Kolumne i intervjui
Zašto crkva ćuti?
Možda način na koji crkva komunicira nije usklađen sa svetom – koji se zastrašujuće ubrzao. Možda i jezik crkve nije dovoljno razumljiv – u našoj kontaminiranoj svakodnevici. Ali u razumevanju njene uloge, moraćemo najpre da razumemo i taj jezik. Da pripremimo svoje uši za tu blagu i smisleniju frekvenciju. Pa da tako pripremljeni budemo spremni i za onaj trenutak kada bude – zagrmela
Probajmo da događaje sagledamo hronološki, sa što manje vrednosnih sudova.
Prvo se na novosadskoj železničkoj stanici srušila glomazna betonska nadstrešnica, koja je usmrtila i večno osakatila bezmalo 20 ljudi. Pa je krenulo spekulisanje u javnosti da li je nadstrešnica bila predmet rekonstrukcije, inače rekonstruisane i dograđene železničke stanice. I ako nije – zašto nije. A ako jeste – kako se dogodilo da se nešto što je obnovljeno posle tako kratkog vremena sruši i izazove tragediju kakva se u Novom Sadu ne pamti. I ko za to snosi odgovornost.
Vlasti su reagovale nemušto, sa oprečnim informacijama u danima kada je javnost bila usijana. Simbolička činjenica da je bila u pitanju nadstrešnica, koja bi trebalo da zaštiti ugrožene, a zapravo ih je smrvila, doprinela je da se očaj i bes prošire čitavom zemljom. Mnogi su se setili svojih "nadstrešnica" i u njima videli nemar i neodgovornost državnih institucija. Pojedine ostavke i privođenja delovali su neubedljivo, a epizoda sa ministrom kog hapse, pa on nakon štrajka glađu biva pušten na slobodu, samo su upotpunili utisak da će do pronalaska odgovornih teško doći.
Započeli su protesti. Prvi put posle mnogo godina na njima su izostala kompromitovana lica iz opozicionog miljea i činilo se da su pobude zaista ispravne. Ljudi, ne može se više politički kalkulisati, recite ko je odgovoran za tragediju u Novom Sadu i procesuirajte ga! Međutim, na ovim okupljanjima pojavili su se i provokatori koji su u više navrata izazvali i sukobe sa okupljenim građanima. Kada se jedan takav incident dogodio i na protestu ispred FDU-a, studenti su posle tri dana u znak revolta blokirali svoj fakultet i najavili obustavu nastave. Podržalo ih je i matično nastavno-naučno veće. U narednim danima usledile su blokade još nekoliko fakulteta, a onda i rektorata Univerziteta u Beogradu. Za tri nedelje, bili su blokirani bezmalo svi državni fakulteti na univerzitetima u Novom Sadu, Beogradu, Kragujevcu, Nišu… i započeli su studentski protesti.
Svakodnevne blokade u Beogradu, ali i drugim gradovima na kraju 2024. godine, pokazale su da su mladi, u čiju se političku osvešćenost dugo sumnjalo, odlučni da istraju u protestima. Ovi događaji ujedno su i najveći studentski protesti u poslednjih četvrt veka. Sa njima je solidarisalo, ili ih javno podržalo, niz ustanova kulture ili pojedinaca iz javnog života. Vlast je najpre pokušala da i njih diskredituje, ali se to pokazalo kao dolivanje ulja na vatru. Čak i neutralni ljudi koji bi savetovali decu da se okanu ćorava posla jer se kroz ovakve pobune često provuku trojanski konji koji obesmisle sav raniji entuzijazam, počeli su da se mobilišu kada bi na tu istu decu nasrnuli momci sa crnim kapuljačama. Uzalud je vlast zaista učinila određene ustupke i počela sa ispunjavanjem studentskih zahteva.
Da protesti nisu sasvim spontani i nije nekakva tajna: levičarske i anarhističke grupe koje na više fakulteta vode glavnu reč već su više puta primenjivale isti scenario u minuloj deceniji. Pođimo samo od analize pojma "plenum" i njegove primene, pa ćemo tu pronaći instrukcije iz zagrebačke "Kuharice" i štošta još. I simbol protesta, krvave ruke, koji dolazi iz Albanije, takođe ne daje mnogo razloga za optimizam. Pa odsustvo opozicionih aktivista, koji su inače bili inventar svakog okupljanja u prestonici, takođe ne mora da znači spontanost protesta – već upravo suprotno. Kao i transparenti na ćirilici i naglo uvećan broj trobojki, koji nisu karakterisali manifestacije nezadovoljstva studenata prethodnih godina. Pa su odjednom postali dominantni. Kao da iza svega ipak postoji neka nevidljiva ruka, koja savršeno usmerava ciljeve, poruke i simbole rebelije u Srbiji.
Ali ako je odgovor na to da vlast izađe sa optužnicom protiv dvojice mladića, vođa studenata sa FON-a (inače blizanaca proteranih iz Knina 1995) da su ustaški agenti zato što imaju hrvatske pasoše, a pritom u javnost izađu i fotografije istih tih momaka iz Dečana i Pećke Patrijaršije – onda i albanske krvave šake i hrvatska kuharica lako padaju u vodu. Postaju irelevantni u moru manipulacija i spinova. Znamo svi da biti mlad, ili biti student, ne predstavlja vrednost samo po sebi, ali istorijsko iskustvo pokazuje da novi naraštaj nipošto ne bi trebalo etiketirati, već pronaći način da se oslušnu njegove potrebe i problemi. Imamo ministarstvo omladine, imamo čak i ministarstvo za društveni dijalog, pa čemu onda oni služe osim da uspostave dijalog i rešavaju probleme univerzitetske omladine?
Komentarišući napetosti koje su nastale u društvu, Slobodan Antonić je nedavno napisao tekst pod naslovom "Ne biti nikome korisni idiot". Kako stoje stvari, u 2025. svako od nas će svojim komentarima i možda i nesvesnim svrstavanjem, postati korisni idiot. Samo se postavlja pitanje čiji.
U takvom ambijentu, gde je na društvenim mrežama bezmalo svaki član zajednice dao sebi za pravo da etiketira i izriče presude, sve češće počinje da se postavlja pitanje: koji je stav Srpske pravoslavne crkve. Odnosno, zašto crkva ćuti? U naletu emocija, traži se eksplicitan stav srpskih duhovnih pastira, uz obavezno podsećanje na litije u Crnoj Gori (i one su započele nekada u decembru) i ulogu počivšeg mitropolita Amfilohija i vladike Atanasija. Pritom je karakteristično da se otrovne strelice, a uz njih i mnogo teških reči i optužbi, usmeravaju prema srpskom patrijarhu Porfiriju, i to sa desnog spektra koji bi po prirodi stvari trebalo da bude njegov oslonac i podrška. A kada neko ko sebe oseća srpskim rodoljubom naziva patrijarha svetovnim ili nekakvim pogrdnim imenom, to izgleda posebno tužno.
Pozivanje studenata na počivšeg patrijarha Pavla – dok nastaje ovaj tekst objavljuje se i vest da su studenti Filozofskog fakulteta u Beogradu odgovorili blagodareći na jedno njegovo pismo od pre bezmalo tri decenije – ne pije mnogo vode, jer je i on među savremenicima bio oštro kritikovan zbog svoje pomirljivosti. Tadašnji studenti 1991. su ga čak i izviždali, kada je u vreme uzavrelih strasti govorio o potrebi sabornosti.
Izgleda da je to i osnovna zamerka patrijarhu Porfiriju: njegova pomirljivost i blaga priroda, bazična hrišćanska želja da se u svakom čoveku vidi brat i bližnji, neshvatljivi su rodoljubivom delu javnosti koji bi "sve i odmah", naprečac i prekim putem.
Takvima je kao duhovni vođ prihvatljiviji čak i vladika koji je oko sebe okupio ekipu ljudi koji su se ranije karakterisali kao "oglašeni – iziđite" ali javno podržava proteste, nego patrijarh koji, eto, ne podiže ustanak protiv vlasti, a pokušava da u vremenu svetske bure očuva Srbe na okupu. I da ih, zavađene, koliko mu je u moći izmiri – a zna se da je za našu braću poziv na pomirenje često uvredljiviji ma od kakve pogrde. Pomirenje traži i preispitivanje i popravljanje pre svega sebe, a koji bi član prekog suda pristao na nešto tako. Što bismo prihvatili poziv za revolucijom u sebi i popravljanje konkretnog "ja", kad možemo da se zalažemo za revoluciju na ulici, u ime nekog nedefinisanog i imaginarnog "mi"?
Jasno je da crkva odbija da učestvuje u "svakodnevnom plebiscitu" i nametnutim anketama na dnevno-političke teme. Ali se u poslednjih mesečak dana srpski patrijarh više puta javno oglašavao oko aktuelnih društveno-političkih zbivanja. Najpre je na njegovoj stranici na društvenim mrežama podeljen jedan konkretan i reklo bi se oštar govor studenta Pravoslavnog bogoslovskog fakulteta, koji je govorio u prilog obustavljanju nastave. Onda je 22. decembra usledio direktan patrijarhov komentar na proteste, a delimični osvrti mogu se videti i u Božićnoj poslanici SPC i u patrijarhovom govoru na proslavi krsnog imena Republike Srpske. Za zainteresovane će biti vrlo vredan i intervju episkopa novobrdskog Ilariona, objavljen o Božiću u Ninu, pogotovo u smislu ocene da li crkva ćuti povodom aktuelnih zbivanja.
Treba citirati nekoliko važnih poruka patrijarha Porfirija: "Rastuće podele objektivno ugrožavaju dostojanstvo i slobodu ljudske ličnosti kao i jedinstvo našeg naroda. (…) U uzburkanoj i nemirnoj atmosferi u kojoj se nalazi naš narod, možemo reći i država, Crkva se moli za sve učesnike u društvenim zbivanjima, da ispolje pravu, istinsku, hrišćansku, mirotvoračku, pravoslavnu odgovornost, da ispolje iskreno uvažavanje svih mišljenja, posebno onog drugačijeg, nikad ne gubeći iz vida opšte dobro, zajedničko dobro iznad kojeg ne bi smelo biti nijedno uže, političko, društveno ili sebično, grupno, interesno."
Zatim: "Molitveno vapijemo Bogu da i nevino stradale u padu nadstrešnice na novosadskoj železničkoj stanici privije u naručje Svoje. Gledamo u svoja srca, i gledamo se međusobno, moleći se Gospodu da nam podari snage da iz toga tragičnog događaja, ali i iz drugih pomenutih i nepomenutih zbivanja u zemlji i svetu, stalno izvlačimo opominjuću pouku o tome da jedni prema drugima moramo biti braća, biti ljudi, ohristovljeni, iskreni, suštinski dobri."
U svakoj navedenoj besedi, patrijarh je kao uzor – arhetip srpskog naroda naveo primer i iskustvo Svetog Save: "Upravo zato što je bio Bogom preobražen i prosvećen, kao svetitelj Božji, postao je uzor i primer svima, pa čak i svome rođenom ocu. U svetlu njegovog primera pozvani smo da sa pažnjom osluškujemo mladost, da je poštujemo, čuvamo i osnažujemo u svemu što je dobro i čestito."
Kada analiziramo ove po(r)uke, pre svega treba da imamo u vidu da su one crkvene, a ne političke prirode, i da dolaze od duhovnika koji se do sada i na mikro planu mnogo puta pokazao kao neko ko miri i spaja.
Patrijarh Porfirije, zamonašen u Visokim Dečanima, na mesto episkopa dolazi iz jednog vrlo specifičnog okruženja, iz bratstva manastira Kovilj. Tu je proveo više od dve decenije i praktično je obnovio, podigao iz pepela dugo zapusteli manastir. Kovilj, danas prepoznatljiv po nekim drugim kvalitetima, zapravo je u istorijskom smislu najznačajnije srpsko duhovno središte severno od Fruške Gore, na nekadašnjoj teritoriji prečanskih Srba. U toj svetinji i danas se služi liturgija po tipiku koji je kao hilandarski, rečju to je svetogorska duhovnost u našem neposrednom susedstvu.
Čovek iz tog okruženja, voljen u javnosti kao naslednik katedre Vladete Jerotića, jeste dolaskom na tron Svetog Save preuzeo na sebe i težak krst srpskog (duhovnog) vođe. Čini se da su okolnosti u kojima patrijarh Porfirije deluje umnogome slične onima iz epohe patrijarha Germana. Ne smemo da mu, bar sa rodoljubive strane srpske javnosti, u odsudnim momentima podmećemo klipove pod točkove! Možda način na koji crkva komunicira nije usklađen sa svetom – koji se zastrašujuće ubrzao. Možda i jezik crkve nije dovoljno razumljiv – u našoj kontaminiranoj svakodnevici. Ali u razumevanju njene uloge, moraćemo najpre da razumemo i taj jezik. Da pripremimo svoje uši za tu blagu i smisleniju frekvenciju. Pa da tako pripremljeni budemo spremni i za onaj trenutak kada bude – zagrmela.
