"Ne-Dža 2" – Globalno selo se okreće istoku

Kineski animirani film Ne-Dža 2 (Ne Zha 2, 2025) napravio je ogroman potres na međunarodnim bioskopskim blagajnama, postavši za manje od mesec dana nakon premijere najgledaniji animirani film i prvi neamerički film među deset najgledanijih filmova svih vremena. Ovaj uspeh nikako nije bio slučajan. Kinesko tržište je već duže od decenije značilo razliku između pobede i propasti za holivudsku produkciju, koja je često kreativno kasapila svoje filmove kako bi prošli kinesku cenzuru i dobili priliku da se pojave u bioskopima najmnogoljudnije zemlje sveta.

Rastrzani između zvanične ideologije Komunističke partije Kine i političke korektnosti američke vouk internacionale, rezultat su bile prazne ljušture napumpane specijalnim efektima i ideološkim pridikovanjem koje sve manje mogu da privuku publiku u bioskope. A onda su Kinezi odlučili da pokažu Holivudu kako se to radi. Ili pre – kako je to Holivud nekada radio.

Ne toliko suptilni šamar Americi

Originalni film iz serijala – Ne-Dža iz 2019. godine – i sam je bio veliki internacionalni hit, ostvarivši globalnu zaradu od preko 740 miliona dolara uz budžet koji je iznosio jedva dvadesetak miliona (deset puta manje od analognih "Diznijevih" ostvarenja). Naravno, taj uspeh nije pao s Marsa i zasnovan je na pobedničkom receptu koji je sam "Dizni" koristio decenijama, a koji se svodio na vizualno upečatljivu animiranu adaptaciju klasične bajke upakovanu sa upečatljivim scenarijem i optimalnom mešavinom ozbiljnosti i humora. Odskočna daska za film je, naravno, bilo kinesko tržište – a kako i ne bi?

Film je zasnovan na antičkom kineskom mitu od pre tri hiljade godina o demonskom princu Ne-Džau koji se suprotstavlja volji bogova i postaje zaštitnik ljudi od demonskih bića. Ovaj mit zauzima značajno mesto u kineskoj popularnoj kulturi od romana Legenda o oboženju iz vremena dinastije Ming (XVI vek) pa sve do predivno animiranog filma  u stilu klasičnih orijentalnih ilustracija iz 1979. godine. Gledajte to ovako – kada bi se sutradan u Srbiji pojavio vrhunski animirani film o Marku Kraljeviću, Baš-Čeliku ili Biberčetu, da li bi ikoga iznenadilo da to postane najgledaniji srpski film svih vremena?

Kada je "Ne- Dža 2" pušten u bioskope, međutim, Kinezi su bili svesni da imaju pobednički proizvod i nisu igrali u rukavicama. Ako su prepisivali dobitnički američki recept, onda su ga prepisivali u svim aspektima, pa i u onom –propagandnom. Nepravedni i manipulativni božanski kult protiv koga se Ne-Dža bori u najnovijem filmu opsednut je „civilizovanjem demona“ i njihovim pretvaranjem u vlastite poslušne sluge, koje onda, naravno, koristi da svet drži pod svojom civilizovanom i uzvišenom čizmom. Zvuči poznato? Ako nije, bez brige – animatori se nisu trudili da budu suptilni: "pečat bogova" podmuklog kulta predstavlja ornamentalnu stilizaciju grba SAD, a "lonac za topljenje" u kome se demoni pretvaraju u poslušne kerbere na sebi nosi stilizovani znak dolara.

Jeftinije, ali kvalitetnije

Naravno, Ne-Dža 2 ne bi daleko dobacio da se zasniva samo na antiameričkoj propagandi. Američki animirani filmovi bili su prepuni suptilne i ne tako suptilne propagande usmerene, što protiv SSSR, što protiv različitih "orijentalnih despotija" i "neprijatelja demokratije", ali su svoju globalnu slavu stekli svojom lepotom i kvalitetom. Ne-Dža 2 je, baš kao i njegov prethodnik iz 2019. godine, izvanredno zabavan i nadasve svež animirani film. Tu je pre svega reč o kompleksnosti njegovih likova i političkoj nekorektnosti njegove priče kada se uporedi sa globalističkom vouk agendom.

Ko je sklon da svoje mišljenje o Kini formira na osnovu izveštavanja zapadnih medija, zaista neće moći da poveruje da je ispod čekića svemoćnih cenzora KPK izašlo nešto toliko zabavno, razuzdano i ikonoklastično (lik neobuzdanog derišta Ne-Džaa, pritom, veoma podseća na famoznu Mašu iz ruskog crtaća Maša i Meda, koja je uz znatno manje osnova proglašavana za "rusku propagandu"), pogotovo kada se uporedi sa dosadnim, sterilnim, šablonskim, obezduhovljenim i ideološki kastriranim filmovima koje nam već godinama izbacuje "slobodni" Holivud.

U osnovi, uspeh Ne-Dža 2 ne predstavlja ništa novo i nadovezuje sa na trend nadigravanja Amerikanaca na svim poljima industrijske i kulturne utakmice koji traje već godinama. Potpuno istu stvar smo videli sa kineskim četbotom „DipSik“, koji je ostvario merljivo bolje rezultate u obradi podataka od američkih konkurenata, koristeći neuporedivo manju procesorsku snagu i nezamislivo manji budžet. Ista stvar se događa na tržištu video-igara, gde istočnoazijske igre, a među njima sve više onih koje su radila kineska studija, po svim parametrima nadmašuju nekada neprikosnovene Amerikance. Video-igra Black Myth: Wukong, poput priče o Ne-Džau zasnovana na tradicionalnoj kineskoj mitologiji i primarno pravljena za kinesko tržište, napravila je pravi rusvaj u svetu prošle godine, prodavši preko 25 miliona primeraka sa višestruko manjim budžetom od sličnih američkih igara.

Industrija video igara u krizi – manjak ideja i višak ideologije

Ekonomski razlozi ove dominacije su uvek isti – Kinezi nisu više u stanju da prosto proizvedu višestruko jeftiniji proizvod (u slučaju bioskopskog filma ili video-igre to se ne odražava na konačnu cenu, već samo na profit producenta), već je taj proizvod istovremeno merljivo kvalitetniji od konkurencije. U slučaju mašina i softvera, u pitanju su pokazatelji performansi, brzine, snage i lakoće održavanja. U slučaju intelektualne svojine – u pitanju su priče koje su umetnički atraktivnije, pripovedački zanimljivije i jednostavno punije duha. Drugim rečima, one su u skladu sa zlatnim standardom Holivuda koji se u američkoj industriji mašte jednostavno izgubio, zakopan pod planinom političke korektnosti, nametljivog ideološkog propovedništva i inflacijom parazitske "umetničke klase" koja strahovito mnogo troši, a ničim ne doprinosi kreativnom procesu.

Neiskorišćeni potencijal nekomodifikovane mitologije

Naravno, treba biti fer, pa reći da kreativna kriza američkog zabavljačkog kompleksa nije samo posledica ideološkog izopačenja, već u velikoj meri i potrošenosti resursne baze. Holivud i pridružene privredne grane ne samo da već duže vreme nisu u stanju da dobro ispričaju priču, nego nisu u stanju ni da pronađu novu priču koju bi ispričali. Praktično cela njihova produkcija se već godinama svodi na nastavke, obrade i ceđenje postojeće intelektualne svojine kao suve drenovine. To je delimično posledica kreativnog bankrota, ali i nezadrživog ekonomskog rasta ovog sektora čiji su finansijski apetiti jednostavno postali preveliki da bi kreatori filmova, televizijskih programa, ili video-igara, mogli sebi da dozvole da rizikuju. A njihov uspeh istovremeno zavisi od spremnosti globalne publike da nastavi da konzumira njihove sadržaje.

Kina i drugi delovi sveta se tu nalaze u neuporedivo boljoj poziciji. Tehnologija proizvodnje nekada prestižnih kulturnih proizvoda kao što je animirani film postala je univerzalno dostupna i pristupačna, kreativna radna snaga u drugim delovima sveta postala je kudikamo sposobnija i manje razmažena nego u Americi, ali, što je najvažnije, oni raspolažu sa čitavim trezorom izvanrednih, a neispričanih priča. Kineska mitologija predstavlja četiri milenijuma basni, bajki i epova o kojima dobar deo globalnog sela nema pojma, a koje su neuporedivo zanimljivije, zabavnije i uzbudljivije od smrznutih superheroja iz sedamdesetih, podgrejanih u mikrotalasnoj rerni, koje Holivud pokušava da nam na silu natrpa u usta već godinama.

Kulturni multipolarizam

To je upravo glavni utisak koji strana publika iznosi iz bioskopa nakon gledanja crtaća o Ne-Džau – u pitanju je nešto sveže. Nisu sve uloge unapred podeljene, nije cela priča šablonizovana, nije svaki rasplet jasan od prvog kadra i nije sve sterilizovano i kastrirano zapadnom političkom korektnošću. Ne-Dža je zabavan i uzbudljiv jer može da nas iznenadi – kako neočekivanim zaokretima u radnji, tako i neočekivanim eksplozijama humora. I preko svega toga možemo uživati u egzotici jedne kulture koja nam nije bliska, ali čiji su standardi lepote – na kraju balade – ipak univerzalni.

To je kao kada pogledamo Zabranjeni grad, Nebeski hram ili palatu Potala – u pitanju je nešto sasvim različito od dvoraca, zamkova i bogomolja koje smo navikli da gledamo u Evropi, pa ih uprkos tome nedvosmisleno prepoznajemo kao nešto lepo. Time se potkopava još jedna velika mantra zapadnog sveta – ona o subjektivnosti i kulturnoj uslovljenosti lepote – i potvrđuje antička maksima da je lepota univerzalna i prisutna na različite načine u različitijim umetničkim delima različitih epoha i kultura.

Kada je pre desetak godina svima postalo jasno da je multipolarilni svet nešto neizbežno i nezaustavljivo, Amerikanci su se tešili da će sa gubitkom političke i ekonomske dominacije nad svetom bar zadržati sposobnost da estetski i vrednosno oblikuju Globalno selo po svom uzoru i u skladu sa svojim pogledima na svet. Globalni prodor kineskih, ali i drugih istočnoazijskih priča u svetsku kulturu pokazuju da se priroda, zaista, obnavlja, a viševekovni kulturni centri planete zauzimaju svoje prirodno mesto u duhovnom životu sveta.

Ostaje nam samo da se nadamo da će ova globalna kulturna revolucija (sic!) dopreti i do naših provincijalnih kulturnih elita, koje će shvatiti da za vrhunsku kinematografiju nisu neophodni američki budžeti, niti blagoslov američkih producentskih kuća – već pre svega strast prema umetnosti i spremnost da se ispriča dobra priča. Naš narod je to radio vekovima – srpska epska poezija, bajke i mitologija, književni romani, stripovi i muzika nikada nisu ni tehnički, a pogotovo ne pripovedački, zaostajali za bilo kojim delom sveta. Do pre par decenija je to važilo i za srpski film. Nadajmo se da će uskoro važiti ponovo.