Novogodišnja najava američkog novog-starog predsednika Donalda Trampa o namerama da anektira Grenland SAD izazvala je – po ko zna koji put – pravu eksploziju kreativnosti na srpskom internetu.
Srbi su majstori crnog humora i političke satire, a po internet trolovanju su osvedočeno "veći Rusi od Rusa", tako da je kraj 2024. godine po julijanskom kalendaru obeležen vatrometom viceva, pesama, fazona, doskočica, mema i šala na račun iznenadnog udara savezničke NATO države na suverenitet i teritorijalni integritet Danske. Ovih humorističkih sadržaja je samo na eks-tviteru toliko mnogo, da bi ovaj tekst celom svojom dužinom mogao biti sastavljena samo od najboljih i najduhovitijih dojava na ovu temu – i verovatno bi u takvom slučaju publika neuporedivo više uživala u njemu.
Na društvenim mrežama već se govori o "grenlandskom ciklusu" srpske narodne književnosti (zaista, možemo videti kako se mnoštvo narodnih pesama kristališe i uobličava u digitalnom prenošenju "s kolena na koleno"), ali bi svakako bilo preciznije govoriti o "grenlandskoj narodnoj satiri", koja se, u najgrubljim crtama, može podeliti na pet tematskih "ciklusa" – (1) "dansko-patriotski" (koji poziva danski narod na zbijanje redova i odbranu ustavnog poretka Kraljevine – "Veseli se danski rode", "Nad Grenlandom živa vatra seva", "Ko da te otme iz moje duše Grenlande" itd.); (2) "američko-imperijalistički" (koji se u velikoj meri fokusira na ugrožena ljudska prava Grenlanđana, belih medveda, morževa, neretko i pingvina podvrgnutih "danskom kolonijalizmu i genocidu", ali i na teritorijalne pretenzije američkog predsednika – "nemojte misliti da nećete odvesti Kraljevinu Dansku u pakao, a danski narod možda u nestanak", "Grenland-Kanada-Ogulin-Panama", "i Otava jedne noći Trampu će u ruke doći" itd. ); (3) "grenlandsko-šovinistički" (koji objašnjava da su Grenlanđani hrabra nacija koja se uz nesebičnu podršku američkih saveznika odupire velikodanskom imperijalizmu – "Greenland Autochtonous", "Grenlanđani su Iliri", "Čujte danski dobrovoljci bando vikinzi" itd); (4) "mirotvorački" (koji predlaže različita kreativna rešenja za pravedno regulisanje grenlandskog pitanja i sprečavanje njegovog pretvaranja u, jelte, zamrznuti konflikt – "zajednica danskih opština", "plan kontakt-grupe iz Dervente", "plan Dobrice Ćosića za podelu Grenlanda"; najzad, tu je ubedljivo najbrojniji i najkreativniji (5) "drugodanskijansko-građanistički" ciklus (koji objašnjava Danskoj da je "izgubila sve ratove" i da je "Grenland već nezavisan" – "Grenland se ne sipa u traktor", "prodao straćaru u Nuuku i kupio stan u centru Kopenhagena", "99 odsto nedavača nikada nije bilo na Grenlandu", "hoćete da vam dva miliona pingvina bira premijera" itd).
Sa ovim primerima je, još jednom, samo zagrebana riznica genijalnog humora koji srpski narod neumoljivo sipa, prepričava i izoštrava danima. Pritom je primetan i snažan osećaj za autoironiju – prikazivanju grenlandske epopeje Srbi ne pristupaju simplifikatorski, niti se projektuju samo na jednu stranu u sukobu.
Meme srpskog političkog diskursa sa lakoćom se primenjuju na svaku od uslovnih pozicija u konfliktu. Tako se Srbi sa lakoćom postavljaju i u poziciju Trampa ("Ameriko iz tri dela ponovo ćeš biti cela"), i grenlandskih iredentista ("drumovi će poželjet' Danaca"), i danskih legalista ("ako Grenland nije naš, zašto od nas traže da ga damo; ako je njihov, zašto ga otimaju"), često se duhovito igrajući sa istorijskim posledicama i implikacijama šale.
Ko se prepoznao i kome nije smešno
Istorija nas uči da internet fenomeni u Srbiji nikada nisu tek tako viralni – srpska digitalna kultura je duboko i očigledno politična, pa ni ovi plotuni mema i viceva na račun Grenlanda nisu – kako neki pokušavaju da ih protumače – samo dobra, ako i pomalo bizarna, šega i zajebancija.
Da je grenlandsko pitanje pogodilo nerv srpske javnosti verovatno najrečitije svedoče, doduše malobrojne, ali veoma simptomatične reakcije tzv. "drugosrbijanaca", "građanista", odnosno "kmetovske elite". Oni, istini za volju, kolektivno ne raspolažu sa dovoljnim brojem moždanih ćelija da zahvate "grenlandski" fenomen u svoj njegovoj kompleksnosti (sa humorom stoje još lošije – to su ljudi koji misle da je Zoran Kesić duhovit), ali nepogrešivo detektuju situacije oko kojih se među Srbima javlja društveni konsenzus i po automatizmu dižu glas da objasne da je u pitanju nešto loše i zabrinjavajuće.
Ali kako da objasne javnosti, a pogotovo svojim sponzorima, finansijerima i duhovnim guruima, da je loše što srpski narod kolektivno demonstrira da je od reči do reči zapamtio sve samomrzačke, autokolonijalne i kompradorske formule, mantre i bajalice kojim ga upravo oni čaraju i zaluđuju već decenijama?
U pitanju je nešto što oni sami ponavljaju do iznemoglosti i u šta – pretpostavljamo – iskreno veruju. U čemu je, onda, problem što prosečan Srbin na tviteru demonstrira da ih je pažljivo slušao i sve zapamtio? Je li problem što se ti rasistički obrasci primenjuju na – pu-pu, daleko bilo! – jednu "uređenu državu" i "kulturan narod" sa Zapada?! Ili što ponavljanje od reči do reči njihovih političkih parola i genijalnih umotvorina među njihovim sunarodnicima umesto skrušenosti i pokunjenosti izaziva – urnebesan smeh? Ili ipak ne valja što se Srbi uopšte nečemu smeju i raduju?
Pošto niko od njih ništa od ovoga nije mogao javno da izgovori, smislili su – koristeći se pomenutim kolektivnim moždanim ćelijama – da je problem u tome što su Srbi zluradi prema Dancima koji su se (nepravedno i ničim izazvano!) našli na udaru zavojevačkog imperijalizma globalnog hegemona. I ne samo to, nego Srbi – rikošetirajući prema Skandinaviji i Severnom Atlantiku svu propagandnu municiju koja je na njih istovarivana tokom XXI veka – time "potkopavaju sopstvene argumente oko Kosova". I ne samo to, nego time povrh svega "rade za Ameriku" i, ni manje ni više, nego obesmišljavaju međunarodni pravni poredak.
Zaista, neverovatno da pored takvog elitnog trusta mozgova Srbija već nije članica NATO-a koja je poklonila svu svoju municiju i vojnu tehniku Ukrajini. Znate već – kao Danska.
Šta je stvarna poruka "grenlandske epike"?
Ali ako ostavimo naše politički obogaljene sunarodnika po strani, "grenlandska satira" ostaje zanimljiv fenomen koji treba razumeti, ne samo zato što je u pitanju koncentrovana kulturna reakcija na geopolitička događanja koja se na srpskoj mreži ne pojavljuje prvi put, već i zato što je u pitanju intrigantno svedočanstvo o jedinstvenom stanju nacionalnog duha koje sutra može biti pokretač relevantnih političkih procesa u društvu i državi.
Ako pogledamo sve te šarolike "grenlandske šale", ispod već pomenutog sadržinskog i tematskog diverziteta nije teško primetiti da najveći broj šaljivdžija, čak i kada su ironični na svoj račun, polazi od pozicija nesumnjivog srpskog patriotizma i rodoljublja. Srbi su – to je očigledno – interiorizovali patriotski diskurs i usvojili njegove ikone, meme, pesme, slogane i maksime kao aksiološku vertikalu u odnosu na koju se meri sve, pa čak i globalna geopolitika.
Jednostavnije rečeno, u ovoj satiri nema ljubavi ni prema Dancima, i ni prema Amerikancima, a ponajmanje prema Evropskoj uniji čije se bajalice podvrgavaju ruglu i podsmehu. Nije čak stvar u tome što se na naše oči spektakularno urušava iluzija "međunarodnog poretka" koja je ritualno zaklana na oltaru američke hegemonije u Jugoslaviji 1991-1999. godine. Sve je to sekundarno. Ključno je to da nas vozi srpska epika i svoje šale i viceve odmeravamo upravo svojim, upravo epskim aršinima, referirajući pritom na naše istorijske ličnosti i naše nacionalne traume.
Još jedan detalj na koji vredi skrenuti pažnju jeste duboka srpska potreba za pesmom i poezijom – praktično ne postoji relevantna patriotska pesma novijeg datuma, a da se njena "danska" ili "grenlandska" verzija nije ovih dana pojavila na internetu.
Patriotske poezije i patriotske pesma je danas, nažalost, među Srbima premalo, ali ono malo što se ima – ima neproporcionalno veliki uticaj na srpsku političku kulturu. Stoga ne treba da nas iznenadi da je među gore navedenim "grenlandskim ciklusima" onaj "građanistički" najbrojniji, jer ima najviše referentnog materijala u javnom diskursu, ali je istovremeno lavovski deo "dansko-patriotskog" ciklusa napisan u stihovima. Zašto? Zato što srpska poezija i pesma (čak i kada je loše sastavljena) nepogrešivo pogađa centralnu srpsku nacionalnu vrednost – pravdu. I zato na onim mestima gde Srbi kroz smeh i šalu iznose svoje političke vrednosti i intimna ubeđenja (pa makar o Grenlandu i Danskoj!), oni prelaze iz proze u poeziju, a njihova šala iz satire u – epiku.
Neverovatna geopolitička pismenost
Pritom još jednom treba skrenuti pažnju na činjenicu da Srbi sve poruke koje im je preko svojih glasnogovornika, dobošara, telala, kurira i informera Američka ambasada zakucavala u mozak odlično pamte, dobro razumeju i – štaviše – u stanju su da reprodukuju talentovanije, pametnije i duhovitije od američkih izabranika. Ta slobodna igra malignom zapadnom propagandom je svedočanstvo koliko je srpska javnost na nju imuna i to je verovatno upravo ono što toliko jedi i živcira naše zapadno orijentisane sugrađane.
Srbi se tu pokazuju kao istinski traperi internet džungle – nas su takve geopolitičke guje jele, da mi sa lakoćom prepoznajemo i uočavamo gde je živi pesak, koje pečurke mogu da se jedu, a koje su zmije otrovne. Štaviše, od tolikog izlaganja, postali smo otporni i na većinu otrova. I to je razlog što je kulturna reakcija Srba na grenlandsko pitanje neuporedivo bogatija, šarolikija i duhovitija nego u samoj Danskoj.
Danci su, doduše, bili izloženi manje agresivnoj kampanji pacifikacije, ali su na nju – za razliku od Srba – naseli.
Srpski tviter i to vidi i zato se ne osvrće na klevete da je "zloban i ciničan" prema danskom narodu i državi koji nam "nikada ništa nažao nisu učinili". Osim što su potrčali da priznaju "nezavisnost Kosova" četiri dana nakon što su je privremeni organi u Prištini proglasili. I što su devet godina ranije simbolično priključili svojih bednih šest lovaca F-16 varvarskoj kampanji bombardovanja SR Jugoslavije, onih istih koji su 2024. godine poslati Ukrajini, gde ih – bar što se Srba tiče – čeka zaslužena sudbina.
"Prespavali su pad Avdejevke", konstatovao je niz srpskih tviteraša. Možda je to i bilo "zlobno i cinično", ali zbog toga nije ništa manje istinito.
Okani se Marko trolovanja, ili o srpskoj mekoj moći
"Ko kontroliše meme, kontroliše Svemir", napisao je Ilon Mask na tadašnjem tviteru sada već daleke 2020. godine. Mask je nakon toga učinio ozbiljan napor da svoju tvrdnju empirijski dokaže kupovinom i rebrendiranjem tvitera, ali i pretvaranjem samog sebe u jednu od najpotentnijih mema globalne civilizacije, čime je u velikoj meri pomogao Donaldu Trampu – još jednom naglašeno mematičnom čoveku – da se vrati na poziciju moći u Vašingtonu brži, bolji i jači nego ikad.
Ova dva bećara nam iz dana u dan demonstriraju upravo u kolikoj meri oni, zapravo, "kontrolišu meme", naglašavajući sve glasnije i arogantnije da je "Svemir njihov". "Malo je i naš", odgovaraju im srpski tviteraši.
I zaista, srpska politička mematika je najbolja na svetu, bilo da komentariše domaću politiku pomoću globalne pop kulture, ili objašnjava srpskom narodu svetsku geopolitiku pomoću pesama Danice Crnogorčević, Cece Ražnatović ili Baje Malog Knindže.
Srbi – narod čija je politička svest ispečena na srednjevekovnim freskama, nemačkim propagandnim plakatima i holivudskim B-filmovima – imaju dubinsko razumevanje aktuelnog trenutka globalne kulture u kome je mema sve. Zato su njihove trolovske reakcije na pitanje američke aneksije Grenlanda kudikamo primerenije prirodi Trampove javne persone od žalopojki i kukumavki evrounijatskog establišmenta, pa i samih Danaca.
Ostaje samo još jedno pitanje – kako to okrenuti na svoju korist? Kako kapitalizovati taj jedinstveni položaj domorodaca internet džungle, geopolitičkih pionira koji su – kako kaže internet mema – sve radili prvi?
Ako ne računamo činjenicu da se Srbi širom sveta veoma uspešno bave političkim marketingom i bezbednosnim konsaltingom, te da naša politička scena privlači neproporcionalno veliku pažnju istaknutih svetskih novinara, politikologa i ideologa, odgovor je – nikako. Nagomilano srpsko političko iskustvo i na njemu zasnovani patriotski i slobodarski folklor predstavlja deo nacionalnog šarma i srpske meke moći.
A meka moć jedne kulture, kao što znamo, ne radi ništa, ali i te kako ume da kupuje simpatije i razvija solidarnost drugih naroda prema sebi. Srbi to već rade izvanredno i po tome su prepoznatljivi na svim meridijanima sveta – od Svazilenda do Grenlanda, takoreći. Domete srpske meke moći, doduše, unekoliko ograničava to što je loše razumeju tupavi ljudi bez smisla za humor. Ali neko bi rekao da je baš u tome njena najveća snaga.