Šta smo slavili 29. novembra?

Novembar bi u srpskoj tradiciji trebalo da bude pobednički, možda i najveseliji mesec.

Sezona je slava, neke od njih su i najveće u Srba, poput Mitrovdana, Đurđica i Aranđelovdana. Poslovi na selu su okončani i nastupa period privremenog predaha. Predstoji i početak Božićnog posta, vreme opadanja brojnih aktivnosti savremenog čoveka i okretanje ka pojačanoj molitvi, pokajanju, ispovesti i pričešću – ključnim momentima u životu hrišćana.

U pogledu istorijskog sećanja, novembar je u srpskom kalendaru ispunjen raznim znamenitim datumima. Tokom tog meseca rođeni su Karađorđe i Njegoš – predvodnici političkog i kulturnog preporoda srpskog naroda u 19. stoleća, a pored njih i Vuk Karadžić, Stevan Sremac, Jovan Jovanović Zmaj, Milena Pavlović Barili…

U političkom smislu, novembar je mesec velikih srpskih pobeda, i to tokom čitavog 20. veka.

Počele su sa Prilepskom i Bitoljskom bitkom u Prvom balkanskom ratu u Staroj Srbiji i novembru 1912, a završile se u istoj epskoj vertikali, sa dvema Mitrovdanskim pobedama (1992. i 1994. godine) i odbranom istočne Hercegovine u Odbrambeno-otadžbinskom ratu u Republici Srpskoj.

Vrhunac je, naravno, vezan za događaje iz Prvog svetskog rata, kada je prvog dana tog meseca, 1918, vojvoda Petar Bojović na čelu pobedničke Prve armije, a posle sve golgote od Prizrena do Kajmakčalana, pobednički ujahao u Beograd.

Iza toga nizali su se događaji vezani za srpski "veliki skok": 6. novembra srpska vojska na čelu sa vojvodom Stepom ušla je u Sarajevo, 13. novembra sin bivšeg predsednika vlade Vladana Đorđevića sa svojim saborcima zasut je cvećem u Dubrovniku, 21. novembra pobednici iz puka "Hajduk Veljko" umarširali su sa pesmom u Banjaluku. Ne treba, naravno, zaboraviti ni krunu tih događaja koja je usledila na Velikoj narodnoj skupštini u Novom Sadu 25. novembra 1918, kao i na Podgoričkoj skupštini dan kasnije, kada su se i druge srpske zemlje, pre stvaranja jugoslovenske države, neposredno ujedinile sa balkanskim Pijemontom, Kraljevinom Srbijom.

I 11. novembar, zvanično Dan primirja, a za Srbe najprimereniji datum za nešto što bi se zvalo Dan pobede, kada je jedanaestog meseca, jedanaestog dana u jedanaesti čas posle godina stradanja došlo do konačnog uspostavljanja mira između pobedničkih sila Antante i poražene Nemačke. U toj pobedi, doprinos srpskog oružja, od Cerske bitke, pa do proboja Solunskog fronta, bio je ogroman – i čine se jalovim savremeni pokušaji da balkansko vojište prikažu kao sporedno, a time i gotovo beznačajno za pobedu savezničkih snaga u Prvom svetskom ratu.

Svi naši praznici u novembru

Drugim rečima, novembar bi mogao da predstavlja mesec svečanosti i akademija za srpski narod. I to je dobrim delom i bio, sve do okupacije i razbijanja Kraljevine Jugoslavije 1941. godine. Od godina iza Drugog svetskog rata, pa do naših dana, glavne asocijacije za mesec novembar postaju Jajce i svinjokolj. Ako ne verujete, probajte sa prostom anketom u svom najbližem okruženju i upitajte nekog od sagovornika za datum Karađorđevog i Njegoševog rođenja, ili oko datuma oslobođenja Beograda u Prvom svetskom ratu.

Veliki diskontinuitet u srpskoj istoriji, nastao 1945, proklamovao je da tada počinje nova istorija jugoslovenskih naroda, koja će u narednih par decenija potrti sve ono što je čitav jedan vek i gotovo pola drugog stvarala "velikosrpska buržoazija".

Socijalistička Jugoslavija birala je nove heroje i vezivala ih za druge datume u godišnjice.

Ceremonija obeležavanja dana odbrane Beograda 1915, na čelu sa majorom Dragutinom Gavrilovićem, zamenjena je Danom artiljerijskih jedinica JNA. Ne treba trošiti reči o tome kako je brzo potisnuta ceremonija obeležavanja oslobođenja Sarajeva, kao i ukidanje naziva "obale vojvode Stepe" kraj Miljacke, koju su privremeno uvele ustaše 1941, a konačno je sprovele komunističke vlasti nakon 1945. godine.

Konačno, šta rečitije o tom slomu može da posvedoči do sudbina oslobodioca Beograda vojvode Petra Bojovića.

Preživeo je nemačku okupaciju i najsurovije mere odmazde koje su pogađale jugoslovensku prestonicu, da bi postradao u vremenu komunizma. Sinovca su mu komunisti streljali, sina osudili na dugogodišnju robiju, a njega više puta privodili i držali u Ozni u sam Bog zna kakvim uslovima.

Nedugo posle jednog takvog privođenja i oduzimanja ličnih stvari i sablje koja je 1918. osvetlala obraz Beograda, vojvoda Bojović je ispustio svoju mučeničku dušu i sahranjen u krugu najbližih u porodičnoj grobnici na Novom groblju.

Danas ima i istoričara koji se upinju da dokažu da vojvoda nije bio žrtva komunizma, ne shvatajući da žrtva nije samo onaj kome streljački stroj ispali plotun u grudi, već i onaj koji je nezasluženo mučen, zlostavljan i ponižen.

Ali, gde je tu mesto priči o AVNOJ-u i 29. novembru? Zapravo, nismo ni svesni da je čitav polom iz 1945. započeo baš te 1943. Koreni su mu znatno dublji i ne nalaze se u Jugoslaviji, ali je svo zlo seme koje je nicalo decenijama kasnije posejano upravo tada.

Srbi umeju da reaguju instiktivno i da svoje krvopije, kada ih prepoznaju kao takve, brzo otresu sa sopstvenih pleća. Neko lukav je odavno procenio da na njima treba primeniti tehniku kuvanja žaba. Kada su, nasleđujući i živeći austrijske i kominternovske srbofobne komplekse, komunisti u Drezdenu 1928. zvanično proklamovali kao svoj cilj razbijanje Jugoslavije i srpskog etničkog prostora, i u zvaničnom Beogradu i na srpskom selu su na te odluke gledali sa podsmehom.

Gle, šaka nesvršenih studenata, avanturista i belosvetskih protuva da sruši Kraljevinu! Međutim, ono što je tada izgledalo kao bezazleno i nemoguće, tokom Drugog svetskog rata, istina pomalo kamuflirano, postaće od 29. novembra i Jajca zvaničan program ne samo KPJ, nego i čitavog partizanskog pokreta, koji više u svojim redovima nije okupljao profesionalne revolucionare, već i hiljade nevoljnika iz Krajine, Korduna, Like i Banije koji su u partizanima našli borbeno jezgro za rušenje genocidne NDH.

Glavni neprijatelj srpskog seljaka nije u Zagrebu, već u Beogradu

Uz njih, i nemali broj srpskih seljaka, koje su kroz oprobanu krilaticu "mir, hleb, sloboda" vešto ubedili u to da se njihov glavni neprijatelj ne nalazi u Berlinu i Zagrebu, već u Berlinu i Beogradu.

Na današnji dan, 29. novembra, u Jajcu je 1943. održano Drugo zasedanje revolucionarne skupštine, nazvane Antifašističko veće narodnog oslobođenja Jugoslavije (skraćeno, AVNOJ). Jezikom hladnih istorijskih činjenica, skupština pod kontrolom KPJ donela je više dalekosežnih odluka na kojima će se temeljiti politika partizanskog pokreta: da će nova država, kada partizani izvojuju pobedu u ratu, biti uređena po federalnom modelu, "sa najpotpunijim demokratskim pravima" njenih naroda; da će maršal Josip Broz Tito ubuduće biti ne samo komandant Vrhovnog štaba NOVJ, već i predsednik revolucionarne vlade, Nacionalnog komiteta oslobođenja Jugoslavije – NKOJ-a; da će se kralju Petru Drugom Karađorđeviću zabraniti povratak u zemlju, a vladi u Londonu oduzeti pravo da predstavlja Jugoslaviju – i da će njeno mesto zauzeti NKOJ.

"Tako je Tito možda jedini vođa revolucije koji je priznanje velikih sila dobio skoro istog dana kada je zasnovao revolucionarnu vladu", zaključuju njegovi biografi, aludirajući da će tih dana u Teheranu biti održana i konferencija "velike trojke", na kojoj će predstavnici velikih sila iz savezničke koalicije doneti odluku da nadalje u Jugoslaviji, i tokom oslobodilačkog i građanskog rata, odaberu partizanski pokret kao ratujuću stranu koju će pomagati.       

"Titovo Jajce" je ozvaničilo politiku da su komunisti sa oslobodilačkom borbom pokrenuli i revolucionarni talas, nakon kog će se stvari teško vraćati u pređašnje stanje. Primedbe pojedinih disidenata da na zasedanju AVNOJ-a nije prisustvovala bilo kakva politička delegacija iz Srbije, već delegati koji su odabrani iz prisutnih partizanskih jedinica; da je to zapravo bila skupština komunista iz zapadnih delova zemlje i NDH; da u predsedništvo AVNOJ-a nije ušao, za razliku od drugih zamišljenih federalnih jedinica, nijedan Srbin iz Srbije, te da je srpski ogranak partije u vreme sudbonosnih odluka bio inferioran, budući da Srbija nije imala svoje zemaljsko antifašističko veće, pa ni svoj CK partije – bile su samo plod naknadnih razmišljanja i ocena.

Tokom 1943. svi oni koji su sledili Josipa Broza Tita i nalazili se u njegovom okruženju u Jajcu zaista su verovali u njegovu viziju nove države i bezrezervno su ga podržavali.

Ipak, čini se da sve ove teze predstavljaju mnogo više od slučajnosti u planovima vođstva KPJ o budućnosti Jugoslavije.

Koje su posledice zasedanja AVNOJ-a? 

Ono što je zacrtano u novembru 1943, počelo je u punoj meri da se primenjuje dve godine kasnije, kada je partizanski pokret, tada već legalna NOVJ, postao pobednička strana u ratu.

Posledice 29. novembra su dugoročne i višeslojne, a po mom mišljenju iz srpskog stanovišta mogu se analizirati kroz nekoliko osnovnih teza:

– Građanski rat produžen je u miru i trajao je i dugo posle 1945. godine. Samo u "divljim čišćenjima" 1944–1946. likvidirano je najmanje 60.000 civila. Složeni sukob ideologija, vera i nacija, sveden uz povredu istorijske istine na rat dobra i zla, u posleratnim godinama je samo zamrznut, ne i okončan, čime je izostalo i izvlačenje ma kakve istorijske pouke o njegovoj pogubnosti.

– U procesu promene društvenopolitičkog uređenja ukinuta je monarhija, a sa njom i sve demokratske institucije mukotrpno stvarane od vremena Srpske revolucije iz 19. stoleća. Uveden je jednopartijski režim uz diktaturu KPJ i doživotnu vladavinu maršala Josipa Broza, što je suštinski izmenilo političku kulturu više naraštaja.

– Srpska politička, ekonomska i kulturna elita je uništena, uz stvaranje otklona i prema njenom radu i pregnuću između dva svetska rata. Umesto stručnih kompetencija, preporuka je postala partijska podobnost. Srpska pravoslavna crkva kao viševekovni čuvar duhovne kulture i nacionalne ideje, izgubila je uticaj, čime je stvoreno društvo sa novim kulturnim obrascem i novom hijerarhijom vrednosti.

– Srpski narod je izgubio mogućnost ravnopravnog učešća u kreiranju politike nove države, federacije šest republika. Pobeda KPJ značila je i obračun sa "velikosrpskom buržoazijom", građanskom klasom čiji je nacionalizam uziman za remetilački faktor tokom celog njenog postojanja. Suprotno, u granicama srpskog prostora u Jugoslaviji stvorene su nove nacije, čiji je nacionalizam afirmisan.

–Srpski etnički prostor je dezintegrisan, čime su poništene tekovine oslobodilačkih ratova 1912–1918. i suštinski obesmišljene žrtve u njima. Zarad nove "države pomirenja" zaboravljen je i genocid nad Srbima u NDH. Nacionalni identitet je zamućen i decenijama kasnije tražiće se uporišne tačke i elementi uz koje će moći da bude revitalizovan.

Verujem da nije daleko od istine ocena jednog mog prijatelja da bi 29. novembra sve zastave trebalo spustiti na pola koplja, u znak žalosti za datumom koji je iscrtao skicu komunističke Jugoslavije.

Uzgred, seća li se iko u ovo zemlji da je na današnji dan, na Gruništu, 1916. poginuo i najveći srpski junak tog doba, vojvoda Vuk?

I, ako je odgovor ne, govori li to nešto i o nama i našim vrednostima iz 2022?

Komunistička diktatura je u Srbiji zvanično ukinuta pune 32 godine...