The Acolyte – "Zvezdani ratovi" u crvotočini vouk ideologije
Na prvi pogled reč je o "prilagođavanju Zvezdanih ratova" potrebama nepostojećeg simulakruma "moderne publike", ali, kada se stvar malo zagrebe, teško je oteti se utisku da je "Dizni" odlučio da zakolje još jednu od svojih sve malobrojnijih zlatnih koka – iz čiste pakosti
"Dizni Plus" je 16. jula emitovao poslednju epizodu serije The Acolyte ("Sledbenik", "Akolit", ili pre "Akolitkinja" – da bi se uvažila politička korektnost koja je, kako se ispostavilo, jedina briga autora serije), koja je zamišljena kao krimi-triler koji se odvija u zlatno doba Galaktičke republike, a koja će po svoj prilici nakon više od četiri decenije preuzeti titulu najomraženijeg proizvoda pod brendom "Zvezdani ratovi" od ozloglašenog "Prazničnog specijala" iz 1978.
Na prvi pogled reč je o "prilagođavanju Zvezdanih ratova" potrebama nepostojećeg simulakruma "moderne publike", ali, kada se stvar malo zagrebe, teško je oteti se utisku da je "Dizni" odlučio da zakolje još jednu od svojih sve malobrojnijih zlatnih koka – iz čiste pakosti.
Čitaocima koji se ne razumeju previše u razgranatu mitologiju "Zvezdanih ratova" – splet desetina hiljada povezanih priča na čijem su nastanku decenijama radile desetine hiljada različitih umetnika u različitim stilovima, žanrovima i medijima – dovoljno je znati da je korporacija "Dizni", kada je pre dvanaest godina kupila "Lukasfilm" za tada vrtoglave četiri milijarde dolara, kao svoj prvi zvanični potez ukinula stari kanon, tj. zvaničnu hronologiju događaja u Dalekoj, dalekoj galaksiji, uključujući tu i prateće podatke o tehnologiji, metafizici i filozofiji tog izmišljenog svemira.
Novi vlasnik je tako "resetovao kanon" samo na osnovne filmove i nešto animiranih serija, pozivajući se na potrebu da se novim autorima "da više kreativne slobode". Koliko te "slobode" mogu biti "kreativne" imamo prilike da gledamo u Akolitu. Ili pre – da ne gledamo.
Što svojom zaslugom, što zaslugom "Diznijevog" minulog rada, ova serija se našla u "oku uragana" masovnog bojkota proizvoda ove producentske kuće, koja već godinama veoma agresivno kroz programe za decu i mlade forsira tzv. "vouk ideologiju" – homoseksualnost i alternativne seksualne orijentacije, rodni, rasni i identitetski inženjering, u uopšte sve fetiše i svete krave liberalne strane u američkim kulturnim ratovima.
Rezultati nisu bili sjajni – pored kontinuiranog trenda otkazivanja pretplata za "Dizni Plus" i sve lošijih rezultata na bioskopskim blagajnama, "Diznijevi" projekti bili su izloženi tzv. "glasačkom bombardovanju" (review bombing), tj. kampanji obaranja ocena na agregatorima poput IMDB, Metacritic, odnosno Rotten Tomatoes. Sa Akolitom se tako dogodilo nešto na šta smo navikli u Srbiji – ocene zvaničnih kritičara (čitaj "plaćene reklame u medijima") bile su naglašeno pozitivne, neretko i panegirične, dok su ocene publike bile blago rečeno katastrofalne.
"Vrhunac republike" kao vlažni san američkih liberala
Da li je onda najnovija serija o "Zvezdanim ratovima" prosto stradala kao "kolateralna šteta" u ovom, u osnovi ideološkom bojkotu Kuće Mikija Mausa? Ako i možemo reći da Akolit trpi zbog nagomilanog gneva publike zbog promašaja u prethodnim "Diznijevim" proizvodima, moramo naglasiti i da u samoj seriji ima više iritirajućih i spornih elemenata nego u svim dosadašnjim projektima zajedno.
Serija ruši kontinuitete, reinterpretira temeljne filozofske i metafizičke postavke, dekonstruiše mitologiju i, povrh svega toga – i ovo se ne može dovoljno naglasiti – užasno je loše napisana.
Nije u pitanju prosto javašluk i posledica nebrige za intelektualnu svojinu koju je kompanija za veliki novac otkupila od Džordža Lukasa. Da su nedostaci stihijski, rezultat ne bi ispao toliko loše. Stvar je u tome što su "ideološko prevrednovanje", "dekonstrukcija" i "mitomahija" sistemske pojave koje nisu počele sa Akolitom. Štaviše, Akolit je kruna multimedijalnog projekta "vouk Zvezdanih ratova" koji traje godinama, a na koji niko nije obraćao pažnju, jer materijale koje je dosad izbacivao – u obliku stripova i romana – nije niko čitao.
Reč je o projektu Vrhunac republike (The High Republic), koji je trebalo da bude "Diznijev" komitetski odgovor na legendarni serijal "Stara republika" (The Old Republic) u okviru koga su napisani neki od najboljih materijala o "Zvezdanim ratovima" svih vremena samo da bi ih Miševi menadžeri, kao i sve ostalo, obrisali jednim klikom tastature.
"Dizni" je tako još 2018. godine okupio najbolje i najtalentovanije pisce koje mogao da nađe (uključujući i više autora bestselera – poput Klaudije Grej i Čarlsa Soula) i dao im zadatak da "slobodno i bez repova" zamisle Galaktičku republiku na svom civilizacijskom i kulturnom vrhuncu – nekoliko vekova pre dolaska Palpatina na vlast i uspostavljanja Imperije. Naravno, te njihove zamisli moraće neko iz kompanije da "kreativno poveže", a taj neko je – očigledno – bilo odeljenje za političku korektnost i ideološku pravovernost koje je već uspelo da upropasti nekoliko "Diznijevih" "fabrika novca".
Rezultat je bio tragikomičan – "Vrhunac republike" ispao je kao voukovska distopija i vlažni san američkih liberala, fantazmagorija o tome kako bi mogla izgledati Amerika "da je samo Hilari pobedila Trampa".
Čak i kada su ti novi romani i stripovi bili solidno zamišljeni, oni su se naprosto davili u komitetski uguranim likovima alternativnih rodova, alternativnih rasa, vrsta i biologija, i neizbežnih alternativnih seksualnosti. I to uopšte nije bilo najgore.
Kriza pripovedanja
Najveća mana ovih romana i stripova – iskazana u katastrofalno niskoj čitanosti koja se nakon svega nekoliko izdanja svela na svega par hiljada prodatih primeraka (na globalnom nivou!) – bila je, blago rečeno, kriza pripovedanja, ili, ako ćemo da budemo sasvim cinični, otvorena mržnja i netrpeljivost prema svemu onome što čini okosnicu velikih zapadnih mitologija, uključujući tu i "Zvezdane ratove".
Komitetskim ideolozima koji su proveravali pravovernost svega što je izbacivala "Fabrika mašte" tradicionalno herojstvo na kome je izgrađen Holivud, mirisalo je na ozloglašeni "patrijarhat" i stoga je moralo biti, ne samo izostavljeno iz novih, nego i retroaktivno retuširano u starim pričama.
Plemeniti vitez, mudri mentor, prepredeni odmetnik, sve je to prepoznavano kao varijanta "toksičnog maskuliniteta" za koju nema mesta u modernom pripovedanju. Snažni beli muškarci mirisali su na kolonijalizam i robovlasništvo čak i u Dalekoj, dalekoj galaksiji i stoga su morali biti ne samo ostrakizovani u novim materijalima, nego i demoralisani, onemoćeni i emaskulirani. Da stvar bude još apsurdnija, pod istim podozrenjem – a sasvim u duhu najprogresivnijih transhumanističkih agendi – našla se i ljudska rasa kao takva, ustupajući mesto šarolikim vanzemaljcima (poželjno sa alternativnim metodama razmnožavanja).
Ikone starog pripovedanja – ratnik, mudrac i prepredenjak – morali su biti etički demontirani kao nemoralni i maligni, a autori nisu imali ništa što bi mogli da popuni njihovo mesto. To se najbolje videlo na planu borilačkih veština i avanturističkih zapleta – čitav niz ženskih likova uguran je u tradicionalno muške uloge koje jednostavno nije mogao ubedljivo da iznese, ne samo zato što im je za to nedostajalo muškosti (to bar nije problem kada su tvoji likovi džedaji koji crpu nadljudsku snagu i sposobnosti iz mističkog izvora), nego zato što pripovedač nije smeo da ih dovede u situaciju u kojoj bi neko mogao da ih maltretira, ugnjetava ili, nedajbože, bije.
U tom smislu uopšte nije problematično to što se herojske uloge dodeljuju ženama, crncima, vanzemaljcima, pa čak i pobornicima alternativne seksualnosti, problematično je to što se njima ne dozvoljava da te uloge igraju, kako ne bi afirmisale "retrogradne kulturne obrasce". Ubedljivo najbolji programi koje je "Lukasfilm" proizveo nakon preuzimanja bili su film Odmetnik-1 i serija Andor, koji obiluju snažnim ženskim likovima. Ali ti likovi – poput ikoničnih heroina kao što su Leja Organa, Padme Amidala ili Ahsoka Tano – čine herojske stvari i koračaju putem heroja, ne zato što su neuništive (i nedodirljive) razbijačice i muškarače, nego upravo uprkos ograničenjima koje im prirodno nameće njihov pol i mesto u društvu.
Autokanibalizacija zapadne kulture
Svi nabrojani problemi iskrsavali su tu i tamo i u ranijim projektima u okviru "Zvezdanih ratova", ali uvek je horizont pripovedanja bio dovoljno širok da ih amortizuje – pod uslovom da je publika dobronamerna i da ima strpljenja.
U Akolitu su oni, međutim, toliko koncentrisani, a politički korektna agenda toliko gusto napakovana u radnju, da nema sumnje da bi reakcije na seriju bile iste i da je ona izašla pre deset godina, kada je publika bila kudikamo manje ozlojeđena na producente. U ovoj seriji smo dobili jednu tragičnu parodiju u kojoj džedaji nisu sposobni, mudri, niti majstori diplomatije, u kojim Sila nije sveprožimajuće kosmičko božanstvo već magija kojom manipuliše kako ko stigne (i kako se autorima dopadne), u kojoj nema nikakvog kontinuiteta, niti obzira čak ni prema onom pantrljku mitologije koji je preostao nakon "Diznijeve" čistke kanona.
Ono što je u svemu tome istinski poražavajuće, jeste utisak da iza svega toga ne stoji ni odsustvo kreativnog potencijala, ni javašluk u adaptaciji intelektualne svojine za novo vreme, čak ni potreba da se tuđi konstitutivni mitovi (a "Zvezdani ratovi" su američki i globalni konstitutivni mit) prilagode vlastitoj ideologiji, već jedna potpuno infantilna potreba da se tuđe ikone opogane, oskrnave i bace u prašinu.
Autori Akolita i sličnih politički korektnih, voukovskih prepričavanja tradicionalnih zapadnih herojskih priča, nemaju, zapravo, potrebu da te priče "približe svojoj publici". Njihovu publiku te priče ne interesuju i nisu je nikada interesovale. Komitetski cenzori njihove knjige i serije ovlašno pregledaju, prebroje u njima žene, crnce, gejeve, transrodne, transhumane i nebinarne likove, a zatim ih bace.
Oni neće provesti čitave noći raspravljajući se o moralnom iskupljenju Darta Vejdera, ekonomskoj opravdanosti Zvezde smrti, ili terorističkim metodama Pobunjeničke alijanse. Oni su odrastali prezirući svoje prijatelje koji su to voleli i imaju potpuno detinjastu potrebu da njihovu omiljenu igračku slome i bace u smeće. I oni to rade sa svim velikim mitologijama našeg vremena – i sa Tolkinom, i sa Harijem Poterom, i sa "Marvelom" i "Di-sijem", oni to rade čak i sa Nindža kornjačama.
Imperijalna represija i laissez-faire kapitalizam
Da li je, onda, Akolit definitivno "presudio Zvezdanim ratovima", kao što je popularno tvrditi ovih dana? U Staroj republici postojala je politički nekorektna izreka (bez brige, "Dizni" ju je izbacio iz kanona): "Vukija možeš ošišati mnogo puta, ali mu odrati kožu možeš samo jednom."
"Dizni" se sada našao u poziciji da uništi sadržinski najbogatiji trezor intelektualne svojine koji ima na raspolaganju. I nije im prvi put.
Ali kao što kaže Bulgakov, rukopisi ne gore, a sve ono što je "Zvezdane ratove" činilo velikim i omiljenim tokom svih ovih decenija i dalje je tu. "Dizni" može to proglasiti za jeres, može ga sakrivati od publike, ali ga ne može uništiti. Konačna posledica njihovog igranja jeste da niko neće gledati ono što oni prave, niti kupovati ono što oni prodaju. Pre će "Zvezdani ratovi" ubiti "Diznijevu" vouk vrhušku nego što će ona ubiti njih.
Titanska megakorporacije je tako došla u poziciju da nešto nauči iz mitologije koju kanibalizuje. A priča o "Zvezdanim ratovima" uvek je bila priča o sukobu između represivne, totalitarne i ideološki rigidne imperije koja svoje proizvoljnosti, sumnjive interese i politički autoritet pokušava da nametne čitavoj galaksiji laissez-faire kapitalista – kolonista, istraživača, svemiraca, ali i švercera, pirata i kriminalnih kartela. Neka pročeprkaju malo po kanonu koji su obrisali i videće da se ta priča ponavljala nebrojeno puta. Uvek sa istim rezultatom.
