"Bekstvo iz Šošenka" na srpski način

Mnogo vrhunskih filmova, praktično klasika, snimljeno je po romanima Stivena Kinga. Od horora "Keri", "Isijavanje", "To", "Groblje kućnih ljubimaca", preko psiho-trilera "Mizeri", do drama poput "Zelene milje" i "Bekstva iz Šošenka". I mnogih drugih. Poslednja dva i dalje se na IMDB-u nalaze na vrhu liste najboljih filmova svih vremena. Kanal koji ih emituje oko januarskih praznika ima zagarantovan rejting.

Dok je u "Milji" heroj dobroćudni policajac – zatvorski čuvar (Tom Henks), u "Šošenku" je to zatvorenik (Tim Robins). Robins, u ulozi nepravedno osuđenog bankara Endija, osvojio je srca publike širom sveta, ponajpre time što je u filmu izdržavao kaznu i poniženja ćutke, pa se silnicima osvetio mudrošću i znanjem kad je za to posle mnogo, mnogo godina… došao trenutak.

U Srbiji, gde se film premijerno emitovao sredinom 1990-ih godina, bezmalo je svaki čovek mogao da se poistoveti sa takvom ulogom, s obzirom na izraženi opšti osećaj da smo nevini u zatvoru, i da nas svakodnevno prati teror zatvorskih čuvara i zloupotrebe (kolonijalnih) upravnika.

Svi čitaoci ovog teksta zacelo znaju radnju filma, pa kratkim prepričavanjem neće biti otkrivena nikakva posebna tajna. Vrhunac drame nastaje kada u zatvorsku upravu stižu dokazi da zatvorenik Endi nije počinio nikakvo zlodelo, i da postoji mogućnost da se na osnovu jednog svedočenja on pusti na slobodu. Ipak, uprava eliminiše svedoka i zataškava slučaj, budući da je bivši bankar prinuđen da njihove malverzacije "pokriva" papirima i nije im u koristi da ga oslobode. Endi će onda skrojiti savršeni plan – o bekstvu iz zloglasnog zatvora.

Pokazalo se da je plan zapravo postojao godinama unazad, a da su poslednji događaji samo ubrzali njegovu realizaciju. Zatvorenik Endi imao je dovoljno vremena da za vreme izdržavanja doživotne robije, skoro decenijama, a koristeći ukradeni pribor, iskopa rupu na zidu, a zatim mic po mic i čitav tunel koji bi ga odveo put slobode. Samo je trebalo da početnu rupu u međuvremenu prikrije svojim omiljenim posterom. Kada je bio otkriven i u zatvoru data uzbuna bilo je već dockan: on se kroz svoj kanal probio do kanalizacione cevi zatvora i kroz nju najtegobnijim mogućim putem kroz fekalije otplivao – u slobodu.

Autori filma scenu puzanja kroz prljavu cev i potom narednu gde bivši sužanj stoji na kiši raširenih ruku kao slobodan čovek ocenjuju kao glavne, trijumfalne. To je prikaz iskonske ljudske borbe za slobodu.

Onda sledi i nagli obrt: Endi je sa sobom odneo i tragove o upravnikovom pranju novca, a na osnovu tih dokumenata podigao sav novac koji je bio deponovan u bankama. Razume se, ujedno je i obavestio javnost o korupciji i zloupotrebama u Šošenku, a potom otperjao daleko izvan Amerike. A glavni negativac, upravnik zatvora, pritisnut dokazima završava neslavno, sa metkom u slepoočnici…

Film sadrži još jedan fin dodatak, tako da "hepiend" bude kompletan. Endijev najbolji prijatelj sa robije i junak filma Red (inače tipični pokajani razbojnik), posle četiri decenije zatvora dobija uslovni otpust. A onda prateći Endijeve instrukcije još iz vremena zatvorskog života, kao da traži zakopano blago, i on kršeći uslovnu odlazi u Meksiko i u idealnoj slici na osunčanoj plaži nalazi se sa svojim bivšim sapatnikom, sada na slobodi…

Film bi mogao da bude još interesantniji u Srbiji kada bi se osvetlio jedan sličan spektakularni pokušaj "bekstva iz Šošenka" koji se odigrao na domaćem tlu. Naime, filmski Šošenko je zapravo bio Državni popravni zatvor Ohajo, osnovan 1896. godine. Na toj lokaciji je sniman kultni film. Govoreći o lokaciji snimanja, režiser Frenk Darabont je svojevremeno kazao da je na tom mestu imao "osećaj zlokobnog i očaja koji su se uvukli u sav taj kamen".

"I svi su ga osetili, svi u glumačkoj postavi i ekipi su to osetili. Bilo je to, dakle, nepodnošljivo mesto za snimanje filma. Ljudi bi govorili da osećaju tugu tog mesta ili da osećaju duhove na tom mestu", isticao je Darabont u jednom intervjuu povodom svog ostvarenja.

Bukvalno u godinu razlike kada je građen zatvor u Ohaju, započela je i izgradnja budućeg "srpskog Šošenka": zatvora u Sremskoj Mitrovici.

Tada je (1895–1899) to bio jedan od najvećih zatvora u čitavoj Austrougarskoj, građen po nalogu Franje Josifa. Nakon 1918. ovo postaje i najveći zatvor u Kraljevini SHS/Jugoslaviji, koji će nekoliko godina kasnije početi da se puni i političkim zatvorenicima. U narednim godinama, to su najčešće bili ekstremni revolucionari – komunisti i ustaše.

Jedno vreme u Mitrovici je boravilo gotovo čitavo pohapšeno rukovodstvo KPJ, koje je svoje ideološke aktivnosti nastavilo i iza rešetaka u meri da se o zatvoru govorilo kao o "crvenom univerzitetu".

Sremsko-mitrovačka kaznionica, već po zlu čuvena, tokom Drugog svetskog rata poslužila je i za sabiranje i likvidaciju rodoljuba, ili onih koji su jednostavno okarakterisani kao neprijatelji NDH. Međutim, u avgustu 1941. ovde se odigralo spektakularno bekstvo ranije uhapšenih komunista, koje će ostati zabeleženo u analima ove ustanove.

Dve su verzije događaja.

Prva, zvanična, govorila je o tome da su poput Tima Robinsa mitrovački komunisti u tajnosti prokopali čitav kanal dug nekoliko desetina metara ispod zida zatvora. I to noževima i kašikama, "santimetar po santimetar".

U hronici revolucije u Sremu opisano je kako je taj poduhvat izgledao: "Ulazilo se u kanal po jedan sat danju i po devet sati noću i užurbano se kopalo. Jedan je bušio kanal, a oni iza njega su tovarili zemlju u lavor i vukli užetom napolje, odakle se u ćebetu odnosila i rasipala u podrume."

Tako je, navodno, ceo poduhvat izveden sa uspehom.

Druga verzija je manje epska i govori da je bekstvo bilo ugovoreno sa srpskim stražarima zatvora ili bar sa nekim iz uprave pre nego što su ga vlasti NDH preuzele. Ma kako bilo, vlasti NDH kasnije će ceo slučaj oceniti kao katastrofalan, uz zaključak da bi bilo bolje da im je uteklo 32.000 kriminalaca no 32 mitrovačkih komunista. Nije se radilo samo o broju, već o kvalitativnom sastavu odbegle grupe.

Među onima koji su im izmakli nalazila su se i neka od najzvučnijih imena budućeg komunističkog pokreta u Jugoslaviji: Ivan Maček Matija, Jovan Veselinov, Paško Romac, Marijan Stilinović. I čuveni Spasoje Stejić, nekadašnji učesnik Oktobarske revolucije i atentator na kralja Aleksandra Karađorđevića iz 1921. godine. Mnogi od njih našli su se već iste godine na komandantskim i komesarskim funkcijama širom zemlje.

Drugi slučaj, koji zaista po mnogo čemu podseća na književnu i filmsku priču "Bekstva iz Šošenka", tiče se slučaja Stevana Moljevića, srpskog advokata i nacionalnog radnika, koji je tokom Drugog svetskog rata postao i jedan od ideologa Ravnogorskog pokreta.

U ratu se pročuo i po kontroverznom konceptu "homogena Srbija", koji je uistinu sastavio u slobodnoj formi – neoficijelno i pre nego što je prišao Draži Mihailovića. Pošto je Mitrovica i nakon 1945. ostala u funkciji zatvora, od tada pak za istaknute protivnike komunizma, Moljević se po zarobljavanju i osudi na 20 godina robije tu našao od 1946. na izdržavanju kazne. Dok se nalazio u zatvoru, u kojem je u isto vreme boravio veći broj antikomunističkih srpskih intelektualaca, postao je jedna od centralnih ličnosti.

"Živite nam još mnogo godina i vodite nas do konačne pobede, do ostvarenja velikih zadataka koje je postavio  pred nas naš narod, Kralj i veliki Draža!", pisali su mu ravnogorci u ilegalno dostavljenoj čestici 1948, za njegov 60. rođendan.

S druge strane, uprava zatvora koja ga je karakterisala kao nepopravljivog, pratila je svaki njegov korak. On je i preminuo tokom izdržavanja zatvorske kazne 1959, a svega nekoliko meseci pre smrti službenik Udbe koji ga je nadzirao zapisao je karakteristiku o bivšem sekretaru Centralnog nacionalnog komiteta: "Od dolaska u dom pa sve do danas ostao je na istim pozicijama na kojima je bio i za vreme okupacije. Zakleti neprijatelj današnjeg društvenog uređenja."

Dugo je ostala neotkrivena činjenica da je Moljević u zatvoru, na listovima toalet-papira, u tajnosti napisao i svoje ratne memoare, koje je naslovio sa "Ravna gora u svetlu i magli". U njima je osvetlio niz dragocenih detalja iz istorije poraženih, pogotovo s kraja rata 1944–1945. godine. Njegov rukopis doneo je, između ostalog, i potvrdu na koji način je đeneral Draža Mihailović zarobljen od Ozne.

U arhivi BIA, bar u onom njenom delu koji je dostupan istraživačima u Srbiji, nalazi se i fascikla posvećena Stevanu Moljeviću. Iz tih materijala (fotografije, sačuvani materijalni dokazi) vidi se na koji način je Moljević skrivao svoje memoare: oštrim predmetom dugo je dubio zatvorski zid ispod prozora i s vremenom napravio mini-bunker u koji je smestio rukopise. Ne zna se kada je tačno i kako otkriven, ali su stražari uspeli da mu zaplene čitav materijal, koji je kada su protekle decenije postao vredan istorijski izvor.

Ipak, ovdašnji izdubljeni zatvorski zid i srpska verzija "Šošenka" nisu imali srećan epilog.