbiji''… Pojedini prozapadni mediji prihvataju takvu retoriku, pa jedan od njih 28. novembra ''istražuje'' temu ''da li Srbiji preti građanski rat'', a drugi već sutradan objavljuje analizu pod naslovom ''da li je Srbija na ivici građanskog rata''.
Šta je zaključak? Da se tema nameće, a reči ne vagaju, iako bi morale. Nije baš normalna situacija da svakodnevno slušamo o građanskom ratu. Koliko god opozicija radikalizovala retoriku, i vlast snosi veliku odgovornost za ambijent i dijalog u kom ''građanski rat'' mora da bude apsolutno neprihvatljiv termin. Pre nego što iko i pomisli u tom pravcu, bilo s koje strane zamišljene barikade da se nalazi, trebalo bi da promisliti na još jednu temu: koliko su sve srpske podele u 20. veku, uključujući i građanski rat, bile proizvod naših sopstvenih lutanja i nerazumevanja. A koliko su bile nametnute i uvezene spolja. Od onih koji nam, kad nas nateraju na skok u jamu, kažu da smo ''našli svoju dušu''…