Šezdeset osma je bila godina sa mnogim lošim vestima. Svet se, činilo se, nalazio na ivici Trećeg svetskog rata, Vijetnam je bio u plamenu, Martin Luter King je ubijen, studentske demonstracije su preplavile evropske prestonice, desilo se "Praško proleće".
U Jugoslaviji, pak, takođe su se odigrale masovne studentske demonstracije, ustaše su izvele nekoliko vrlo drskih terorističkih akcija, na Kosovu i Metohiji organizovani su masovni skupovi Albanaca koji su u osnovi bili separatistički. Kardeljeva Jugoslavija išla je ka vrhuncu, pretvarajući se u 6+2 konfederaciju. Zaista, kao da se ceo jedan svet rušio, ili barem zaljuljao.
Izvan bombardovanja uznemirujućim vestima, u Beogradu se tog maja 1968. dešavala prava mala duhovna revolucija. Tiha a mnogo smislena. Srpska pravoslavna crkva, na čelu sa patrijarhom Germanom, odlučila se na korak koji je trebalo da naciju anesteziranu bratstvom i jedinstvom bar malo prodrma i razbudi. Da je podseti na njene temelje i na materijal od kog je sazdana.
I tako u maju 1968. dolazi do prenosa moštiju cara Dušana Nemanjića.
Kao što je poznato, car Silni, najslavniji ratnik i najveći zakonodavac srpskog srednjeg veka, bio je nakon smrti sahranjen u svojoj veličanstvenoj zadužbini, Svetim Arhangelima kraj Prizrena. No posle turskih osvajanja, kao i u mnogim drugim prilikama, mesto njegovog počinka bilo je skriveno. Onda i bezmalo zaboravljeno.
Tek vršeći istraživanja ove svetinje 1927, profesor Radoslav Grujić uspeo je da pronađe mošti velikog vladaoca, i da ih najpre prenese u Skoplje, a onda i u Beograd. Sa velikom mukom sačuvao ih je i tokom okupacije 1941-1944, da bi se kasnije prepričavalo da je morao da ih krije na neupadljivom mestu. U kartonskoj kutiji u jednoj nevelikoj patrijaršijskoj kancelariji.
Takva je decenijama bila sudbina posmrtnih ostataka prvog, mada suštinski i poslednjeg, srpskog cara.
Onda je, bez konsultacija sa komunističkim vlastima, u pauzi zasedanja Sabora, Crkva najednom najavila program prenosa moštiju u crkvu Svetog Marka. Uz napomenu da će hram koji je projektovan tako da može da primi 4.000 vernika, sigurno biti tesan i za sve one koji budu želeli da odaju poštu caru Dušanu. Upravo to se i desilo: izvan prepune crkve ostale su na hiljade vernika, na liturgiji i parastosu koji su mnogima ostali u sećanju kao veličanstveni.
Desilo se to, dakle, i prostorno i vremenski u centru postojanja komunističke Jugoslavije, uz iznenađenje na obe strane. Paralelno sa svim drugim događanjima. Starci i starice koji su svoju otadžbinu bili prežalili u suzama su gledali prizore koji su mogli, bar na tren, da govore o nepobedivosti i vaskrsu srpske ideje. Sa istim zaključkom, nadležni iz vlasti su prosto poskakivali od muke: govorili su da je ovo politički čin i odgovor patrijaršije na zbivanja u Makedoniji i na Kosovu i Metohiji.
"Budući da je crkva Sv. Marka najprostranija i na najistaknutijem mestu u Beogradu, smeštaj sarkofaga cara Dušana na takvom mestu treba da podseća vernike SPC na Dušanovo carstvo i time budi velikosrpska osećanja", stajalo je u zaključku verske komisije, koji je pronašao i objavio istoričar Veljko Đurić. Interesantno je da je ovaj svečani čin, kao i spontano okupljanje naroda, sličnom retorikom komentarisala i ustaška emigracija, pa se i u njihovim listovima štampanim u Americi moglo pročitati da je "prenos kostiju cara Dušana u crkvu Sv. Marka dokaz da se SPC nije odrekla veliko-srpskih ambicija i želje za tuđim teritorijama".
U kojoj meri sve izrečeno ima podudarnosti u odnosu na maj i jun 2026, kada se Beogradom, još od Spasovdana, neprestano kreće litija vernika prema Hramu Svetog Save, neka čitaoci sami zaključe. Retorika je, to se da videti, gotovo identična.
Toliko je u takozvanim liberalnim medijima ovih dana izbljuvano gadosti, da je teško odgovoriti na sve rečeno. A i zašto bi se, naposletku, to i činilo, pored svakodnevnih i nesvakidašnjih prizora lepote na beogradskim ulicama. Jedan od duhovitijih komentara na društvenim mrežama zapravo je predstavljao poziv ateistima da se, ako im već smeta kolona hodočasnika pred Hramom, u istom ili još većem broju i oni okupe, recimo pred Kliničkim centrom, i tamo dobrovoljno daju krv – demonstrirajući i svoje vrednosti i čineći nešto dobro za zajednicu. Naravno da je ostao bez odziva.
A šta se to dešavalo na ulicama Beograda ovih dana? Najjednostavnije, Beograđani, no i kolone ljudi koje su svakodnevno pristizale iz čitave Srbije i iz srpskih zemalja, pa i iz svog pravoslavnog sveta, klanjale su se Presvetoj Bogorodici i njenom pojasu. Do dana pisanja ovog teksta svetinji se poklonilo više od 800.000 ljudi, a obavešteni procenjuju da će se do kraja nedelje broj onih koji će posle višečasovnog, sada već i celodnevnog kretanja u litiji, približiti i milionu.
Povoda je mnogo. Svetinja je velika: predanje govori da je pojas od kamilje dlake, danas čuvan u Vatopedu na Svetoj Gori, isplela sama Bogomajka, i da su se kraj njega dešavala mnogobrojna čudesna isceljenja. Žene bez poroda su nakon molitve pod njim začele, bolesni od opakih bolesti su ozdravili.
Drugo, Pojas i Srbi imaju značajnu predistoriju – jedno vreme, tokom XIV stoleća, nalazio se pod zaštitom kralja Stefana Dečanskog i kneza Lazara Hrebeljanovića. I treće, najveće okupljanje Srba posle Gazimestana, a ujedno sasvim spontano, ispunjeno je slikama sabornosti, radosti, optimizma. Tu su mladi parovi i trudnice pred porođajem. Majke sa tek rođenom decom, koje po celivanju svetinje dižu u vis svoja čeda. Slepi dečak sa celom familijom iz Podgorice, koji je ozaren tako da i sam širi blagoslov. Mlada majka koju celu noć sa dvoje dece, jednim u naručju i drugim u kolicima, bdi nad njima, a ujedno pesmom podiže "moral" onima koji su se zamorili. Patrijarh srpski, koji danonoćno bdi nad svetinjom i ljudima, izmoren kao da je običan kaluđer, ali stalno nasmejan i nadahnut da besedi. Monasi i sveštenici pristigli sa svojim parohijanima, kao da je u pitanju pravoslavni sabor. Susreti za pamćenje.
U nekoliko dana, za novu generaciju kao da je postalo "in" da se "taguje" u koloni kraj Hrama: momenat nezamisliv do pre možda samo desetak godina. Šireći se svakodnevno društvenim mrežama, u etar su otišle poruke koje pružaju drugačije zaključke o stanju organizma naroda o kome se isuviše često piše tamnim tonovima. Razjedinjeni, posvađani, sluđeni, nezainteresovani, pokolebani – a u kolonama na Vračaru zagrljeni, nasmejani, izdržljivi i u budućnost zagledani Srbi. Pevaju i nose barjake svojih svetih.
Ako se događaj sagleda iz šire perspektive, ovo je svojevrsno događanje naroda, kom će u budućnosti neki istoričari, sociolozi ili antropolozi dati istorijsku dimenziju. Malo ko je sada očekivao jedan ovakav duhovni ustanak, sa scenama nalik na one litije u Crnoj Gori, ili jedan drugi ustanak, pred koji je pesnikinja zaključila da je "Srbija velika tajna". Moglo bi se reći da je ova beskrajna kolona i jedinstven referendum na temu EU i NATO, Kosova i Metohije, ali i kulture, porodice... svetinja. Sa mnogo boljim rezultatima nego što je ma koja prethodna anketa pokazala.
A možda zasad o toj dimenziji i ne treba mnogo govoriti, već se prepustiti lepoti. Dugo smo tražili da stanemo na nekakvu "zelenu granu", da gledamo nešto pristojno i lepo, normalno u vremenu opšte crne hronike, i evo dočekamo ih i nađosmo.
Narod Svetog Save, cara Dušana i Svetog kneza Lazara decenijama je vapio za pomoći i tražio svoj pojas za spasavanje usred bure u kojoj se našao. Kada se na momenat učinilo da ga niko ne čuje, pojas je stigao odakle je jedino i mogao – sa Svete Gore, jednog od temelja pravoslavne civilizacije.
Neće propasti naš narod, rečeno je na referendumu u Beogradu ovih dana.