Tuđa pisma i tuđi znakovi – o (ne)brizi za srpski jezik i pismo u digitalnom okruženju

Himerični Dan srpskog jedinstva, slobode i nacionalne zastave je praznik koji često (i u velikoj meri s pravom) izlazi na zao glas među srpskim rodoljubima, koji ga smatraju „paradom fasadnog nacionalizma”, „zamajavanjem naroda ispraznim mahanjem zastavama” i „odvlačenjem pažnje javnosti od pravih nacionalnih tema”. Jedna prava nacionalna tema koja, međutim, jeste pokrenuta o ovom prazniku i vezano za njega, jeste usvajanje Zakona o upotrebi srpskog jezika u javnom životu i zaštiti i očuvanju ćiriličkog pisma (Službeni glasnik RS, br. 89/2021).

Iako ovaj zakon – usvojen istovremeno u narodnim skupštinama Republike Srbije i Republike Srpske ostaje nedorečen u mnogim stvarima i zatvara oči pred nizom neuralgičnih tema srpskog jezikoslovlja, on svakako predstavlja korak u pravom smeru i pomeranje iz mrtve tačke teme koja je u nadležnim institucijama paralisana decenijama.

Istini za volju, jedina konkretna stvar koju je ovaj zakon stavio na sto – i koja za tri godine još uvek nije sprovedena u delo zbog odsustva bilo kakvih pravnih mehanizama primene – jeste obaveza proizvođača i trgovaca u Srbiji da svoju robu deklarišu na srpskom jeziku i pismu, kao i obaveza kulturnih manifestacija i medija koji su budžetski korisnici (a to su praktično svi, proverite) da u oglašavanju i izveštavanju koriste – ćirilicu.

Mrtvo slovo na papiru, možda.

Ali opet, sa usvajanjem ovog zakona najzad je priznata činjenica da su srpski jezik i pismo u svim srpskim zemljama ugroženi i da im je neophodna institucionalna zaštita. U tom kontekstu, dobronamerne srpske patriote ne bi trebalo da troše energiju da objašnjavaju šta sve sa ovim konkretnim zakonom (i okoštalim štetnim praksama) ne valja, već bi trebalo da se usredsrede na stvari koje se za srpski i jezik i pismo mogu učiniti, i mogu učiniti lako, bez krupnih pravnih prepreka i bez previše logističke podrške anesteziranih institucija.

Ispostavlja se da takvih stvari ima mnogo, ali se one zbog endemične nebrige, tromosti i javašluka ne rešavaju decenijama, iako za to ne postoje nikakve tehničke prepreke.

Tastatura kao lakmus (ne)pismenosti

Nemar prema srpskom jeziku nigde nije toliko očigledan kao na primeru srpske tastature. Na ovom jednostavnom parčetu tehnologije koje verovatno svako od nas ima u kući i kancelariji mogu se videti nagomilane posledice decenija zapostavljanja (digitalne) pismenosti.

Prvo, 99% tastatura na našem tržištu ne samo da nema na sebi označena ćirilična slova (čime se podsvesno podržava narativ na je ćirilica nekakav „višak”, „anomalija” i „strano telo” u računarskoj tehnologiji), nego dobar deo njih se čak ne pridržava standardnog evropskog QWERTZ rasporeda. O postavljanju pitanja zašto srpska tastatura uopšte ima slovni raspored zasnovan na učestalosti znakova i ergonomiji kucanja u engleskom i drugim zapadnoevropskim jezicima možemo samo da maštamo, ali nije na odmet znati da čak i jedna Bugarska koristi tastaturu sa rasporedom slova prilagođenom sopstvenoj fonetici i lingvistici.

Pre sto godina se u Srbiji o tome vodilo računa prilikom prodaje pisaćih mašina, ali danas – kada je promena rasporeda neuporedivo tehnički jednostavnija – tako nešto niko ne može ni da zamisli.

Ali kako bi i mogao, kada u Srbiji profesori fakulteta smatraju da je „potpuno normalno” slati tekstualne poruke i čak elektronsku poštu tzv. „ošišanom latinicom”, iako već decenijama ne postoje nikakva tehnička opravdanja za to?! U pitanju je nebriga o pravopisu koja bi u trećem razredu osnovne značila „keca k’o vrata” iz srpskog jezika, ali iz nekog razloga obrazovani ljudi sa fakultetskim diplomama ne smatraju da ih elementarna pismenost na bilo kakav način obavezuje u svakodnevnoj komunikaciji.

Jednostavno, u velikom delu naše javnosti, engleski jezik – njegov alfabet i tastatura sa QWERTY rasporedom – predstavljaju magijski fetiš, koji se poštuje sa onom istom beslovesnom i sujevernom zaslepljenošću sa kojom babe govore „valja se”, „tako su me učili” i „tako svi rade”. Pritom se i jedni i drugi mnogo ljute kada im se ukaže da su njihove navike posledica primitivizma, zaostalosti i – nepismenosti.

Zaostavština tuđih jezika

Nisu, međutim, kvačice na latiničnim slovima jedino što nestaje kada se Srbi late tastature. Naša zvanična tastatura sadrži gomilu apsurda i nelogičnosti. Znate one situacije kada vam je potrebno da označite dužinu sloga u reči, da biste razlikovali rečcu "da" od trećeg lica jednine glagola "dati", ili kada hoćete da razlikujete genitive jednine i množini u nekoj reči ("mog telefona" od "mojih telefona")? Srpski jezik ima četiri različita akcenta (brȁt, žèna, mȃjka, déte) i dve različite oznake za dužinu vokala (vȍdă i vódā), ali njih je na računaru izuzetno teško koristiti. Ljudi koji uopšte znaju da ti znakovi postoje i da se mogu umetnuti u tekst (uz usrdnu molitvu Bogu da font koji koriste to prikazuje iole čitljivo) uglavnom su profesionalni štampari i dizajneri teksta.

Ostatak se dovija ubacivanjem unapred akcentovanih znakova iz latinice (!) sa pogrešnim oznakama (recimo "â", ili čak "ã" kao oznaku dužine), čime se pravi pravopisni bućkuriš koji je teško gledati.

Slično tome, svako ko je iole napredan korisnik vorda i sličnih procesora teksta zna da će taj softver da mu automatski postavlja navodnike tipa „“, iako bi srpski pravopisni standard trebalo da bude „” (opet, većina srpskih korisnika računara niti uočava razliku, niti o njoj vodi računa). Pritom je reakcija stručne javnosti – srpskih filologa i lingvista – najčešće zasnovana na guranju glave u pesak i priznavanje pogrešnih pravopisnih praksi za legitimne jer je to lakše nego izdvojiti vreme da se ažurira računarski standard.

Apsurdnost srpske tastature se tu ne završava. Da li ste primetili da srpska ćirilička tastatura sadrži u sebi misteriozno slovo "ѕ" (nalazi se pored slova "dž" sa leve strane)? Većina će biti njime zbunjena kada slučajno iskrsne, a poznavaoci će znati da je u pitanju slovo makedonske azbuke koje kod njih označava glas "dz". I nije jedino! Kombinacija znakova '+k i '+g automatski će konvertovati ove znakove u makedonske znakove "ќ" i "ѓ", što često može da napravi problem kada neko koristi jednostruke umesto dvostrukih navodnika.

U pitanju je rudiment vremena (vreménā) ranih devedesetih, kada su Srbi za latinicu koristili hrvatski, a Makedonci za ćirilicu srpski raspored znakova. U vreme univerzalnog junikod standarda ti zaostaci nemaju više nikakvu svrhu, ali se niko decenijama nije potrudio da to promeni.

Zašto mrzimo akcentovanje

Ovaj bizarni detalj sa makedonskim znakovima, međutim, postaje naročito zanimljiv kada shvatimo da srpski kodni raspored uopšte nema ništa nalik ovom mehanizmu kada je u pitanju srpski akcenatski sistem. Koliko čitalaca ovog teksta ima ikakvu predstavu kako da akcentuje neku reč srpskim akcentima, ako im to zatreba (recimo, u gore pomenutim primerima označavanja dužina ili u slučaju homografa pȁs/pȃs, dȁ/dȃ ili „gȍrĕ gòrē gȍrĕ gȍrē“)? Sva je prilika da to znaju samo ljudi koji se profesionalno bave lekturom i štamparstvom, a prelistavanje srpskih izdanja ukazuje da čak i veliki broj njih ovu temu prosto zaobilazi.

Kako i ne bi – tema akcentovanja u srpskom jeziku se u našoj javnosti pominje dva puta godišnje i uvek u negativnom kontekstu: kada deca polažu završne ispite iz srpskog jezika i kada ozloglašeni RTS lektori nateraju nekog mučenog voditelja da neku uobičajenu reč akcentuje „pravilno“, tj. kako je niko, nikada i nigde nije upotrebio u rečenici. Akcenti srpskog jezika tako za prosečnog Srbina predstavljaju nešto izrazito negativno i iritantno – sa jedne strane oni iskrsavaju kada neko nadmeno nekom natura na nos da „ne govori pravilno“, a sa druge se zasnivaju na kompleksnom sistemu koji skoro niko ne razume. Ali kako bi iko i mogao da ga razume, kada je prosečan Srbin akcentovanu reč poslednju put u životu video u testu na kraju osmog razreda osnovne škole i nikad više? A jedan od razloga što nema prilike da je vidi jeste i to što srpske jezičke institucije već decenijama nisu u stanju da standardizuju srpske akcente u računarskoj upotrebi i da ih uvedu u junikod standard na način na koji je to učinila većina drugih naroda.

Kada uđemo na rusku Vikipediju, naziv svakog članka je akcentovan. Upotreba akcenata i dijakritika u francuskom, mađarskom ili grčkom jeziku je stvar elementarne (računarske) pismenosti. I ne, to ne znači da u srpskim novinama i knjigama svaka reč treba da bude akcentovana kao kod Mađara ili Grka, ali znači da, ako hoćemo da zaštitimo srpski akcenatski sistem – jedan od najkompleksnijih i najstarijih u Evropi – kao živu pojavu u srpskom jeziku, moramo obezbediti uslove da se akcenti na jednostavan i intuitivan način koriste u digitalnoj upotrebi, čime se otvara prostor da Srbi akcente ne kupe prosto kako im se posreći, nego da mogu da ih prepoznaju i razumeju (ali za početak vide) u onlajn enciklopedijama, rečnicima i tekstovima o jeziku.

Tehnika narodu

Kako to učiniti? Primer sa pomenutim makedonskim znakovima je nešto što svako može isprobati na sopstvenoj tastaturi. Kombinacija dva različita znaka ubacuje treći znak, koji predstavlja slovo sa dijakritikom koje – i ovo je veoma važno – ima poseban kod u junikodovom šifrarniku. To znači da akcentovana reč neće biti poremećena niti ispreturana u zavisnosti od toga koji je font korišćen, jer trenutni sistem koji imamo (i koji skoro niko ne zna da koristi) podrazumeva manuelno (po principu insert symbol) dodavanje dijakritika „iznad“ nekog slova, pri čemu slovo i akcenat ostaju dva odvojena znaka, a akcenat „šeta“ i menja položaj u zavisnosti od fonta koji se koristi. Umesto toga, možemo pogledati način na koji funkcioniše politonska grčka tastatura, dizajnirana za zapisivanje starogrčkog, koji, opet, ima veoma sličan sistem akcentovanja kao srpski. Nakon što je akcenat jednom dodat, on je kombinovan sa slovom i štampari i slovoslagači ne moraju više brinuti o njemu – dokle god koriste profesionalne fontove koji podržavaju određeni jezik (nedovoljan broj takvih fontova za srpski jezik je srodna tema za neku drugu priliku).

Neka čitalac ne zameri ako mu je sve ovo zvučalo zamorno i previše tehnično – ove stvari su nejasne jer o njima (skoro) niko ne razmišlja i jer se njima (van fakultétā) niko ne bavi, iako je u pitanju neodvojivi (i pritom u velikoj meri ekskluzivni) deo srpske jezičke baštine. I opet – nije u pitanju neki nemogući Sizifov posao. Srpske jezičke institucije samo treba da definišu standard (što je bukvalno razlog njihovog postojanja i njihov glavni posao) i da taj standard proslede međunarodnim telima zaduženim za zvanične tablice junikod znakova. Kada je to jednom standardizovano, svi ozbiljni proizvođači softvera i svi ozbiljni dizajneri fontova konsultovaće te standarde i njima prilagođavati svoje proizvode.

To se u velikoj meri već dešava – insistiranje na standardizaciji ćirilice kao primarnog srpskog pisma je razlog što je ona uključena u standardne srpske pakete svih velikih softverskih kuća, poput „Majkrosofta“, „Alfabeta“, „Mete“, „Iksa“ i dr. Zahvaljujući takvoj standardizaciji većina modernih fontova podržava tzv. „kontekstualne zamene“, zahvaljujući kojima ćirilično „b“ ili kurzivno „t“ drugačije izgleda u srpskom, a drugačije u ruskom jeziku – iako oba imaju istu junikod šifru.

Budimo pismeni (i na telefonu)

Ne postoje tehničke prepreke i nije potreban nikakav poseban novac. Potrebno je samo da srpske jezičke institucije rade svoj posao, a da srpska patriotska javnost – kojoj su puna usta brige za tradiciju – malo povede računa o konkretnim stvarima koje može da učini za svoj jezik.

Kada je pre više od dvesta godina Vuk Stefanović Karadžić ušetao u štampariju Jermenskog manastira u Beču i zatražio da mu odštampaju knjigu koristeći slova koja je on lično izmislio, rekli su mu „izvolite, nema problema“. Danas imamo Srbe koji smatraju ne samo da hardver i softver koji koristimo (a koji se podešavaju kudikamo lakše nego što su se u XIX veku izlivala slova za štampu) ne mora da odgovara standardima srpskog književnog jezika, nego je veliki broj njih spreman da piše pismom, znakovima i pravopisom tuđih jezika i gura milenijum srpske pismenosti u Prokrustovu postelju engleske tastature na mobilnom telefonu.

Ta vrsta kulturnog autokolonijalizma i tehnološke provincijalnosti je nešto što bi našim precima – među kojima je bilo mnogo nepismenih seljaka – bilo potpuno nerazumljivo. Stoga, ako brinemo o jeziku i pismu – pokažimo to na primeru i prestanimo da prilagođavamo srpski jezik tehnologiji koja je dizajnirana tako da se prilagođava jeziku. Uostalom, naši (mahom polupismeni) novinari vole da nas podsećaju da „biti pismen danas znači znati da koristiš računar“. To je tačno, ali ipak treba naglasiti da biti pismen danas, između ostalog, znači i biti pismen na računaru. I telefonu. Ništa nas ne sprečava osim nas samih i naših autokolonijalnih fetiša.