O korupciji među Srbima

U nedostatku adekvatnih mera za teške prestupnike i usporenog, gotovo blokiranog pravosuđa, Srbi, koji su inače i svoju himnu posvetili "Bogu pravde", sve češće se pozivaju na potrebu ponovnog uspostavljanja Dušanovog zakonika. Ma koliko to bio anahron i za sadašnje prilike surov dokument, na okupljanjima i svetkovinama sve češće će se čuti zaključak: "Ma treba to kao po Dušanovom zakoniku…" Pa se onda ređaju telesne kazne, zaista prisutne ili samo naknadno pripisane tom dokumentu.

Uvid u ovaj dokument, koji je nastao pre bezmalo sedam vekova, zaista navodi na olaku idealizaciju prošlosti i pronalazak drevnog zlatnog doba. Recimo, kroz upoznavanje sa čuvenim članom 172, toliko jednostavnim a opet toliko snažnim, pogotovo kada imamo u vidu da je napisan u XIV veku: "Sve sudije da sude po zakoniku, pravo, kako piše u zakoniku, a da ne sude po strahu od carstva mi."

Prethodni član nešto je širi i nešto manje citiran, a jednako važan: "Još zapovedi carstvo mi: Ako piše pismo carstvo mi, ili iz srdžbe, ili iz ljubavi, ili iz milosti za nekoga, a to pismo razara zakonik, nije po pravdi i po zakonu, kako piše zakonik, sudije tome pismu da ne veruju, nego da sude i vrše kako je po pravdi." Čitajući ove reči, bezmalo možemo da zamislimo i lik cara Dušana, sa freske u Lesnovu, kako ih izgovara…

Ipak, zanimljivo je da se u nekoliko prilika u Dušanovom zakoniku pominje i mito i potreba za njegovim suzbijanjem. Na primer: "Ako se nađe crkveni upravnik koji je uzeo mito, da se uništi."

Kao što se vidi, kazna za prestup simonije bila je izuzetno oštra. Ili za sudiju koji bi iznudio materijalnu dobit: "Da nije vlastan uzeti obroka silom, ni što bilo drugo, osim poklona, što mu ko pokloni od svoje volje." To nas već uvodi u realniju sliku o srednjovekovnoj Srbiji, u kojoj, bez potreba za analogijama, ipak nalazimo asocijacije na pojave iz savremenog doba. Recimo, zlatar koji bi tajno kovao novac trebalo je da se "sažeže", a globom bi bio kažnjen i grad gde bi se on našao; možemo li takva iskustva da uporedimo i sa savremenim "peračima" novca?

Vlastelin koji bi na carev dvor doveo razbojnika ili lopova morao bi da bude kažnjen na isti način kao uhvaćeni lopov; da li je umesno napraviti neku vrstu poređenja i sa aristokratama našeg doba i nečasnim rabotama koje njihove sluge obavljaju?

Moglo bi se reći da su i arhiepiskop Sava (Sveti Sava) i car Dušan sprovodili niz antikorupcionih mera koje su opstale za čitavo vreme postojanja srednjovekovne srpske države. Sa uspehom.

U narodnom sećanju nisu ostale značajnije pojave vezane za podmićivanje u petovekovnoj epohi. Dolazak Turaka na Balkan, rušenje institucija i nametanje drugačijih obrazaca – a uz to treba imati u vidu da je njihova vlast nad srpskim zemljama trajala od 400 do 550 godina – korupciju su stopili sa srpskom svakodnevicom i podigli je do neslućenih visina.

Odlazak pred sud objašnjen je krilaticom: "Kadija te tuži, kadija ti sudi." I potkupljivanje i darovi turskim velikodostojnicima postali su obaveza, kako srpskih kneževa i knezova, tako i potlačenog stanovništva koje je pokušavalo da se izbavi od zuluma. Zuluma kojima se sve do Karađorđa nije nazirao ni broj ni kraj.

Karađorđeva pojava, kao najava Srpske revolucije 1804, doneće i pokušaje institucionalnog iskorenjivanja korupcije među Srbima. Tzv. Karađorđev zakon doneo je i četiri propisa o korupciji: oni su sprečavali podmićivanje sudija, sveštenika i vojske. "Sudac… koi bi se usudio komu suditi po ateru ili po pizmi ili po kumstvu, ili po prijateljstvu ili po srodstvu ili po mitu, taj će se svaki pred celim narodom izobličiti za razoritelja pravde narodne, i onakovi po čitavoj svedodžbi lišiće se svojega zvanija, a od koga bi mito i globu uzeo, sramotno pred narodom vratiti", stajalo je u jednom od tih propisa.

Kada je Vuk Karadžić sačinio i objavio Srpski rječnik (1818) termin korupcija nije našao svoje mesto u rečniku, dok se u Leksikonu Milana Vujaklije (1937) ovaj termin podrobno objašnjava i pride ukazuje na njegove sinonime. Po Vujakliji, korupcija u prvom redu znači "pokvarenost, kvarnost, izopačenost, razvrat", pa tek onda "podmićivanje, potkupljenje, podmićenje"; korupcionist je stoga pokvarenjak – u duhovnom smislu, pre nego li postane onaj koji krši zakon i prima mito.

Šta se to desilo u periodu od otpočinjanja Srpske revolucije, pa do njenog okončanja i menjanja jugoslovenskom državom, pa da je duh elita u toj meri metastazirao?

Uočava se nekoliko faza. Kodža Miloš nije odvajao privatnu blagajnu od državne – gotovo neograničene vlasti, pred odstupanje sa prestola postao je jedan od najbogatijih evropskih vladara svog vremena. Ipak nije ostavio državnu blagajnu u deficitu. Korupcija je postala jedno od obeležja njegove vladavine, mada treba naglasiti da je često potkupljivao neprijatelje u cilju ostvarenja srpskih interesa; "ponesi dukate i udri svakog kesom po glavi", savetovao je Avrama Petronijevića kako da oprobanom metodom podstiče albanske prvake na bunu protiv turskih vlasti.

Ustavobranitelji, a zatim i Milošev naslednik, knjaz Mihailo Obrenović, uvode državu u nove tokove. Ipak, dugo utiskivana u narodno tkivo kao sredstvo opstanka, korupcija opstaje i dalje se širi poput hobotnice, ulazi u pukotine nacionalne politike, rušeći sve ideale i ubijajući nadu. Čuven je primer "praviteljstvujuščeg tasta" Hadži Tome, knjaževog liferanta koji je četiri kćeri poudao za četvoricu istaknutih diplomata i ministara svog vremena, preko kojih je stvorio čitav političko-poslovni klan. Hadži-Tomići i Baba-Dudići dugo će ostati simbol za osobe koje su opšte i državne interese podredile ličnim.

Korupcija je kao književni motiv prisutna u mnogim važnim delima srpskih pisaca XIX stoleća; setimo se samo Rodoljubaca Sterije Popovića, gde su i "prečanski Srbi" do tada na glasu kao istaknuti rodoljubi usled podmićivanja pristali čak i da se odreknu srpske autonomije u Vojvodini.

Vratimo se i Radoju Domanoviću, Milovanu Glišiću, Lazi Lazareviću, Branislavu Nušiću – i u njihovim delima naći ćemo nebrojeno crno-humornih opisa podmićivanja sudija, žandara, činovnika… Nušićevi likovi iz "Narodnog poslanika" zapravo su u srži korumpirani, a vrhunac satire predstavlja momenat kada nekadašnji liferant crkotina odlučuje da se kandiduje za narodnog poslanika. Mnogi motivi iz "Narodnog poslanika" bude asocijacije na savremene događaje, a jedan od takvih jeste momenat kada policijski pisar savetuje poslaničkog kandidata da se "mandat ne stiče glavom, nego kesom i nogama".

"Ti pare, ja pendžeta, a narod mandat!"

I Arčibald Rajs je kao jedan od najvećih problema srpskog društva video korupciju i rđavo kadriranje.

"Ne koriste, međutim, samo političari – ministri politiku da bi se obogatili, već i obični političari poslanici slede njihov primer. Među njima besni najsramnija korupcija, a odatle je zahvatila funkcionere koji zavise od političara. Mogao bih navesti desetine meni poznatih slučajeva potkupljivanja poslanika, ministara i visokih funkcionera mitom čiji iznos prevazilazi milion. Često bi mi se to zgadilo i žalio sam vaš narod što mu je sudbina u takvim rukama. Ponekad bi se javno mnjenje ipak uznemirilo videvši neke slučajeve najočiglednije korupcije. Tada bi vaši političari strančari osnovali skupštinske anketne komisije, koje nikada nisu dale veliki rezultat zato što vukovi ne jedu jedni druge. Razne političke stranke su se silno međusobno vređale radi vlastite reklame, ali su se dobro čuvale da ne zabrazde duboko pošto su dobro znale da korupcija nije apanaža jedne stranke nego svih. Vaši političari strančari su, dakle, mirno mogli i dalje da se bogate na račun pojedinaca i države. I grabili su obema rukama. Zar je čudno što je taj loš primer i nekažnjavanje podmićivača i podmićenih snažno delovao na službenike svih nivoa? (…) Službenici samo slede primer koji dobijaju odozgo."

Zanimljivo, Rajs je korene korupcije nalazio u orijentalnom nasleđu, ali i tome što su nove elite u Kraljevini SHS/Jugoslaviji podražavale materijalizam i dekadenciju gradova na Zapadu. Od nekadašnjeg egalitarističkog "raja za siromašne", kako su Srbiju s kraja 19. i početka 20. veka opisivali strani putopisci, za svega dve ili tri decenije njeno jugoslovensko izobličenje opisivale su Našička afera, afere Rade Pašića i Puniše Račića, čak i mudrog i dalekovidećeg Milana Stojadinovića koji je između ostalog pravio mahinacije sa menicama za ratnu odštetu.

Korupcija je skupo stajala Prvu Jugoslaviju i moglo bi se reći da je bila jedan od uzročnika njenog raspadanja; ona je među drugim jugoslovenskim narodima za kratko vreme poništila sliku "Srbije Slobodije" i njenu sliku svodila na slabo funkcionalnu državnu upravu i činovništvo sklono podmićivanju.

Istoričar Predrag Marković pak Titovu Jugoslaviju prepoznaje kao "zlatno doba" za korupciju. Do danas, sve zloćudno ranije začeto kao da u Srbiji metastazira, pa se namah mogu prepoznati sve vrste korupcije koje teoretičari razlikuju: i crna (mito) i bela (nepotizam) i siva (usluga za uslugu) korupcija, i centralizovana i decentralizovana. Dugo je rasla, "unapređivala se" i "gojila", sve dok nije prerasla u sistem. Kada se to tačno desilo, 1945, 1990, 2000. ili 2012, teško je reći – čini se da je na svakom raskršću koruptivni sistem samo napredovao.

Kada je nastao poznati spis Čujte Srbi njegov autor je uprkos oporim iskustvima izneo delimično optimističan, a delimično i upozoravajuć zaključak: "Uprkos svemu ja verujem u budućnost vašeg naroda. Duh Kosova, Karađorđa, Kumanova i Kajmakčalana ponovo će se probuditi. Mora se, međutim, brzo probuditi, jer bez njega ćete možda ponovo doživeti vreme robovanja koje ni u čemu neće zaostajati za onim pretrpljenim koje su vaši stari pobedili žrtvovanjem i junaštvom. Sudbina vam je u vlastitim rukama: blistava budućnost ili ponovo ropstvo!'"

Ove reči mogle bi da budu signal i za mnoge savremene relativizatore korupcije, koji ne mogu ili neće da razumeju da je svaki stepen korupcije više ujedno i stepen suvereniteta manje. U tumačenjima velikih antičkih pisaca svaki politički slom civilizacija i carstava započinjao je zapravo dekadencijom i moralnim sunovratom.