Kako je (zaista) zarobljen Draža Mihailović?

Sledeće godine biće obeležena 80. godišnjica ovog događaja. A i ove godine nije neprimereno spomenuti ga, kada se bude praznovala 80. godišnjica od pobede nad fašizmom. Jer se radilo, suštinski, o sudbini prvog antifašiste Jugoslavije. Ali mi ćemo o tom događaju govoriti baš sada, dok tišinu ne pomute fanfare pobednika ili škrgut zuba poraženih.

Da se bolje čujemo i razumemo.

Bio je mart, te 1946. godine, kada je grupa specijalno obučenih pripadnika srpske (srbijanske) Ozne krenula put Višegrada, ne bi li konačno ušli u trag svom ratnom arhineprijatelju: generalu Dragoljubu Draži Mihailoviću.

Mihailović je u to vreme bio komandant poražene vojske, okružen svega grupicom oficira i vojnika, njemu vernih do smrti; ostale grupe bile su međusobno nepovezane i rasute širom zemlje. Ipak, u isto vreme bio je pomagan gustom mrežom jataka iz okoline Višegrada, gde se bio sklonio, tako da mu čitava tajna policija Jugoslavije, od koje se očekivalo mnogo, nije mogla ući u trag. Posebno pripremljena grupa od petnaestak oficira Ozne iz Beograda, već se dva puta vraćala u centralu neobavljena posla. Uzalud su i hapsili i mučili i obećavali – prerano ostareli, ali u narodu i dalje voljeni general, i dalje im je ostajao nedostupan.

"Tamošnji seljaci su đavolski oprezni i neprijateljski", stajalo je u jednom izveštaju Ozne.

U akciju je, još od početka te godine, bio uključen i Nikola Kalabić, Mihailovićev ratni komandant grupe korpusa Gorske kraljeve garde. Njega je Ozna potkraj 1945. zarobila i ubrzo zavrbovala da uzme učešća u predaji svog doskorašnjeg komandanta. Sam Kalabić je prvobitno pristao na saradnju uz garancije o amnestiji ljudi koje isporuči i neku vrstu nacionalnog pomirenja, u čije bi se uspostavljanje i sam uključio. Njegovo rukom pisano pismo, na 19 strana, uz ostala pisma upućena rukovodstvu Ozne (Ranković, Penezić) koje je bilo uključeno u operaciju, proučavao je nedavno i grafolog i nesumnjivo utvrdio da je u pitanju Kalabićev rukopis i potpis na svim tim dokumentima.

Ipak, stvar je krenula u drugom pravcu i on je, najpre obučavajući grupu Ozne a zatim i izlazeći s njom na teren, samo poslužio u svrhu zarobljavanja Mihailovića i kraha pokreta kome je u ratu pripadao. Pomirenja s Titovim komunistima nije bilo, niti ga je 1946. moglo biti.

Pošto je Oznina ("Kalabićeva") grupa dva puta obilazila teren u čijoj se okolini nalazio Mihailović, a za njom su u poteru kretale lokalne snage Ozne i milicije neupućene u čitavu akciju, obezbeđenje poslednjeg srpskog đenerala odlučilo se da evakuiše komandanta. Iz skloništa na Crnom Vrhu Mihailović je bio prebačen u zonu Varde, a odatle u malo planinsko selo Repuševiće. Kraj usamljene kuće jednog izbeglice posebno je iskopano i pripremljeno i podzemno sklonište.

Ozna im je i dalje bila za petama.

Treći put njena grupa bila je prebačena vozilima do Zlatibora, odakle se pešice uputila ka Višegradu. Paralelno je pooštrena represija "prave Ozne" na terenu, uz blokade sela, hapšenje i gotovo inkvizitorsko mučenje sumnjivih seljaka i porodica četnika – odmetnika.

"Izvršite pritisak na četnički sumnjive, vrbujte i organizujte obaveštajnu službu, u pogledu novca nemojte škrtariti. Obaveštavajte nas češće", stajalo je u instrukciji Aleksandra Rankovića vođi ove grupe Peneziću – Krcunu, pokazujući koliko je saveznoj Ozni, a time i partijskom rukovodstvu, uspešna realizacija "operacije Mihailović" predstavljala prioritet.

Međutim, Penezić mu je iz Višegrada javljao kako uprkos svom naporu i dalje ne može da ostvari zadatak: "Naš predlog za dalju akciju sledeći: u koliko naša grupa ne dođe za dva tri dana do neke veze i uspeha ostaje nam kao najrealnije sredstvo stvaranje jake mreže u celom kraju. […] Uz to treba preduzeti vojničke akcije." Ovu depešu Penezić je poslao 11. marta 1946, što je značilo da je negde zaključno sa 14. martom planirana obustava akcije. Ali baš tada je došlo do naglog preokreta i signala od Draže Mihailovića "Kalabićevoj" grupi.

Istog dana kada je Krcun predlagao prekid operacije, i Mihailović je posle više obaveštavanja od jataka da je njegov nekadašnji komandant Garde na terenu naložio svojoj pratnji da zakaže sastanak sa njim. Sve je nadalje bilo kobno po njega…

Kraj seoskog groblja u Gornjim Ravancima, noću 11. marta 1946, sastali su se Kalabić (sa jednim pratiocem) i čovek iz Mihailovićevog obezbeđenja, Budimir Gajić, praćen Mihailovićevom "ratnom senkom", Blagojem Kovačem, koji je lično poznavao nekadašnjeg komandanta Gorske kraljeve garde.

Do samog sastanka i prepoznavanja ovi ljudi držali su prst na orozu, a onda je Kovač potvrdio da grupu koja im ide u susret predvodi Kalabić. Odmah je poslat signal i Mihailoviću da nije u pitanju varka, već da mu zaista dolazi njegov oficir, u ratu popularan pod nadimkom "Čika Pera". Bio je to trenutak podgrejane nade, da stvar možda i nije propala i da postoje šanse za ustanak i antikomunističku akciju.

"Bio je u dilemi, razapet između trenutne sigurnosti i boravka u mračnim i vlažnim skloništima, bez radio-stanice, veze sa svijetom, i susreta sa svojim Čika Perom, komandantom Gorske garde", zaključiće istoričar Predrag Ostojić (inače zavičajac i najbolji poznavalac ovih prilika na terenu) na temu Mihailovićeve sudbonosne odluke.

Iako su naredni događaji rekonstruisani u literaturi i prikazivani na filmskom platnu, teško je utvrditi tačan tok razgovora, a posebno ponašanje grupe oznaša koji su posle višemesečnih akcija pod kokardom došli pred komandanta Jugoslovenske vojske u otadžbini, za njih simbola svih zala protiv kojih su podigli revoluciju. Susret "Čiče" i "Čika Pere" bio je dirljiv čak i prema sećanjima učesnika akcije ispred Ozne, a navodno je u razgovoru u četiri oka Kalabić prelomio svog komandanta uz fraze: "Sad ili nikad" i "Srbija te čeka".

Posle niza prepreka, Kalabić je ne samo doveo Ozninu grupu u Mihailovićevo sklonište, već i uspeo da bolešću slomljenog i skrivanjem pokolebanog generala motiviše na pokret u Srbiju – mesto u čiju je državotvornu snagu najviše verovao, gde je suštinski njegova borba započela 1941. i gde je posle bezmalo pet godina trebalo da se privede kraju.

"Sve što mi je govorio i objašnjavao izgledalo mi je prihvatljivo. Možda je bio dovoljno ubedljiv, a možda me je ubedio zato što sam ja hteo da verujem. Verovatno je posredi i jedno i drugo", navešće kasnije sam Mihailović.

Uz nazdravljanje, general Mihailović je u gluvo doba noći 12/13. marta 1946. trebalo da krene u Srbiju. Njegovo višegradsko obezbeđenje, do samog kraja oprezno prema pridošlicama, ispratilo ga je uz reči "srećan nam bio početak svršetka". Smatralo se – komunističkog.

No sled događaja bio je, kao što je poznato, sasvim suprotan: u putu prema Srbiji, zapravo blizu mesta sastanka (selo Undrulje), Oznina grupa je po ugovorenom znaku zastala i otvorila vatru na generalovu pratnju. Svi pratioci izuzev prvog – putovođe su mu pobijeni, a komandant je posle potere koja je trajala, u različitim nivoima, duže od godinu dana, pao u ruke komunističkoj tajnoj policiji.

"Braćo Srbi, ubijte me", navodno su bile poslednje reči koje je izgovorio na slobodi.

Oznina grupa brzo je prevezla zarobljenog Mihailovića do Beograda, gde su ih Ranković, i potom Penezić, primili sa velikim uzbuđenjem. Još brže je Ranković preneo vest Titu, koji se tada nalazio u poseti Poljskoj.

"Druže maršale, postavljeni zadatak u potpunosti je izvršila grupa oficira Ozne. Izdajnik Draža već se nalazi u Beogradu. Tom prilikom ubijen je kapetan Vasiljević i još tri Dražina pratioca. Mi nismo imali gubitaka. Bez pred.[hodnog] plana i pomoći K.[alabića] ne bi mogli otkriti i živog uhvatiti Dražu, jer je savršeno bio zakons[pirisao], okružen i čuvan od okorele bande. I dalje držimo sve u najvećoj tajnosti, ma da se nešto zna na terenu gde je izvršena oružana akcija…"

A Broz je istu vest ekspresno preneo i Staljinu.

Kasnije konstrukcije o zarobljavanju Draže Mihailovića uključivanjem "Engleza", njihovih aviona i diverzanata, iako se dobro uklapaju u postojeći društveni narativ i odnos prema Velikoj Britaniji, nisu oslonjene na sigurne istorijske izvore.

S druge strane, o korišćenju zavrbovanog Kalabića poput "mamca" govore sećanja preživelih učesnika akcije iz sastava Ozne, sećanja porodica preživelih jataka iz Višegrada, brojni (veštačeni) dokumenti pohranjeni u arhivi BIA koja se danas čuva u Arhivu Srbije i dostupna je istraživačima…

I izvori iz srpske emigracije, gde je verzija o izdaji "iscurela" preko nekadašnjih političkih zatvorenika iz Sremske Mitrovice.

Naime, tamo je bio utamničen Stevan Moljević, kome je Mihailović na suđenju ispovedio da ga je izdao Kalabić, a preko Moljevića je glas dopro do još nekoliko istaknutih zatvorenika. Oni su vest i preneli u emigraciju (pre svih, Dragi Stojadinović, brat Milana Stojadinovića i jedan od ključnih ljudi kolaboracionističke propagande), a Moljević je i zapisao u memoarima, koji se i danas čuvaju u arhivu – o njima smo već pisali u jednom od prethodnih tekstova, pod naslovom "Bekstvo iz Šošenka na srpski način".

Jednog dana, ako uopšte taj dan i dođe, kada se budu otvorili svi tajni dosijei za period nakon 1945, dobiće se i dodatna dokumentarna potvrda ovog pitanja.

Operacija zarobljavanja generala Dragoljuba Mihailovića bila je jedan od ključnih zadataka Ozne, kako republičke tako i savezne. Svi učesnici u njoj bili su nagrađeni, ali je trebalo da detalje zadrže u tajnosti. I držali su ih, sve do 1960-ih godina, kada je objavljeno nekoliko literarnih verzija akcije, koje su se razlikovale tek u pojedinim detaljima. I činjenicama koje su govorile ko je šta i kada – smeo da kaže.

Nikola Kalabić je kao nekadašnji svedok-saradnik dva meseca posle akcije bio živ, i držan u Beogradu u nekoj vrsti izolacije. Po oprobanom metodu, Ozna koja je već promenila naziv u Udba, uskoro ga se otarasila: likvidiran je (po dosadašnjim saznanjima zadavljen) i pokopan na nepoznatoj lokaciji.

Naposletku je i on bio žrtva komunista, koji su mu ostatak porodice tretirali kao neprijatelje.

Kalabići su u ratu podneli žrtve i od okupatora i od partizana. Iako je izdao svog komandanta, o Nikoli je poslednjih godina nastao mit, kao da je reč o nekakvoj savremenoj verziji Kraljevića Marka. Zna se da je njegov život bio ispunjen kontroverzama, sumnja se u njegovo učešće u akciji Ozne, ali mu je narodna pesma pripisala mitske osobine i u narodnom sećanju odredila položaj neposredno uz Mihailovića. Po srpskim planinama dugo se još prepričavalo (čak i na početku 1950-ih) da komandant Gorske kraljeve garde predvodi grupu "šumaca" koja će srušiti komunističke vlasti…

Njegov komandant poživeo je tek koji mesec duže, i na montiranom staljinističkom procesu osuđen je na smrt. Streljan je 17. jula 1946, istog dana kada su i boljševici, ranije, likvidirali carsku porodicu Romanovih. U tome verovatno ima simbolike više no slučajnosti. Okolnost da njegov grob nikada nije otkriven u delu javnosti ga je učinila bezgrobnim i bezmalo živim. Istoriografija ga je rehabilitovala još 1990-ih godina, zakonodavna vlast 2004. (kada je njegov pokret zvanično izjednačen sa partizanskim kao antifašistički), a sudska 2015. otkad se sve druge presude i pravne odluke smatraju ništavnim.

No njegove lične stvari, od naočara i češljeva do naliv pera i foto-aparata, i danas se čuvaju u sedištu BIA, poput nekakvog trofeja zadobijenog od pobeđenog neprijatelja.

Do kada?

Verovatno dok god postoji famozni drvored Tito, uz isti objekat na Banjici. A njegovo uklanjanje, kao simboličan čin detitoizacije u savremenoj Srbiji ne traže ni vlast ni opozicija.