Jedan od detalja koji je naročito privukao pažnju u Betmenu Meta Rivza iz 2022. godine bila je epizodna uloga irskog glumca Kolina Farela, koji je šokirao publiku svojom transformacijom za ulogu sitnog mafijaša Osvalda Koba, poznatijeg kao Pingvin.
Neprepoznatljiv ispod kostima i facijalne prostetike, govorom i manirizmima ostavljajući utisak osobe rođene i odrasle na ulicama Bruklina, Farel je pokazao dijapazon glume na kakav smo navikli od Roberta de Nira u naponu snaga. Kada osoba koja je igrala Aleksandra Velikog, Džesija Džejmsa i detektiva Reja Velkora briljira u ulozi logorejičnog, ćopavog kepeca sa svega devet minuta prisustva na sceni, to bude primećeno.
To je primetila i televizijska kuća HBO, koja je relativno nepoznatoj producentkinji Loren Lefrank poverila da snimi mini-seriju od osam epizoda sa Farelovim Pingvinom u glavnoj ulozi, pritom seriju toliko dobru, da nas je sve podsetila na "zlatno doba televizije" od pre deceniju i više.
Serija počinje kao lagani omaž Sopranovima, nastavlja se kao kombinacija "Igre prestola" i "Breaking Bad", a završava u duhu kultnih trilera poput "Dežurnih krivaca", "Borilačkog kluba" ili "Iskonskog straha". Ekipi serije je nekako pošlo za rukom da sve urade besprekorno – scenario inteligentno miri stripovskog negativca sa ozbiljnom krimi-dramom, pripovedanje je istovremeno žanrovski konzervativno i potpuno nepredvidljivo, glumačka ekipa briljira (Farela je čak uspela da zaseni Kristin Miloti u ulozi Sofije Falkone), a fotografija i režija vizuelno ostavljaju utisak strip-filma uprkos tome što priča koju ilustruju predstavlja psihološku i socijalnu dramu.
I u svemu tome ni na trenutak ne zaboravljaju da lik kojim se bave ima etabliran kanon i jasno određenu ulogu u Betmenovoj galeriji zlikovaca, što su očigledno zaboravili autori najnovijih filmova o Džokeru.
Gotam bez Betmena
Betmen je decenijama predstavljao američku ikonu, uzdigavši se do tog statusa prvo kroz stripove tzv. "gvozdenog doba" – poput "Povratka mračnog viteza" Frenka Milera i "Ubistvenog vica" Alana Mura – a zatim i kroz dva kultna filma Tima Bartona iz 1989. i 1992.
Od samog početka, Betmen je predstavljao desničarski simbol – nasilni osvetnik koji kanališe svoj gnev i resantiman da bi "očistio svoj grad od šljama", bilo da su u pitanju lokalne bitange i ulični razbojnici, organizovani kriminalci i korumpirani gradski činovnici, ili nedodirljive glave hobotnice poput mafijaških donova i visokih političkih figura. I njegov alter ego Brus Vejn je predstavljao vlažni san američke desnice – kao izdanak stare bogataške porodice čiji se koreni mogu pratiti unazad vekovima, on je davao ljudsko lice krupnom kapitalu i afirmisao američki san kao više od običnog ličnog motivatora, kao moralnu eshatologiju.
U međuvremenu se, međutim, nešto dogodilo sa Amerikom i to je ostavilo ogroman trag na njihovu popularnu kulturu. Negde u vreme pandemije virusa korona, niz kontrakulturnih pokreta iskoračio je sa dubokih margina američkog društva u mejnstrim i počeo agresivno da se razračunava sa nacionalnim ikonama od Džordža Vašingtona i Tomasa Džefersona pa sve do Džona Ramboa, Džejmsa Bonda i Indijane Džonsa.
Betmen, naravno, nije zaobiđen: kao kvintesencijalni primer "toksične muškosti" i "bele privilegije", najslavniji maskirani osvetnik je kritikovan iz svih mogućih uglova kao kriminalac, sociopata, siledžija, ugnjetač, a iznad svega kao "privilegovani beli muškarac".
Ovo se naravno odrazilo i na prikaze Betmena u popularnoj kulturi, koja ga je sve češće prikazivala kao mentalno labilnu i nasilnu osobu, često u kontrastu sa poznatim negativcima koji su slikani u pozitivnijem svetlu. U satiričnoj animiranoj seriji Harli Kvin (2019-) Betmen i načelnik policije Džim Gordon su karikaturalne i tupave siledžije, najnovija animirana serija "Betmen: krstaš pod ogrtačem" (2024) ga gura u drugi plan u odnosu na niz ženskih likova, dok u ozloglašenoj video-igri "Odred samoubica: ubiti Ligu pravde" (2024) nova miljenica rodno i rasno osvešćenih zapadnih producenata Harli Kvin neceremonijalno ubija Betmena hicem iz pištolja u glavu kao "prevaziđeni zaostatak prošlih vremena".
U kulturnoj klimi koja prezire tradicionalne američke heroje i opsesivno relativizuje ikonične zlikovce, prikazivanje Gotam Sitija bez Betmena u njemu postalo je norma.
Ikonični Šišmiš oteran je natrag u senke iz kojih je izašao, postavši previše strašan i odbojan za široku publiku. To je verovatno jedan od razloga što pomenuti Rivzov Betmen nije dobio pohvale koje zaslužuje, a što je Džoker Toda Filipsa – koji najpoznatijeg zlikovca Gotama relativizovao i humanizovao u tolikoj meri da bi čuvenom lažovu i manipulatoru Džokeru bilo neprijatno – postao planetarni superhit.
U takvoj atmosferi, moglo se očekivati da će se još jedan film o ikoničnom gotamskom zlikovcu bez Betmena da muti vodu držati ove dosadne i neinspirativne, ali nesumnjivo popularne matrice. Ali Pingvin nije takva priča.
Povratak harizmatičnog zlikovca
Ono što ovu seriju čini zaista velikom, jeste to što nam ona vraća nešto što je Holivud skoro zaboravio – velikog, nezaboravnog i harizmatičnog zlikovca.
I to je utoliko ubedljivije, što serija zaista počinje kao još jedna relativizacija: Osvald Kob, doduše, jeste nasilni sociopata, ali dolazi iz siromašnog kraja, ima razumevanja i empatije za gradsku sirotinju koja grca pod čizmom velikih mafijaških porodica, korumpiranih političara i finansijske oligarhije, brine o svojoj bolesnoj majci, preko svega toga mora da prevaziđe fizički deformitet, invaliditet i prezir okoline, ukratko – u pitanju je lik sa kojim se lako identifikovati i za koga je lako navijati dok ide iz zločina u zločin, povlačeći za sobom u propast sve veći i veći broj ljudi.
To je verovatno najgenijalniji momenat pripovedanja u ovoj seriji. Pingvin je sam po sebi karikaturalna figura, a autori serije od njega prave kompleksnu, duboko tragičnu ličnost, istovremeno ne odustajući od jednodimenzionalnosti obrasca od koga su pošli i koji treba da oslikaju.
Efekat je sličan kao u slučaju Deneris Targarjen u "Igri prestola", gde su se tvorci serije na sličan način poigrali sa žanrovskim očekivanjima publike. Lepa i pravedna princeza ide iz pokolja u pokolj i publika je voljno prati, pravdajući svaki njen naredni postupak činjenicom da je ona na početku priče ustanovljena kao "dobar lik", da bi sa užasom shvatila da je sve vreme navijala za zlikovca tek na samom kraju serije, kada Deneris na krilima zmaja napušta "moralni horizont događaja" i spaljuje Kraljevu Luku sa pola miliona ljudi u njoj.
Priča sa Pingvinom je veoma slična, ali – na čast autorima serije – neuporedivo ubedljivije napisana. Jer ovde nemamo situaciju da se nedvosmislena žrtva i simpatični autsajder nasilno pretvaraju u moralnu nakazu i stripovsku karikaturu, naprotiv – ovde se uzima gotova karikatura u onom istom obliku u kome je postojala u svim stripovima i filmovima, ali se veštim pripovedanjem publika manipuliše da zanemari sve ono što zna o Pingvinu i da poveruje pripovedačima na reč da je u pitanju drugačija osoba, samo da bi se ispostavilo da je on sve vreme bio upravo onakav kakav izgleda na prvi pogled.
Istovremena moralna kompleksnost i duboka monstruoznost Pingvinovog lika retroaktivno daju dodatnu težinu Rivzovom Betmenu i značajno podižu očekivanja publike pred izlazak sledećeg filma koji se očekuje 2026. godine.
Večiti broj 2
Osvald Česterfild Koblpot, poznatiji kao Pingvin, jedan je od najstarijih negativaca iz Betmenove galerije zlikovaca – u Detektivske stripove uveo ga je tvorac Betmena Bob Kejn 1941. godine, svega dve godine nakon samog Mračnog viteza i godinu dana nakon Džokera i Žene-Mačke.
Ono što ga je u svim verzijama činilo naročito upečatljivim jeste to što nije predstavljan ni kao ludak i manijak, ni kao čudovište sa nadljudskim sposobnostima. Fizički nejak i uvek izložen na javnom mestu, on se Betmenovoj kampanji terora nad gotamskim podzemljem suprotstavljao racionalno i lukavo, često tako što je sebe činio "previše značajnim da bi bio uklonjen", gradeći spletkama i manipulacijama svoju sopstvenu verziju "Džokerovog imuniteta".
Uprkos svemu tome, Pingvin je uvek nekako bio "broj 2" u pričama o Betmenu, pojavljujući se nakon raspojasanijeg i razobručenijeg Džokera i ostajući u senci njega i drugih – snažnijih i harizmatičnijih – zlikovaca. Tako je bilo u kultnim Bartonovim filmovima (gde je groteskniju, ali originalu jednako vernu verziju Pingvina igrao Deni Devito), tako je bilo u kultnoj animiranoj seriji iz 1992-1995, tako je bilo i u jednako kultnoj video igri "Arkam Siti" (2011).
Upravo sa time se igrao Mat Rivz, kada je u svom Betmenu iz 2022. godine Pingvinu dao ulogu običnog kapoa u mafijaškoj organizaciji Karmajna Falkonea, otvorivši prostor za priču o njegovom usponu do "broja 1 u Gotamu".
U tom kontekstu prirodno se nameće poređenje "Pingvina" sa Filipsovim "Džokerom" iz 2019. U obe priče su glumci – Hoakin Finiks i Kolin Farel – briljirali u svojim ulogama, obe su besprekorno režirane i predivno snimljene i obe imaju upečatljiva finala koja teraju publiku da retroaktivno preispita i prevrednuje svoje utiske tokom gledanja.
Ali dok je Finiksov Džoker ostao jedna patetična figura koja predstavlja bledu senku jezivog kriminalnog genija iz stripova i ranijih filmova, Farelov Pingvin se popeo uz iste stepenice da bi se na kraju razotkrio kao ono što je sve vreme bio: mefistofelovski, perfidni manipulant – i moralno i intelektualno dostojan izazov za jednog Betmena.
Ovo važi i na metanivou: nakon oduševljenja koji je izazvala serija "Pingvin" i rezignacije koju je izazvao groteskni Filipsov nastavak "Džoker i Harli: ludilo udvoje", možemo reći da se Osvald Koblpot najzad popeo na vrh Gotama, gde mu je i mesto.
Nazad stripu
Serija "Pingvin" predstavlja osvežavajuće podsećanje na skoro izgubljenu moć Fabrike snova da izbacuje ubedljive priče koje su u stanju da nas emotivno i moralno angažuju.
Decenijama su holivudski filmovi i visokobudžetne serije postajali tehnički sve savršeniji, sve "zreliji, utemeljeniji i realniji", a sve više su gubili sposobnost da pričaju priče i stvaraju likove koji će nas emotivno zbuniti, potresti, ili uznemiriti. Sa Betmenovim zlikovcima se eksperimentisalo – oni su prikazivani i kao infantilne karikature i kao realistične psihopate, oni su relativizovani i humanizovani, pa opet u ovom veku niko nije uspeo da nadmaši demonsku privlačnost Ledžerovog Džokera koji "samo hoće da gleda svet kako gori".
I sada, kada smo u "Pingvinu" najzad dobili negativca koji priliči jednoj moralnoj i socijalnoj kloaki poput Gotam Sitija, shvatili smo da se nismo nigde pomerili od naizgled karikaturalnih, a zapravo upravo ikoničnih likova koje nam je na početku Betmenove filmske priče naslikao Tim Barton.
I zaista – Džek Nikolson kao Džoker, Deni Devito kao Pingvin, Mišel Fajfer kao Žena-Mačka, pa čak i Majkl Kiton kao Betmen predstavljaju figure koje nas oduševljavaju, koje nas zastrašuju, koje nas zasmejavaju, i u tom smislu su neuporedivo potentniji kao pripovedačke trope od svojih kasnijih "uzemljenih" i "realističnih" varijanti. Upravo to je najveći uspeh "Pingvina" – što nas je iz moderne priče "ukotvljene u realnosti" vratio nazad Bartonovom svetu mašte, svetu koji je, zapravo, samo pozajmljen i imaginarijuma Boba Kejna od pre osamdeset i kusur godina.
Taj Pingvin sa kraja serije jeste karikaturalniji od Pingvina na početku, ali je i – strašniji. U pitanju je priča koja se završava demonski mračno, a u toj mračnoj završnici postoji samo jedan tračak svetlosti – Betmenov signal na oblačnom nebu iznad Gotama.
U pitanju je, ako hoćete, konačna pobeda "Di-sija" u starom kulturnom ratu sa "Marvelom".
Ovi drugi su uspeli da naprave mašinu za štampanje para koja je infantilizovala, banalizovala i skoro ubila Holivud.
Ovi prvi su ispričali jednu savršeno realističnu i zrelu priču, prijemčivu ozbiljnoj i odrasloj publici, i sa njom nas sve pozvali da se vratimo možda karikaturalnoj, ali etički kudikamo više obavezujućoj stvarnosti stripa. Koliko je široka američka i globalna publika u stanju da to prati, ostaje da se vidi.
Jedno je sigurno – srpska kulturna scena za to ima smisla. Ne samo da se ovogodišnji genijalni strip "Pingvin – nebitni čovek" pojavio u srpskom izdanju svega nekoliko meseci nakon što su stripovi ugledali svetlost dana u Americi, nego ga je crtao jedan od naših najuspešnijih strip-autora mlađe generacije Stevan Subić.
U pitanju je priča koja nije ništa manje groteskna i uznemirujuća od serije. Ali mi smo narod vaspitan na starom Holivudu i možemo sa time izaći na kraj. Štaviše, nedostajalo nam je.