O 9. maju, kao danu pobede ili poraza

Ovaj tekst ne kasni i ne nastaje slučajno 10. maja. Sačekao je da prođe prvobitna oluja i aktuelnost jednostranih tumačenja, da bi možda izvan godišnjice prizvao i one umerenije, koji na rat pokušavaju da ne gledaju očima revolucija-kontrarevolucija.

U Šumadiji i Pomoravlju, zavičaju potpisnika ovih redaka, nikada nije bilo neke tradicije proslavljanja Dana pobede i za to postoji više razloga. Nemački okupator je sa ovog prostora, posle tri i po godine surove okupacije, proteran u oktobru 1944. i već tada je stvoren utisak da je rat završen. Šumadijske varoši partizani su mahom zauzeli sredinom i krajem oktobra, Beograd je oslobođen 20. oktobra, a Kragujevac dan kasnije, na godišnjicu nemačkog masakra koji ga je zavio u crno. Istina, mladići mobilisani u partizansku vojsku (NOVJ) nastavili su svoje vojevanje i masovno ginuli u Sremu i Slavoniji sve do maja 1945; komunističke vlasti potom su im podizale centralne spomenike sa petokrakama, a porodice na seoskim grobljima sahranjivale ih uz sveštenike i s krstovima na spomenicima. Ali ovi delovi Srbije za sve to vreme više nisu bili poprište borbe – naprotiv, vrlo brzo nove komunističke vlasti započele su obnovu ruševina u gradovima i ljudima.

Drugo, ni jugoslovenske komunističke vlasti nisu za Dan pobede uzimale 9. maj već 15. maj. Trebao im je još koji dan tada, 1945, da likvidiraju neprijateljske snage, pre svega konkurente u građanskom ratu, u planinama Slovenije i Bosne, pa se ta, kasnije verifikovana pobeda, docnije odrazila i na kasniju proslavu pobede.

Treće, od jeseni 1941. do jeseni 1944. u Srbiji se vodio pre svega građanski rat, koji je nažalost odneo prevagu nad antifašističkom borbom. Komunisti su taj ideološki sukob nastavili i u miru, i to baš u periodu od oktobra 1944. do maja 1945; u svakom gradiću likvidirano je po nekoliko desetina ideoloških i klasnih neprijatelja KPJ. Svaka varoš do danas ima poneku neobeleženu masovnu grobnicu, u kojoj još leže (ne sahranjeni, nego prosto zatrpani) streljani "narodni neprijatelji". To je bilo vreme kada je radost zbog slobode i pobede bila zasenjena novim obračunima i ubistvima, nakon čega su stvorene trajne podele u svim malim sredinama, koje su dobile i istorijsku dimenziju.

Tad se to desilo

"Kad su došli komunisti, tad se to desilo", tako bi najčešće, po inerciji, govorili seljaci rođeni dvadesetih, prisećajući se događaja iz 1944. i 1945, intuitivno potiskujući nametnuti i od režima forsirani izraz "nakon oslobođenja". Da ne bude da se radi samo o ličnom tumačenju: zavirite u crkvene knjige venčanih u svom zavičaju i zaključićete da je 1945. u poređenju sa drugim godina sa najmanje svadbi u centralnoj Srbiji. Zato je i za većinu njih taj Dan pobede ipak bio stran i nekako otuđen praznik.

Jer, kao prvo logično pitanje postavljalo se: pobede nad kim? Nemci su ovde pobeđeni 1944, pobeda je slavljena 1945, a četnici koji se nisu predavali i njihovi jataci su kao u hajkama ovde ubijani i 1946-1947. i potonjih godina. "Četiri godine čekala se pesma, četiri godine bat nogu; ni ova pesma, ni ove noge", definisaće kasnije jednodušan osećaj ovih ljudi Borislav Pekić.

Među Srbima sa teritorije nekadašnje NDH percepcija je bila potpuno drugačija. Sarajevo je oslobođeno od okupatora 6. aprila 1945, Banjaluka 22. aprila 1945. (istog dana kada je izvršen i proboj logoraša iz Jasenovca, koji zapravo nikada nije oslobođen), Zagreb 8. maja 1945. Za neke od ovih gradova i sreskih mesta, za razliku od zaposedanja varoši u Srbiji, vođene su žestoke borbe između partizanskih s jedne, i nemačko-ustaških snaga s druge strane.

Miris procvetalog voća i zvukovi kaćuša

Tog proleća u krajevima od Papuka do Trebevića, zaista je sve mirisalo na pobedu. Miris procvetalog voća mešao se sa zvukovima kaćuša i detonacija vojske koja je dolazila. Pobeda je ovde značila u isto vreme odlazak okupatora, ali i još nešto važnije: slom NDH. Dakle, ne samo da više nije bilo mrskih Švaba i ustaša, već je onemogućen dalji genocid nad srpskim narodom. Prestala je stalna ratna opasnost, okončane su paljevine i seobe, ustaška kama više nije stajala nad vratom.

Građanski rat, koji u trouglu Slavonija-Krajina-Sarajevsko polje nije bio ni približno intenzivan kao u Srbiji, i okončan je 1945. sa mnogo manje krvi, pa je i komunističko preuzimanje vlasti ovde upamćeno sa manje gorčine. I ne samo tamo – istovetna situacija bila je i u Sremu, čija se teritorija prostirala do nadomak Beograda. Surčin i okolna mesta pamte ustaški teror 1941-1945. jednako kao Vukovar.

Netom se čulo da su i Rusi ušli u Berlin i to je takođe postao jedan od simbola pobede za srpski narod koji se masovno i podigao na ustanak tek onog trenutka kada su SSSR i Nemačka zaratile. I koji je svoju sudbinu suštinski vezivao za pobedu ili za poraz "Rusije"'.

Recite danas potomcima kozaračkih partizana u Dubici da su njihovi dedovi bili izdajnici srpskog naroda i rizikovaćete da vam izmene lični opis, recite potomcima ravnogoraca u Pranjanima da su im preci kolaboranti, i desiće vam se isto.

Kako, onda, dalje? Jedino onako kako nam nije svojstveno: što trezvenije moguće.

Srbi svi i svuda

Sedam i po decenija kasnije, pogotovo posle svih traumatičnih iskustava tokom devedesetih, "Srbi svi i svuda", ali pre svega zvanični Beograd kao prestonica (formalna ili neformalna) svih njih, tragaju za jedinstvenim narativom o Drugom svetskom ratu, koji bi pomirio i integrisao sve one regionalne i ideološke protivrečnosti o kojima smo napred pisali. Kao jedan od važnih datuma u tom samopoimanju javlja se i 9. maj, dan kada bezmalo svi Srbi sa poštovanjem i ponosom gledaju paradu u Moskvi, ali osećaju, opet intuitivno kao i njihovi preci, da neki element nedostaje da bi jedna takva javna manifestacija o takvom datumu imala snagu i punoću. I probudila jedinstvo ukoliko bi bila održana u Beogradu.

Događaji iz 1941-1945. toliko su masivni da bi bili zaboravljeni, a opet toliko oprečni i odbojni da bi bili ugrađeni u jedan jedinstven narativ pamtećih.

Prvo pitanje je da li u Srbiji treba obeležavati Dan pobede (nad fašizmom) 9. maja. Okruženje autora teksta jednodušno je u mišljenju da je to potrebno i važno. Srpski narod se nacizmu jasno suprotstavio još pre 1941, svoje opredeljenje je jasno potvrdio i 27. marta, a potom i u leto te godine kroz masovno sudelovanje u dva, uslovno rečeno, antifašistička pokreta: Ravnogorskom (JVuO) i partizanskom (NOVJ). Uprkos svim razlikama i surovom građanskom ratu, oba pokreta zadržala su takvu suštinu do kraja rata. Ima dirljivih, nažalost i zaboravljenih epizoda iz perioda okupacije vezanih za boravak i jednih i drugih u nacističkim logorima (naravno da Žarko Vidović pogađa suštinu kada kaže da su Srbi 1941-1945. pre svega "logoraška nacija"), gde se nekadašnji četnici i partizani međusobno pomažu kao zatočenici Mauthauzena ili gde zajedno organizuju bekstvo iz niškog lagera u februaru 1942. godine i zajedno ginu na žicama. Opominjuće zvuči i nedavno pronađeni dokument iz novembra 1941, koji potpisuje Ali Šukrija, a koji govori da "za arnautske mase Srbi su Srbi, bez razlike kako ih krste, komunistima ili četnicima".

Podsećanje na takve primere navodi na mogući zaključak da je srpski narod 1941. bio napadnut kao kolektiv, da je stradao kao kolektiv i da je 1945. pobedio (već samom činjenicom da je preživeo) kao kolektiv.

"Nikad više brat na brata"

Od toga bi, čini se, trebalo da polazi i državna strategija memorijalizacije događaja iz Drugog svetskog rata. U njoj bi trebalo više pažnje skretati na istraživanje sudbine Srba u logorima i zatvorima (što u zemlji, što u inostranstvu boravili su u bezmalo 140 logora, pitanje je da li bismo znali da nabrojimo njih pet), uz pokušaj da se antagonizmi među sledbenicima dva pokreta maksimalno otklanjaju. Uz primerenu državnu politiku, mesta najvećih sukoba iz srpsko-srpskog rata danas mogu postati mesta susreta i pomirenja. Naravno da potomci žrtava iz Vranića i Drugovca treba da pamte i poštuju svoje ubijene pretke i da u njima treba očuvati i negovati spomenike na rane iz perioda bratoubilaštva, ali mesto sećanja i oplakivanja moraju da imaju i potomci poraženih i nemilosrdno likvidiranih od strane pobednika. Pre svega takvo obeležje nedostaje u Beogradu i stratištima u većim gradovima.

Nad obnovljenim i novopodignutim spomenicima, trebalo bi maksimalno izbeći ideološke parole, a postaviti natpise koji jasno kažu: "Nikad više brat na brata". Ma koliko to na prvi pogled izgledalo nemoguće, treba misliti i o nekim zajedničkim spomenicima svim žrtvama rata 1941-1945: tako će ih bar ostrašćeni pojedinci teže skrnaviti, jer će se na istoj spomen ploči nalaziti imena pripadnika svih zaraćenih srpskih vojski.

Neka se u tom jedinstvenom novom narativu nađe odgovarajuće mesto za stradalište srpskih partizana na Kadinjači, ali neka se primereno obeleži i u kolektivno pamćenje usadi i podvig ravnogoraca iz Loznice, kada su oslobodili prvi grad u Evropi. Ili Ljiga, Lazarevca, Kruševca, Petrovca, koje su ravnogorci oslobađali, nekada i u sadejstvu sa Crvenom armijom, u ranu jesen 1944. Trebalo bi preispitati ulogu SUBNOR-a i sličnih organizacija kojima svaka verzija audiatur et altera pars provocira želju za cenzurom. No ne samo takvih udruženja, već i medijskog javnog servisa Srbije, što o danima koji treba da protiču bez izazivanja novih podela oživljavaju partizanske mitove i osvedočene istorijske falsifikate.

Konačno, komemoracije vezane za stradanja u logorima, pa i sama proslava Dana pobede, ne bi više smeli da protiču isključivo uz komunističku ikonografiju, već uz sledbenike oba oslobodilačka pokreta. Isto onako kao što su, u istoj koloni, na streljanja na beogradskim Jajincima ili niškom Bubnju zajedno kao neprijatelji nacizma odvođene pristalice KPJ i JVuO, danas treba slobodno da koračaju njihovi potomci, praunuci i čukununuci, svedočeći da su jedno i nedeljivo. Time će, možda, srpsko društvo zrelije i odgovornije obeležiti 80 godina od pobede nad fašizmom nego što je to učinilo 2005, 2015. ili što to čini danas.

Osmišljavanje zajedničke prošlosti je nemoguće, ali se osmišljavanje zajedničke budućnosti, četiri generacije kasnije, kada su retki potomci u čijim venama u isto vreme ne teče krv predaka i komunista i nacionalista, čini kao preko potrebno.