Sedmi jul je definitivno neadekvatan praznik za Dan ustanka u Srbiji. Radi se o ideološkom događaju, za koji su istoričari, ma koje da su orijentacije i sa ma kog naučnog stanovišta da pišu, odavno ocenili da ga treba drugačije obeležavati. Pre svega, srpski narod je imao ustanke i pre 1941, a i u toj godini podizao se protiv okupatora i znatno pre Ivanjdana, i na teritorijama koje su mnogo dalje od Bele Crkve.
Krenimo redom, u objašnjenju šta se to zbilo 7. jula i u čemu leži njegov značaj, a u čemu je i problematičan za tako važan događaj kakav bi bio Dan ustanka.
Politički komesar Rađevske partizanske čete, koji je 7. jula 1941. ušao u istoriju, Žikica Jovanović Španac (1914–1942), bio je Valjevac. Otac mu je slovio za uglednog građanina, ali je Žikica još od ranih dana važio za prgavog momka. Na njegovoj prvoj fotografiji, dečak Žikica ima za igračku drveni pištolj. Kao takav kao da je još od mladosti bio predodređen da se verbalno i fizički sukobljava sa ljudima sa kojima je dolazio u dodir: sa drugovima, sa veroučiteljem, sa direktorom gimnazije koju je pohađao, piscima čija je dela kao student prikazivao u štampi.
I Jovanovićevi biografi beleže da su momci iz njegove generacije zazirali od njega. Možda zato ne treba da čudi da je 1938, suprotno odlukama KPJ, pošao u rat u Španiju. Činjenica da je bio kratkovid ga je u tome učvrstila, ne bi li se pred partijom čije su ime pisali velikim slovom kvalifikovao kao sposoban i za najteže zadatke. Kada se u predvečerje rata ponovo pojavio u zavičaju, iz njega je kiptela želja za revolucijom.
"Treba se dobro pripremiti za odlučan boj. Treba biti budan i uočavati petu kolonu. Kada dođe do rata, radnici moraju zahtevati oružje da se bore. Sa izdajnicima se treba nemilosrdno obračunavati", govorio je svojim političkim istomišljenicima Žikica Jovanović Španac, u vreme dok rat još nije počeo u Jugoslaviji.
Kada je pak došlo do okupacije, a onda i signala iz Moskve da se članovi KPJ uključe u aktivnu borbu protiv okupatora, ovaj mladi komunista otišao je u šumu i, kako rekosmo, uskoro postao komesar čete i jedna od ključnih ličnosti u Valjevskom partizanskom odredu.
O njegovim žrtvama znatno se manje zna. Žandarmerijski kaplar Milenko Braković bio je rođen 1904. u Vrbavi kod Gornjeg Milanovca i pred rat nalazio se na službi u stanici u Zavlaci kod Krupnja. Za razliku od Žikice Španca, on je poticao iz redova šumadijske seoske sirotinje. Narednik Bogdan Lončar, rođen 1907. u Lici, bio je sposoban policijski službenik: vojno-podoficirsku školu završio je kao prvi u klasi, a pred rat je služio na Dedinju, kao dvorski žandarm. Po okupaciji zemlje, na kratko se bio vratio u zavičaj (tada NDH), a pošto je tamo započeo teror nad Srbima koji su pre rata bili eksponirani kao pristalice monarhističkog režima, kao izbeglica se doselio u Mačvu. I uskoro dobio raspored u Zavlaci, gde se oko mesec dana nalazio na dužnosti komandira žandarmerijske stanice.
Kako je protekao kobni susret između ove trojice ljudi, odnosno dve naoružane grupacije, najbolje se vidi na osnovu policijskog izveštaja sa lica mesta.
"Ovoga dana u selu Bela Crkva, u srezu Rađevskom, bio je vašar. Kako je seljacima saopšteno da se zbog vanrednih prilika vašar zabranjuje, oni su počeli da se razilaze. Oko 17 časova iznenada se pojavila jedna grupa od petnaestak ljudi, naoružanih puškama, predvođena jednom banditom u civilnom mantilu, sa petokrakom zvezdom na reveru. Među ovima nalazio se je i učitelj iz Pecke. Kad su došli među seljake, koji su se spremali da pođu kućama, komunistički vođa je naredio da se sakupe pa im je tada počeo da govori o Staljinu i Sovjetskoj Rusiji a potom kako treba da se prihvate oružja i da im se pridruže, da vrše sabotaže a istovremeno da niko ne ide na kuluk i da ne plaća porez. Po završenom govoru ova banda se udaljila a kratko vreme iza toga izašla je žandarmerijska patrola koju su sačinjavali žandarmerijski narednik Bogdan Lončar, komandir stanice Zavlaka i žandarmerijski kaplar Milenko Braković. Predsednik opštine im je odmah saopštio da su nekoliko minuta pre njihovog dolaska bili odmetnici. Dok im je on još objašnjavao odakle su se odmetnici pojavili i kuda su otišli, iznenada su se pred njima stvorila dva bandita: Cvetin Soldatović, iz Bastava sa naperenim revolverom i još jedan seljak koji je u ruci držao pušku. Odmetnici su viknuli na žandarme i pozvali ih da polože oružje. Žandarmi su hitro uzeli puške na gotovs i, opalivši po jedan metak u vis, pozvali bandite da oni polože oružje, ali su ovi iskoristili to što žandarmi nisu hteli pucati u njih te su iz revolvera i puške pripucali na žandarme smrtno ih ranivši u grudi i trbuh. Narednik Lončar je pao odmah mrtav a kaplara Brankovića, koji je još davao znake života, banditi su dotukli sa nekoliko hitaca u glavu. Pošto su sa ubijenih žandarma uzeli oružje i municiju i opljačkali ih, ova dva komunistička razbojnika otišla su u šumu te se pridružila ostalima koji su ih tamo čekali", stoji u izveštaju.
Na osnovu ovog dokumenta, čiju verodostojnost nisu osporili ni zagovornici teze o 7. julu kao relevantnom datumu za Dan ustanka u Srbiji, kao i na osnovu nekih posleratnih kazivanja očevidaca i učesnika akcije s partizanske strane, o ovom sukobu dolazimo do sledećih zaključaka: i jedna i druga strana (partizani i žandarmi) nameravali su da jedni druge razoružaju, o čemu govore i njihovi prvi povici (najpre s partizanske strane) da druga strana položi oružje. Prvi su zapucali žandarmi, ali uvis, ne bi li zaplašili naoružane ljude koji su im išli u susret.
U ljude su pak prvi pucali partizani Žikica Jovanović Španac i još jedan njegov saborac oko čijeg identiteta postoje sporenja. Jedan žandarm je ubijen na licu mesta, a drugog, ranjenog, dotukli su hicima u glavu. Ne postoje dokazi o jasnoj nameri partizana da usmrte žandarme pre nego što su pošli u akciju – na taj čin odlučio se, pošto su pripucali uvis, njihov komesar Jovanović.
Iako se i danas neretko crno-belo gleda na ulogu žandarma u okupiranoj Srbiji i na njihovu saučesničku ulogu u pojedinim zločinima u Srbiji , činjenica je da u Zavlaci i okolini pre 7. jula nije počinjen niti jedan zločin niti represivna akcija lokalnih žandarma nad mesnim stanovništvom. Zašto su onda morali da budu pobijeni? Pogotovo, koji motiv je komuniste, osim ideološke mržnje, vodio da ubiju ranjenika?
Pojedini izvori govore da stanovništvo u Srbiji nije pozitivno reagovalo na prva ubistva žandarma od strane komunista. Po svemu sudeći, to je bio lični preki čin komesara Jovanovića, inače sklonog samoinicijativnim postupcima, koji su tek docnije komunisti okvalifikovali kao svestan odabir ovog vida akcije. U izvorima KPJ iz tog vremena nije se govorilo o "prvom ustaničkom pucnju" ili mestu "gde je Srbija rekla sloboda". To je bila posleratna interpretacija. Drugi su ga, pogotovo kada se radi o pristalicama generala Nedića, još u ratnom periodu okarakterisali kao početak građanskog rata u Srbiji.
Da taj događaj "ne zaslužuje da bude označen kao markantni kamen-međaš ustanka tako velikih razmera kakav je bio ustanak srpskog naroda" prvi je, na tragu razmišljanja Milovana Đilasa, 1992. ukazao istoričar (i od 1943. takođe nekadašnji partizan) Branko Petranović, koji je došao do zaključka da je, iako su komunisti u Srbiji pojedine akcije izveli i ranije, ovaj datum uzet za Dan ustanka u Srbiji jer je bio vremenski blizak sednici Politbiroa od 4. jula kada je doneta odluka o otpočinjanju borbe, a akciju izveo komunista i španski borac.
I to u Srbiji, gde je propaganda KPJ navodila partizane na energičnu akciju protiv "unutrašnjeg neprijatelja" – a baš u tu kategoriju spadali su komunistima omraženi žandarmi. Petranović još navodi da se pucanjem Srbina u Srbina ipak "trajno simbolizovala borba između različito opredeljenih snaga u srpskom narodu, umesto da se slavila akcija protiv okupatora". Vođeni ovakvim preporukama i od nove generacije istoričara, vlasti su 2001. ukinule zvaničnu državnu proslavu u Beloj Crkvi.
Da li se Dan ustanka iz 1941. danas treba slaviti u Srbiji? Apsolutno da.
Srbija i srpski narod su u Drugom svetskom ratu podneli ogromne žrtve – prema najnižim procenama 53-58% od svih ratnih žrtava Jugoslavije, a antinemački otpor ugrađen je u temelje istorijskog sećanja na 20. vek. U novom promišljanju o primerenijem datumu za obeležavanje Dana ustanka, prva asocijacija je 27. mart. Tada su u Beogradu, ali i u drugim srpskim gradovima, Srbi gotovo jednodušno rekli "ne" Hitleru i njegovom Novom poretku koji, jednako kao i savremeni, isprva nije pretio i streljao "sto za jednog", već obećavao razne svilene bombone u vidu zaštite srpskih interesa.
Primereniji bi bio i 31. avgust, kada je 1941. ustanak već postao masovan, a četnički odredi oslobodili prvi grad – Loznicu. Ali u novim okolnostima, trebalo bi razmišljati iz jednog opštesrpskog okvira, i u ovim i u drugim prilikama. Mesec ranije, Srbi iz Crne Gore jasno su se suprotstavili okupaciji, ali i razdvajanju od Srbije. Oko dve trećine vojnosposobnog muškog stanovništva podiglo se na oružje i krenulo, bez obzira na ideološke razlike, u poznati Trinaestojulski ustanak.
Još mesec ranije, u junu, ustanak su pokrenuli i Hercegovci – Gačani, koji su rasterali ustaške posade i demolirali granicu koja im je postavljena ka Crnoj Gori. Ustanak je počeo 6. juna, i bio je prosto sulud koliko je bio hrabar, s obzirom na okolnosti koje su tada vladale u okupiranoj Evropi. Između ostalog, u njemu je pala glava i ustaše Pospišila, svojevremeno jednog od atentatora na kralja Aleksandra. Činjenica da su ga vodili oni koji su kasnije završili među četnicima, omela je komuniste da ga uvrste u zvaničnu hronologiju ustanka – i Gačani su za više decenija ostali ''izgubljeni u interpretaciji''…
Neophodno je da danas širom srpskih zemalja slavimo one koji su, gotovo suludo koliko hrabro, podigli ustanak protiv Novog poretka i Hitlerovog carstva koje je do tada zgazilo čitavu Evropu. Ali i uz svest o opominjućoj poruci koja je u porti hrama ispisana na spomeniku ubijenim žandarmima: "Nikad više brat na brata!".