Od "Poletarca" do "Tvrđave", ili o jednoj rekapitulaciji 2025. koja to nije

Juče sam se na tren osetio jugonostalgičarem. Čudan osećaj. Nešto kao kod deteta koje želi da veruje da u Laponiji živi narod Deda Mrazova, a da su decembarski pokloni u šarenoj čarapi došli upravo sa te adrese. Dostavljeni kroz odžak, naravno, i bez PTT usluga iz inostranstva.

Ljudi vole da veruju u bajke. Trenutak kad shvate da one imaju svoju lepotu bez da su u potpunosti istinite jedan je od značajnih u procesu sazrevanja. Ima i onih koji odbijaju da prihvate realan život – i postaju infantilni.

Infantilni ljudi ne moraju da budu i zločesti: to su neretko samo sanjari kojima se i dalje pričinjavaju, figurativno, krda irvasa koja jezde po zvezdanom nebu ili devojke koje poljupcem čine čuda, pa i žapce pretvaraju u prinčeve. Problem nastaje kad svoje projekcije preliju u druge sfere života, pa im i politička i identitetska ubeđenja ostanu operisana od realnosti.

Ćaća od Krajine

Ali nakratko još o ličnoj jugonostalgiji. Odnosno o trenutku – dodiru jugonostalgije. On nije došao pod pritiskom novembarsko-decembarskih događaja, kada su začete Prva i Druga Jugoslavija. Nije ni podstaknut nekim od aktuelnih programa RTS-a, prisutnih toliko da medijski javni servis Srbije mnogi uveliko nazivaju Radio televizijom Jugoslavije. Moj je romantizam nastao iz običnog dečijeg programa, koji ovih dana često gledam sa dvogodišnjom ćerkom. Na TV kanalu koji ujutru volimo da pogledamo dok se razbuđujemo i doručkujemo, emituje se svakog dana oko devet sati i Poletarac.

Pripadam generaciji koja nije pratila ovu emisiju: rođeni i odrastali u deceniji raspada Jugoslavije, imali smo svoje dečije programe. Sa vremenske distance od tri i po decenije, sve one snimljene u socijalističkoj Jugoslaviji nadilaze ih, ipak, barem za tri koplja.

Recimo, Priče iz Nepričave, Neven, Na slovo, na slovo i brojne druge. Neverovatno je kako pola veka kasnije nismo u stanju da stvorimo novi format emisije poput Muzičkog tobogana, već je bezmalo čitav prostor muzičke industrije namenjene deci prepušten "IDJ-kidsu", šarenom ali i prilično agresivnom kanalu koji inače pripada istoimenoj franšizi medijskih trovača srpske omladine.

Baš tu i nalazim poentu – kako je početkom 1980-ih pod palicom veštog i talentovanog Timoti Džon Bajforda nastala sasvim prikladna emisija, kao kolaž zanimljivih priloga iz svih delova šestočlane (kon)federacije. Kako se navodi u najavi, "serija je namenjena deci, sa namerom da im nenametljivo i zabavno – kroz pesmu, vic ili skeč objasni neke osnovne pojmove o životu i odnosima u svetu koji ih okružuje. Deca kroz seriju uče o brojevima, kako se gleda na sat, kako se crtaju životinje…" – i još mnogo toga.

A svaka epizoda prošarana je i gostovanjem najpoznatijih sportista, glumaca, naučnika i drugih javnih ličnosti. Pa tako iz priče u priču pratimo i "uskakanja" Duleta Savića, Dražena Dalipagića, Đorđa Balaševića… uz stalno prisutni maestralni tim koji čine Miodrag Petrović Čkalja, Dragan Zarić i za srpsku publiku zaboravljena zagrebačka komičarka Nela Eržiščnik. Muziku su radili isto tako ostvareni umetnici, od "Laboratorije zvuka"' i "Sedmorice mladih", do Balaševića i Đorđa Marjanovića.

Kad čovek pogleda jednu takvu emisiju, mora da dođe do zaključka: čoveče, ovo je bila ozbiljna država. I to čak i 1980-ih, kada su svi njeni šavovi popuštali i pucali a ona ubrzano odumirala.

A šta tek reći kada se uporedi tadašnje i sadašnje stanje u zdravstvu, socijalnoj politici, prosveti, kulturi… Jer jugonostalgija nije osećanje koje je proizvelo samo vreme života u Jugoslaviji, nego i odnos prema vrednostima koje su uspostavljene na postjugoslovenskom prostoru.

Još jednom o Jasenovcu – i Jajcu

Poletarac, iako namenjen najmlađima, nije i politički neutralna emisija. Naprotiv. Gotovo svaka epizoda ispunjena je floskulama o bratstvu i jedinstvu, Jugoslaviji, socijalizmu i njegovim vrednostima. Dok smo ćera i ja gledali poslednju emisiju i uživali u pesmicama i imitacijama, u dva segmenta pojavili su se i panegirici o Titu, tada već umirućem ili možda čak upokojenom maršalu. Sa ove distance deluje komično kada Čkalja priča skaske o malom Joži, i to na način kao da bez imalo šale, mada dopadljivo, prepričava njegovu biografiju. No ovako kvalitetnom programu čašica ideologije postaje i prihvatljiv sastojak. Makar se i ne slagali, nekako, može da se proguta. Da se stavi u drugi plan.

I to možda može da bude i metafora za čitavu Titovu Jugoslaviju: njeni građani, odnosno narodi, bili su većinski zadovoljni dugom epohom mira – ma koliko svi nacionalni sukobi bili "pokriveni" represivnim režimom; životnim standardom – ma koliko tih 1980-ih bilo jasno da samoupravljanje pokazivalo znakove kolapsa.

Ako je za verovati jednoj "Borbinoj" anketi iz 1989, 69 odsto jugoslovenskih građana verovalo je da je samoupravni socijalizam najbolji sistem za državu.

Ipak, nije sve u životu veseli ritam Poletarca. Istog dana kad i zabavnu dečiju emisiju uveče sam odgledao poslednje dve epizode serije "Tvrđava". Došla mi je dobro za resetovanje i povratak iz jugonostalgične levitacije.

Serija je, ovo govorim isključivo kao istoričar, isprva štucala sa istorijskim narativom, sa prikazom borbe krajiških Srba kretala se negde po ivici. Ali završila se ne samo korektno, nego emotivno i uz nekoliko, moglo bi se reći, antologijskih scena.

Kao pravo malo čudo u odnosu na to šta se sve snima i emituje preko već pomenutog javnog servisa. Autorski tim prosto je našao "žicu" prosečnog gledaoca, a i tajming se poklopio sa erupcijom neoustaštva u Hrvatskoj, koji nikoga u regionu ne ostavlja ravnodušnim.

Junaci serije postali su prepoznatljivi, neke replike već su počele da se citiraju, a pesma "Marama plava" je već zaživela i ušla u repertoare slobodnih kafana. To je sve pokazatelj koliko film može da utiče na istorijsku svest i politiku sećanja, više i brže nego tona akademskih radova i pisane reči. I koliko je neophodno da se ulaže u domaći film sa istorijskom i nacionalnom tematikom.

Sve to je otvorilo pitanje jesmo li sada bar koji korak bliži istini o smislu postojanja Krajine i borbe Krajišnika. U Šumadiji se na Hrvate nije gledalo negativno sve do 1941. godine; to pokazuju i pobede koalicije Udružene opozicije, na čijem čelu je stajao dr Vladko Maček (lider Hrvatske seljačke stranke) na parlamentarnim izborima 1935. i 1938. u nizu opština u slivu tri Morave.

Odnos prema Hrvatima promenio se tek nakon ustaškog genocida nad Srbima u Drugom svetskom ratu. Mada im je i nakon 1945, prilično velikodušno, data "druga šansa".

S druge strane, na Srbe iz Like, Korduna i Banije dugo se u našim krajevima gledalo s nepoverenjem, pogotovo jer su bili viđeni kao nosioci komunizma. Pomen "šeste ličke" i "pete krajiške" i danas izazivaju posebnu grimasu među iole pamtećima u Valjevu i Aranđelovcu.

Oslobodioci i izdajnici

I stoji da su ovi po dolasku u Srbiju i Beograd počinili grozne zločine, samo, neko je morao da im sastavi i spiskove za likvidacije. U kasnijem sećanju, uvek je bilo i pranja sopstvenih ruku i prebacivanja odgovornosti na "pridošlice"… Onda smo od 1991. počeli da saznajemo više o borbi Krajišnika i mnogi su im sinovi Orašca i Takova pritekli u pomoć kao dobrovoljci. Njihov poraz i pad Krajine 1995. doživljen je kao kolektivna trauma.

Prividni uspeh Hrvata iz avgusta 1995. preneo je dašak "Oluje" i preko Drine, a spaljivanje Knina prenelo je njegove čestice u svaki srpski grad. Kao kada su spaljene mošti Svetog Save: svetac ostao je bez mesta počinka, ali su čestice moštiju ujedno pale na plato Vračara i potom vetrovima bile nošene od grada do grada. Pa je onda nad srpskim ustanicima u Banatu lepršao ogromni barjak sa likom Svetog Save, isto kao što će zalepršati i u poslednjem ustanku u Crnoj Gori. Isto tako danas gotovo da nema srpskog grada bez murala posvećenog Kninu, Krajini, Srpskoj.

Na prvu teško zamislivo, ali tek poraz iz 1995. konačno je stvorio jedinstvenu i sapatničku svest među sunarodnicima koje su dugo morili otrovi lokalizama. Danas je sve jasnije da su Krajišnici stradali ne u lokalnom ili regionalnom, već u civilizacijskom sukobu, kao najzapadniji pravoslavci. Nastanjeni praktično u susedstvu Vatikana – tako da su u njihovoj perspektivi morali da budu iskorenjeni.

I jasnije je da se Knin jeste branio u Beogradu, ali i da se Beograd isto tako branio u Kninu. To se pokazalo i 1999. i narednih godina, a od ideje totalne dezintegracije srpskog naroda u srbofobnim centrima moći nije se odustalo ni danas.

U osnovi svega jeste sukob sa pravoslavljem, a konačni cilj je Rusija, što ako smo ranije i imali dilema, potpuno jasno vidimo u našim danima.

Srbi – pobednici 20. veka, ili o traganju za istorijskim narativom

Srbija je 2025. imala priliku da sažme istorijska iskustva iz nekoliko svojih prekretnica: iz 1915, 1945, 1995… U 1995. godini propustili smo da shvatimo opomene od osam decenija ranije, iz Velikog rata, iako su mnogi procesi, pa čak i neki akteri, ostali identični na šahovskoj tabli. Isto toliko naše vreme, epohu novih svetskih lomova i uspostavljanja drugačije mape sveta, deli od kraja Drugog svetskog rata. Šta smo naučili iz HH stoleća?

Imam nekoliko kratkih poruka, opet isključivo kao istoričar, a taj bi spisak svakako valjalo dopunjavati. S početka veka – shvatiti da su za velike vojne pobede neophodne crkva i škola, da im utru put. Posle Prvog svetskog rata – pažljivo i pravovremeno birati saveznike uz koje će se realizovati nacionalni ciljevi. Uz to, i dobro promisliti da li postoje i druge putanje ostvarivanja ciljeva, bez da se u njihove temelje položi milion žrtava. Iz Kraljevine Jugoslavije: nikad potceniti neprijatelja, ni spoljašnjeg ni unutrašnjeg. Ni značaj demokratije u Srba. Posle Jasenovca – nikad više Jugoslavija.

Niti bilo šta što podrazumeva ćutanje o 80.000 umorene srpske dece; to nešto više nije država nego antidržava. Iz građanskog rata – nikad više brat na brata; ne smetnuti s uma koliko može da bude pogubno kada se nacionalni ciljevi podrede partijskim. Iz socijalističke Jugoslavije – da zavet ne kompenzuje nikakva materijalna dobit.

A iz čitavog stoleća, da je za vitalnost nacije ključna demografija i svest o organskom pripadništvu naciji, gde smo mi samo karika u lancu. Koji nipošto ne bi smeo da pukne baš tamo gde se mi nalazimo.