"Danas nama kažu – deci ovog veka…"

Da smo nedostojni istorije naše.

Sudar Austro-Ugarske sa Srbijom 1914. bio je borba Davida i Golijata. Srpska pobeda na Ceru bila je skupo plaćena: samo u njoj izbačeno je iz stroja 259 oficira i više od 16.000 vojnika. Sledili su novi okršaji uz velike gubitke i moral vojske značajno je opao. Bilo je potrebno da se jedinice popune svežim snagama i da im se podigne borbena svest. U tim momentima, univerzitetska i školska omladina Srbije pozvana je u službu otadžbini. Za sedište i obuku tzv. đačkih četa predviđeno je Skoplje, grad sa velikim istorijskim značajem, ali tek nedavno oslobođen i ponovo pripojen Kraljevini Srbiji.

Šest četa sa više od 1.300 đaka (polaznika) činile su Skopski đački bataljon. Starosna grupa kojoj su pripadali bila je 21-24 godine.

Ponajviše njih dolazilo je sa Beogradskog univerziteta, pa su svrstani u posebnu četu, koja je nosila nadimak koji je oličavao nežnost mladića – "ruzmarini". Drugi su bili "plemići", treći "rmpalije", četa južnjaka prozvana je "ćevabdžije", a uz njih su se borili i "kalašture" i "bukvarci" – studenti tek zakoračili u život. U bataljon su uključeni i studenti sa drugih prestižnih evropskih univerziteta, koji su mimo bilo kakvog konformizma, kada su osetili da je otadžbina u opasnosti, dobrovoljno pohitali da je pomognu.

Očinska briga

Skopski vojnički logori kipteli su od snage mladića spremnih za boj, ali i rasprava intelektualaca u naponu stvaralačke energije. Starešina ove jedinice, potpukovnik Dušan Glišić, istaknuti veteran Balkanskih ratova i jedan od trojice braće Glišić – srpskih oficira, bio je strog starešina, ali su ga vojnici pamtili i po očinskoj brizi. U Skoplju su se na obuci nalazili i omladinci iz nekadašnjeg akademskog pevačkog društva Obilić. Jednog dana, posle obuke, iz sveg glasa su zapevali pesmu koja će ih pratiti:

Hej trubaču s bujne Drine,

ded' zatrubi zbor,

nek odjekne Šar planina,

Lovćen, Durmitor...!

"Uz taj eho pojavi se i ozbiljni a strogi komandant bataljona, Dušan Glišić, ovoga puta sav ozaren i veseo. Povikao im je: "Tako Obilićevci, pesmu hoću. Hoću da čuje Švaba da Srbi nemaju straha. Omladina je bila i ostaje nosilac narodne slobode. Pevajte, nek odjekne Šar-planina. Pevajte, još pevajte!", sećao se jedan kaplar.

Jedini primer u istoriji sveta

Obuka regruta trajala je bezmalo dva meseca; za to vreme njihovi zemljaci vodili su ogorčene borbe za zaustavljanje napada austrougarskih snaga od preko Drine. Približio se dan i njihovog polaska na front. Drugog novembra 1914. Vrhovna komanda proizvela je sve pripadnike Skopskog đačkog bataljona u čin kaplara i naložila im pokret. Raspoređeni su isključivo na boračke dužnosti u jedinicama. Kaplar Tadija Pejović zaključio je da je to "jedini primer u istoriji sveta, da jedna država – ondašnja malena Srbija – šalje na front (...) svoj cvet, svoju budućnost, svoju celokupnu intelektualnu omladinu – i sve to kao poslednju nadu za spas svoje zemlje." Tada su i dobili legendarni naziv "1.300 kaplara".

Na putu prema položajima, u Stalaću gde se sastaju dve Morave, unapređeni su u činove podnarednika.

Na položaje su stigli dok su bile u jeku borbe na Suvoboru i Kolubari. Pratila ih je kiša, čula se potmula grmljavina topova, okruživali su ih teški ranjenici, oko njih je svuda vrebala smrt. U Gornjem Milanovcu dočekao ih je regent Aleksandar Karađorđević lično. Obodrio ih je završavajući govor komandom "Ni koraka nazad!". To je ostala komanda koja je Skopski đački bataljon pratila tokom celog rata.

Primili su komandu nad desetinama i vodovima. "Dobronamerno kočoperni", kako ih je okarakterisao jedan savremenik, podigli su u seljačkoj vojsci svest o ozbiljnosti situacije u kojoj je i nedorasla omladina pošla u boj. Osokolili su ih da krenu u veliki juriš. I već prvog dana, u borbama koje su besnele na celoj liniji, mnogi su pali. Neki su izginuli, drugi osakaćeni i onesposobljeni za dalje borbe. Kao Spartanci, drugovi koji su sa njima koji dan pre toga delili spavaonicu i sledovanje, polazili su im u pomoć i ginuli i oni. "Žao mi je dobrih drugova, lepih mladića, koji bi svojim radom koristili, u miru, u državi. Ali, zašto ih žaliti, oplakivati? Zar nisu časno poginuli u časnoj borbi? (...) Zar bi bilo bolje da su umrli na bolesničkoj postelji? U ove velike dane žalosno je umreti običnom smrću", pisao je jedan od 1.300 kaplara Jovan Babić.

Mladih podnarednika iz Skopskog đačkog bataljona samo je u Kolubarskoj bici palo više od 400. U odbrani od Nemaca 1915. bili su narednici, a u odstupanju preko Albanije i na Solunskom frontu većinom potporučnici. Do kraja rata izginulo ih je čak dve trećine!

Poginuo je i njihov starešina potpukovnik Dušan Glišić. Stariji brat Aleksandar pao mu je na Kumanovu 1912, mlađi Milutin na Drini 1914. Posle teških okršaja u odstupanju 1915, oboleo, ne mireći se sa činjenicom da je odbrana Srbije slomljena i ne želeći da usporava kretanje svoje kolone, Dušan Glišić ubio se negde u Kačaničkoj klisuri.

Nušićev jedinac

Simbolično, vodnik Strahinjić Ban Nušić, kaplar sa imenom srpskog čojstva i sin jedinac Branislava Nušića, piše verenici u jesen iste godine da mu je neka starica prorekla da će doći do do tada najstrašnije bitke sa Nemcima i da će u njoj pobediti Srbi. "Ako bude bilo suđeno da ja padnem u toj prorečenoj bici, neka te ne bude žao. Pao sam za ono što sam voleo, za Otadžbinu, misleći na ono što sam voleo, na tebe". I poginuo je, neposredno nakon toga; otac ga je sahranio u porodičnoj grobnici koja se i sada izdvaja na Novom groblju i posvetio mu svoju knjigu Devetsto petnaesta.

U maglama srpske prošlosti ostali su zauvek da svetle likovi 1.300 kaplara. Braća Nikolići iz Homolja, Božidar i Svetolik – prvi student filozofije, a drugi maturant poljoprivredne škole, izginuli u blizini Smedereva 1915. Đorđe Popović, sin direktora Narodne banke, dobrovoljac, umro u ropstvu u mađarskom logoru. Potporučnik Miodrag Davidović, minhenski student, sin jedinac predsednika Vlade čika Ljube Davidovića, poginuo u povlačenju preko Albanije. Aleksandar-Šaca Lazarević, akademski slikar, koji pade u Kolubarskoj bici ostavljajući nedovršene radove u svom ateljeu u Pragu. Sinovi paora i sinovi državnika, u istom stroju.

Kako je kasnije prenela srpska štampa, kada je jedan francuski general upitao za sinove đenerala Pavla Boškovića otkud oni na prvoj liniji, jedan Šumadinac mu je odgonetnuo lozinku tog doba: "Svi mi imamo različite očeve, ali samo jednu majku – našu otadžbinu. E za tu majku Srbiju ginemo svi bez razlike…"

U ratu 1914-1918, u redovima Skopskog đačkog bataljona stradao je naraštaj koji je disao za Srbiju i sanjao da joj posluži kroz nauku i kulturu. Jedan savremenik bio je mišljenja da je u srpskoj istoriji upravo ovo bila generacija koja je u miru najvatrenije živela i stvarala za svoju zemlju, a u ratu se najhrabrije borila i krvarila. Za njih ta dva pojma u službi ideala nisu bila suprotstavljena. Međutim, država im se posle rata nije adekvatno odužila. Posle 1945. u građenju epopeje NOR-a, njihov podvig postao je još manje poželjan. Imali su svoje udruženje, koje je uspelo da odštampa i izuzetno važnu spomenicu o jedinici u kojoj su se borili, a onda je 1980. ugašeno.

Nekoliko spomen obeležja, par ulica po gradovima, od čega jedna u srpskoj prestonici, škola u Ljigu – bila su to bezmalo jedina preostala mesta sećanja na 1.300 kaplara. Pre tri godine, realizovana je jedna inicijativa da srednja vojna škola u Beogradu ponese ime upravo po njima. Tekst koji im posvećujemo nije vezan za konkretnu godišnjicu ili datum iz njihove borbe, jer bi ih se trebalo sećati i pominjati ih 365 dana u godini.

Neki novi kaplari

Ali potpisnik ovog teksta ne misli da je njihovo junaštvo ostalo samo u tminama prošlosti. Nekim nevidljivim nitima ono je spojeno i sa naraštajem koji na istorijsku scenu stupa sto godina kasnije. Dominantno, on se oslobodio zabluda Jugoslovena i dece cveća. Ideal mu nije da spava na klupi, niti da organizuje šoping ture u Trstu. Vlada novim tehnologijama i stranim jezicima. Taj novi naraštaj je oslobodio Crnu Goru tiranije tamošnjih neoustaša. U Beogradu je prisutan na ulici kad god je tema Kosovo. Njegovi najbolji izdanci imaju svoje duhovnike, poste postove i pričešćuju se, u broju koji prevazilazi praksu u prethodnih 80 godina. Svoju decu krste i popularno je da im daju imena njihovih pradedova.

Neko se skoro našalio: kad bi ustao Čiča Draža i video čak i bradate hipstere u čakširama i vunenim čarapama, kako se ljube u obraz i nazivaju "brate", na prvu bi pomislio: "Pobedili su naši".

Neki drugi oslikavaju murale Miloša Obilića, Gavrila Principa i Blagoja Jovovića; u isto vreme i Tesle, Duška Radovića i Meše Selimovića. Rečju, spajaju urbano i nacionalno, naučno i slobodarsko. Njegove najlepše devojke uče kaligrafiju i pevaju prizrenske pesme, a najspremniji momci u nikad većem broju u srpskoj istoriji plivaju o Bogojavljenju za Časni krst. I kad nisu sa Kosova, venčavaju se u Gračanici. I kad repuju, to čine na temu Republike Srpske i uz strune gusala.

I kako onda da nas ubede da smo poraženi, i da među nama ne stasavaju neki novi kaplari? Vraćajući se na početak ovog teksta, u narednim danima potrudimo se da takvima kažemo:

Dobra zemljo moja, lažu!