Na cesti Petrovačkoj izbjeglice
i trista djece u kolini.
Nad cestom kruže grabljive ptice,
tuđinski avioni.
Po kamenjaru osniježenom
čelična kiša zvoni...
U snijegu rumena Marija,
mamina kćerka jedina,
bilo joj sedam godina.
Na ovaj način, Branko Ćopić opisivao je zločin iz Drugog svetskog rata nad srpskim izbeglicama iz Grmeča, verovatno ni u najcrnjim snovima ne sluteći da će nepobeđeno ustaštvo na istom mestu zločin ponoviti i pet decenija kasnije. Petrovačka cesta tako je postala još jedan identitetski i simbol zločina nad Srbima, pošto je hrvatska avijacija 1995. bombardovala kolonu izbeglica iz Republike Srpske Krajine.
Kao što ta istina o zločinima nad Srbima 1991-1995. mnogima nije mila i često u javnom prostoru kod "čistača svog dvorišta" povlači i ono obavezno "ali i mi smo…", istina koju je pronosio Branko Ćopić u periodu socijalizma bila je uznemirujuća i nepoželjna. Od "Jeretičke priče" i za samog Josipa Broza, u meri, kako svedoče mnogi svedoci i savremenici, da je Ćopića samo partizansko boračko iskustvo od 1941, popularnost i opravdanje da se služi književnom fikcijom spasilo linča i ostrakizma.
Gluvi barut
Ćopić je govorio ono što drugi nisu smeli i nisu želeli. Primera radi, od ranih pedesetih neki partizanski književnici, među kojima je baš grlati Grmečlija prednjačio, unosili su kritičke tonove o revoluciji na način na koji to nije smeo da izgovori nijedan političar, ili da napiše niti jedan istoričar.
Može li se, primera radi, zamisliti istoriografsko delo objavljeno 1957. koje govori o drami građanskog rata, na način na koji je to Ćopić izveo u romanu "Gluvi barut"? Zbog toga, ali i zbog autentičnog pripovedanja, Predrag Palavestra okarakterisaće njegovo pisanje kao "jedinstvenu pojavu u posleratnoj srpskoj prozi".
Već obeležen kao kritičar negativnih strana režima, Ćopić od lirskih i dečijih motiva u osetljivim političkim uslovima prelazi na slikanje srpske ratne drame u NDH; 1952. objavljuje roman "Prolom", a pet godina kasnije i njegov produžetak pod naslovom "Gluvi barut".
Dok su se njegovi nekadašnji saborci, tada zvučna imena srpske kulture, upinjali ne bi li satanizovali četnike kao "srpske ustaše", Ćopićevi neprijatelji ostali su oni koji su vršili genocid nad njegovim narodom. Iz njegovih literarnih opisa osećamo ambijent u Bosanskoj Krajini, prikazan iz više uglova i samo delimično u skladu sa vladajućom komunističkom ideologijom.
Radnja ratnih romana Branka Ćopića smeštena je u mitsko mesto Podgorina na severozapadu Bosne, koje je po svojim karakteristikama trebalo da podseća na bilo koji deo Nezavisne države Hrvatske (NDH).
O tome je govorio i sam autor: "Morao sam da izmislim čitavu teritoriju na kojoj se radnja dešava, da stvorim partizanski odred, sve njegove bataljone i čete, čitavo komandno osoblje, varoš s ustaškim vođama i, na kraju, sve borbe i akcije tog odreda. Taj moj odred i moje ustaše trebalo je da dadu karakterističnu sliku četrdeset prve u ma kome kraju Bosanske Krajine i, u glavnim linijama, i susjedne Like, Banije i Korduna – sliku masovnog ustanka u pretežno srpskim krajevima bivše NDH."
Istorijski tačan
Prve stranice romana "Prolom" prikazuju ustašku vlast nad malim mestom u Bosni, uz realistične i hrabre zaključke autora, koji se nisu uklapali u preporučene ideološke okvire. Neselektivna hapšenja i teror nad Srbima prate ustaške fraze koje se javljaju i u istorijskim izvorima: "vidi krmka", "srpsku li ti majku", "seljačino vlaška". "Nije vam ovo kralj Petar, pa da vas miluje", reći će jedan od njih.
U prepoznavanju skupina koje čine okosnicu vlasti NDH Ćopić je takođe istorijski tačan: on tu nalazi frankovce i hrvatske klerikalce, predstavnike srednje klase i intelektualce, nekadašnje austrougarske starešine sa uspešnom mimikrijom u Jugoslaviji koji čeznu za bečkom imperijom; seljake sa socijalnog dna vođene niskim pobudama.
Netipično za pedesete godine, Ćopić ukazuje da ustaški zločini genocida nemaju ideološku, već nacionalnu i versku pozadinu, sa korenima dublje u prošlosti i u složenim odnosima među konfesijama.
Fratar (kojih uistinu nalazimo u ustaškom pokretu) duhovni je vođa ustaša i daje pečat "križarskom pohodu" koji će početi protiv pravoslavnih na teritoriji čitave NDH: "Naša Hrvatska može i mora da bude prava Civitas dei, Božja država, koja će znati uzeti mač u desnicu, i boriti se za svete ideale crkve i hrvatstva. Vi ste lijepo kazali prije nekoliko dana: božiji bojovnici. A zar često nije naša sveta crkva ognjem i mačem kretala na križarske vojne, u boj protiv nevjernika?"
Suprotno predstavi o kolektivnom antifašizmu muslimana stvorenoj u socijalističkoj Jugoslaviji, Ćopić apostrofira njihovu podršku ustaškom pokretu u nacionalno mešovitim sredinama. Tačnije, u romanu su prepoznate i istaknute tri frakcije muslimana, slične tipologiji Raula Hilberga oličenoj u trouglu zločinci‒žrtve‒posmatrači.
Podrška starog muslimanskog begovata ustaškom režimu prikazana je u liku braće Šarčevića: "Otkad se, preko noći, ispili nova država i s njom nova 'prava', braća Šarčevići oživješe i pojaviše se kao ljudi koji odavna čekaju Pavelićevu 'Nezavisnu'. Često zastajkujući pred plakatima u kojima su Srbi nazivani 'Vlasi', 'bivši Srbi' i gdje je pisalo 'Srbe na vrbe!' i 'Bježte, psine, preko Drine!', oni su se zadovoljno zgledali gladeći brade. − Mašala, mašala! Srpsko bilo i prošlo. − E, nek sam, valahi, dočekao da Srbija propadne pa ne žalim umrijeti. (…) Hajka na Srbe skrenu pažnju braće Šarčevića na sasvim drugu stranu. Sad i oni, prekonoć, postadoše žestoki 'Hrvati' i pođoše po čaršiji, ozlojeđeni i uvrijeđena izgleda, kao da su im Srbi, koliko juče, učinili tešku nepravdu. − Vala, platiće neko i za ono naše. − Dosta su se Vlasi širili po našoj zemlji."
Time je pravilno i bez ustručavanja ukazano na sve grupe koje su podupirale i davale ideološku osnovu vlastima NDH u Bosni i Hercegovini, što istoriografskom radu Branka Ćopića daje poseban značaj.
Prva slika
Isto tako, i ukazivanje da ustanak 1941. nije nastao ravnomerno u svim krajevima, niti bio prihvaćen među svim nacijama. Teror nad Srbima u prvim mesecima okupacije opisuje se kao neselektivan, kog ustaše doživljavaju kao čišćenje "četničko-komunističkog đubreta".
A opis masovnog ubistva nožem – klanja, a zatim i umorstva Srba nad jamom 1941. predstavlja jednu od prvih ovakvih slika u srpskoj prozi, koja će kasnije postati deo kolektivnog sećanja.
"Kad je kamion usporio, otvori se za trenutak neprobojna šuma i udesno, u nizini, ukaza se oveća čistina na kojoj su se, sasvim udnu, bijelile gomile razbacana kamenja. (…) Kad ih izguraše na samu obraslu ivicu, ona dvojica zasukanih rukava brzo izmahnuše čekićima i punom snagom zviznuše seljake po glavama. Neobičan zvuk udarca što lomi lubanju, zvuk koji dotad nije slušalo čovjekovo uvo, potrese i sledi sve ljude u koloni. Dvojica udarenih iščezoše u skrivenoj rupi brzo kao priviđenja. U mukloj tišini čulo se za njima samo suljanje i sve slabije lupkanje sitnog kamena.− Uh, braćo! − samrtnički muklo ote se nekom u koloni. Primičući se sve bliže strašnoj udolini, drvena koraka i kao po tuđoj komandi, ljudi su bili čisto opčinjeni neverovatnim i jezivim prizorom. (…) Ukočeni i oduzeti, zamrle krvi, osuđenici više nisu bili u stanju da misle o ma čemu bilo na svijetu; sve je već prestalo da postoji: i sloboda, i kuća, i porodica i sve zašto se dosad živjelo i o čem se mislilo. Pred njima je samo postojala strašna ivica, izmahnuti čekići i posljednji grozan zvuk od koga se mrzne sve u čovjeku i s kojim se zajedno nestaje."
To je bila samo jedna od, reklo bi se, arhetipskih slika koje je stvorio Branko Ćopić svojom literaturom. Pišući o prvim danima okupacije i nadi seljaka u uspeh ustanka i oslobodilačke borbe, on zaključuje: "U toj 'braći iza bukve' gledali su još jedini spas i nadu, bolje reći čudo, koje će u ovo nesrećno i propasno vrijeme na nekakav neobičan način izvesti preokret i spasiti jadne Srbe jer − zna se − ko će drugi i stradati kad se gubi svoja država, nego baš Srbi."
Ovaj segment istoričar Dragoslav Ilić skraćeno formuliše u obliku "Kad država propadne, Srbin strada" i prepoznaje ga ne kao pouku istorijske epohe, samo jednog kraja i jednog romana, već čitavog iskustva i epske vertikale srpskog naroda.
Nova faza
U dobu kada je srpska istoriografija još uvek bila monolitna u stavu o čistoti i nepogrešivosti revolucije, Branko Ćopić prepoznaje negativne tipove komesara Tigra (španskog borca) i Vlade, likvidatora Zunzare i partizanskih boraca ogrezlih u zločine, a na temu levih skretanja piše imputirajući im sledeće reči: "Lako je nama za Talijane. Ali ako svoje redove blagovremeno ne očistimo, odnese nas đavo. Valja se, najprije, razračunati na unutrašnjem frontu, ovdje kod nas, tu je danas težište problema. Nastupa jedna nova faza, počinje prava revolucija."
Ili: " ‒ U svakoj porodici, druže moj, mi moramo da otvorimo pravo bojište! – rekao mu je neki dan Vlado. ‒ Je li ti rođeni brat gad i bandit, pucaj brzo i na vrijeme, da te ne pretekne. To je revolucija. Nema tu nikakve sentimentalnosti. Porodica? Nema danas više porodice. Gotovo je s tom zastarjelom formom."
Podsetimo, radi se o dobu (mart 1942) kada Josip Broz jedinicama u Bosni daje instrukciju "dok ne likvidirate četnike borbu sa Talijanima izbjegavati" i kada izvodi zaključak da "ruka nije zadrhtala ni kad je trebalo obračunati i sa rođenim ocem, ako je on prišao izdajnicima".
Istina je da se, pogotovo u "Gluvom barutu", Ćopić surovo osvrtao i na srpske antikomunističke snage, da je njihova kritika bila i prenaglašena, ali se čini da je to dobrim delom bila neka vrsta "kompromisa" sa komunističkim vlastima, da kada žigoše tuđe nacionalizme mora da se negativno odredi i prema onom koji je dolazio iz njegovog naroda. Ipak, i kada je to činio, Ćopić nije pisao sa mržnjom i uz dehumanizaciju, već uz davanje određenog istorijskog konteksta i isticanje nijansi građanskog rata.
Zato će, kada pred sam raspad Jugoslavije 1990, kada pod rukovođenjem Bate Čengića bude došlo do ekranizacije "Gluvog baruta", mnogi gledalac imati razumevanja, pa čak i volje za identifikacijom sa vojvodom Trifunom Drakulićem. I zato će im, iako poreklom Srbin, Španac listom bio tuđ. To je samo moglo da se desi uz uspešno izvedenu karakterizaciju Branka Ćopića, čije nam književno delo koje traži novo istorijsko čitanje postalo svojevrstan amanet.