Dobro došli u Minesomaliju

Tri crnca u osamnaestovekovnoj aristokratskoj odeći sa trorogim šeširima jašu na konjima kroz ravnicu pokrivenu snegom. Momak u sredini pokazuje svojim prijateljima sumornu dolinu prekrivenu izmaglicom i smogom, a zatim se obraća kameri sa osmehom na licu i ponosom u glasu:

"Ovo je Minesomalija. Tri su veka prošla kako nam je obećana. Na ovim konjima kroz sneg, najzad smo pronašli svoju zemlju. Sada pripada nama".

Ovaj kratki kratki trolovski snimak predstavlja samo vrh ledenog brega viralnog trenda koji je na društvenim mrežama otvorio najnoviji front američkog kulturnog rata u saveznoj državi Minesoti, već mesecima na udaru Trampove administracije.

Nove vlasti u Vašingtonu i njihovi medijski telali već duže vreme pominju Minesotu kao zabrinjavajući primer nečega što, ruku na srce, zaista zvuči kao da je izašlo iz XVIII veka – agresivnog i masovnog naseljavanja religijskih fanatika na severnoameričkom kontinentu i njihovog nasilnog istiskivanja domorodačkog stanovništva koje pripada drugoj rasi i kulturi.

Ako ste zbunjeni, misli se na manjinsku, ali nesumnjivo koloritnu zajednicu Somalijaca u Minesoti, koja se ovih dana ističe kao primer "zavere da se promeni demografska struktura Amerike". Somalijci su na sve strane – učestvuju u utaji budžetskih sredstava od preko milijardu dolara, praktikuju radikalni islam, odbijaju da se integrišu u američki način života, nelegalno dovode rodbinu u SAD, stavljaju interese strane zemlje ispred američkih, a pritom su i… Znate već. Ova kampanja je kulminirala pre nekoliko nedelja kada je sam predsednik Tramp, kanališući svoju unutrašnju Hilari Klinton, nazvao američke Somalijce "đubretom" i pozvao ih da se đuture "vrate u smrdljivu zemlju iz koje su došli".

Zašto Tramp naziva Somalijce otpadom, i šta su Mask, Rio Tinto i Blekrok dobili od Trampa u Kongu?

Ne treba ni za trenutak sumnjati da iza ove najnovije moralne panike stoje ozbiljni politički i ekonomski interesi, vezani pre svega za ogorčenu političku borbu vladajućih republikanaca sa trenutno poraženim, ali među manjinskim zajednicama i dalje veoma uticajnim demokratama, uključujući tu i zatupastog guvernera Minesote i nesuđenog potpredsednika SAD Tima Volca i lajavu predstavnicu Minesote u američkom Kongresu Ilhan Omar, rođenu Somalijku koja ne krije svoju privrženost rodnoj zemlji i, što je možda trenutno važnije, svoje odsustvo privrženosti prema Izraelu, čiji je lobi izuzetno uticajan u američkoj javnosti.

I sve to ne bi bilo ništa naročito novo, da somalijski kontraudar ovoj kampanji blaćenja po prvi put nakon Trampovog dolaska na vlast nije naterao američke desničare, do sada neprikosnovene na bojnom polju mema i trolovanja, da pređu u defanzivu.

Ko sad ne zna da mimuje?!

Internet trolovanje ima mali broj jednostavnih pravila, ali jedno od osnovnih, kako je to u više navrata objašnjavala kraljica ruskih trolova Marija Zaharova, jeste: nikada ne odstupaj, uvek napadaj. Po ovoj taktici je svakako najslavniji upravo predsednik Tramp i njom se i dalje veoma uspešno i u velikoj meri spontano i neusiljeno koristi. Osnovna oružja uspešnog internet trola su ironija, sarkazam i hiperbola, a kada se prirodni osećaj za humor preplete sa vetrovima koji duvaju sa "prave strane istorije", dobijamo političke uragane koji čiste sve pred sobom.

Štaviše, može se sasvim opravdano argumentovati da je Trampov MAGA pokret odlučujuću pobedu nad, nazovimo je "vouk levicom", odneo upravo na ovom efemernom bojištu internet mema i viralnih trolovskih trendova. Godinama je važilo pravilo da "levica ne zna da mimuje", tj. da na duhovite i upečatljive provokacije desničara i konzervativaca odgovara uvređenim i pompeznim pridikovanjem koje ih samo izlaže još većem podsmehu i ruglu i baca u spiralu histerije, iracionalnosti i uvređenog besa. To svakako nije bilo samo pitanje odsustva smisla za humor, jer su po istom obrascu od sebe pravili karikature čak i ljudi koji su veoma ozbiljne holivudske karijere izgradili na komediji.

Kada su se uloge zamenile, međutim, ispostavilo se da nije problem "mimovati" sa pozicija levice, koliko je problem to činiti sa pozicija vlasti, ili, ako hoćete, establišmenta. Upravo to su ovih dana veoma ubedljivo razotkrili mladi i duhoviti američki Somalijci, pre svega oni koji su u Americi rođeni i odrasli i koji imaju na raspolaganju sredstva da se rasizmu i ksenofobiji novog režima suprotstave njegovim oružjem.

Suočeni sa rasističkim uvredama, klevetničkom kampanjom i čak sa državnom politikom koja njima i njihovim sunarodnicima preti hapšenjima i deportacijama, minesoćanski Somalijci nisu ćutali i krotko gledali u pod, nisu jadikovali da su "trigerovani", niti su tražili "sigurne prostore" da se zaštite od trauma. Umesto da odstupe, oni su napali.

Jedina demokratija na Bliskom Zapadu

Kako je ta trolovska kontrakampanja izgledala u praksi? Somalijci su jednostavno agresivnim američkim desničarima prineli ogledalo i počeli sve otrovne strele usmerene prema imigrantima u Minesoti da vraćaju nazad sa kamatom. Najjednostavniji način na koji se to radilo bile su paralele sa Izraelom, budući da su američki beli suprematisti istovremeno sa moralnom panikom oko "okupacije, istiskivanja domicilnog stanovništva i nametanja kulture i običaja sa drugog kontinenta" u sopstvenoj zemlji sve to isto hvalili u slučaju jevrejske države, tog velikog donosioca kulture i civilizacije na Divlji Istok.

Somalijski tviteraši i tiktokeri su onda samo uzeli da ponavljaju iste fraze koje republikanski komentatori papagajski ponavljaju za Izrael – Minesota je njihova "obećana zemlja od pre tri hiljade godina", "ako je oni ne otmu neko drugi hoće", u pitanju je "jedina demokratija na Bliskom Zapadu" koja donosi nadmoćnu somalijsku kulturu nazadnim domorocima, rasno superiorni, vredni i borbeni crnci iz Somalije imaju "sudbinsko predodređenje" da donesu svoju kulturu i religiju Americi, spremni su da izgrade "Veliku Minesotu" i da odnos sa belim Amerikancima opredele kroz "dvodržavno rešenje" (Amerikancima će pripasti Zapadna obala i pojas Džerzija, ostalo će biti – "Minesomalija") itd. itd.

Sam izraz "Minesomalija" je simptomatičan, budući da je u pitanju podrugljivi izraz koji su američki desničari dodelili ovoj državi, koja je u kidnapovanom MAGA narativu proglašena za eksperimentalni poligon za nasilnu promenu demografske slike (podrazumeva se "bele") Amerike, uprkos činjenici da od oko 5,7 miliona ove savezne države Somalijci čine svega oko 100 hiljada.

Somalijci su odličili da ovu klevetu "prime na grudi" i da je reflektuju nazad kao i sve ostalo. Optužujete nas da krademo novac iz budžeta? Tek ćete da vidite, ima da krademo više nego "Lokid Martin", "Boing" i "OpenAI" zajedno! Optužujete nas da nasilno menjamo kulturnu sliku Minesote i potiskujemo belačku kulturu? Evo snimaka sa TikToka gde belkinje pokrivaju glave i plešu uz somalijsku muziku! Kažete da ovo nije naša zemlja? Evo kompjuterski generisane fotografije na kojoj američki Indijanci potpuno legalno prodaju ovu zemlju smelim somalijskim pionirima!

Okretanje kolonijalizma na glavu

Sjajan primer ovog trolovskog kontraudara jeste priča o zastavi Minesote, koju je već pomenuti guverner Tim Volc usvojio 2024. a koja je mnoge zabrinute desničare podsetila na zastavu Somalije. Da li je somalijska zajednica to demantovala, objašnjavajući da je proces izbora nove zastave trajao praktično decenijama uz učešće mnogobrojnih komisija i odbacivanje stotina predloga? Naravno da ne – počeli su da koriste novu zastavu kao da jeste somalijska i da je ističu prilikom svake somalijske kulturne manifestacije kao dokaz da "somalijski lobi kontroliše Ameriku".

Pritom je najzabavniji detalj u priči oko zastave to što je originalna zastava odbačena zato što više niko nije mogao da ignoriše njen rasistički podtekst. Na njoj se nalazio grb Minesote koji prikazuje naoružanog belog doseljenika kako plugom ore njivu dok u pozadini američki Indijanac na konju odjahuje u stranu. Mladi Somalijci su samo slegli ramenima i rekli "sada je na nama red da oremo".

Somalijci su se tako u svom etnički (i rasno) obojenom otporu pridružili Meksikancima, koji su tokom letošnjih sukoba u Los Anđelesu sa zbrda-zdola formiranim paravojnim snagama Imigracione i carinske policije (ICE) sa ponosom podigli barjak Meksika, bivšeg carstva u čijem su se sastavu nekada nalazila skoro cela Zapadna obala SAD.

Kolonijalna propaganda se tu okreće na glavu, a Meksikanci poručuju belim Amerikancima da se "svako vrati odakle je došao" i da se "domoroci" zaštite od nasilnih izmena kulture i demografske strukture na "svojoj zemlji". Somalijci su samo taj diskurs digli na viši stepen apsurda, pokazavši da se uopšte ne mora imati viševekovna eshatologija da bi se u praksi primenjivao kolonijalni diskurs – dovoljan je samo bezobrazluk i potpuna ravnodušnost za argumente druge strane.

Bela protiv crne sirotinje

Srpska publika sve ovo gleda sa strane i prirodno je podstaknuta da u ovoj najnovijoj fazi rata navija za jednu, odnosno za drugu stranu. I opredeliti se nije lako, budući da su prethodnih godina (i čak decenija) Srbi nedvosmisleno bili na strani obespravljenih i osiromašenih stanovnika američkih "Pojasa rđe" i "Prelet-država", "belog smeća" koje u toj zemlji jedino nije zaštićeno od rasističkih uvreda, koje se jedino može do mile volje diskriminisati i koje je nesumnjivo jednako velika žrtva američkog korporativnog imperijalizma koliko i nominalna Venecuela, Koreja ili Palestina – jedino što oni nemaju mogućnost da svoje bedne životne uslove poprave tako što će se – preseliti u Ameriku.

Ovaj unesrećeni i unazađeni, ali nesumnjivo živopisni i žilavi narod predstavljao je dušu MAGA pokreta na čijim se leđima nova vašingtonska nomenklature uspela do neslućenih visina, i koga je, kao i svaku put do sada, zaboravila čim su se zatvorila vrata Bele kuće nakon Trampove predsedničke inauguracije.

Sa druge strane, svaki pošten Srbin ne može a da nema saosećanja prema Somalijcima, narodu čiju zemlju upravo Amerika decenijama drži u stanju stalnog rata svih protiv svih, zemlju pod pomorskom blokadom i stalnim bombardovanjem (više od sto naleta američkih bombardera i dronova samo 2025. godine), ekonomski upropašćenu zemlju u kojoj caruju glad i boleštine, i kada taj isti namučeni i unesrećeni svet ode u Ameriku da bi tamo radio poslove koje "domoroci" neće da rade za plate na koje "domoroci" nikada ne bi pristali (jer su "domorodačke" firme alave i nezaježljive), oni budu proglašeni za "okupatore" i "agresore".

Oni su "izvor korupcije" u zemlji u kojoj se senatori i kongresmeni kupuju i prodaju u programu uživo, oni su "religijski fanatici" u zemlji koja svake godine isporučuje milijarde dolara u oružju državi na drugom kraju sveta "jer u Bibliji piše da treba da je podrže", njih optužuju za nasilje i kriminal ljudi čije nelegalne paravojne formacije kidnapuju ljude po ulicama i šalju ih u koncentracione logore u trećim državama, njih optužuju za gusarenje ljudi koji otimaju tankere na otvorenom moru, optužuju ih za povećanje stope ubistava i nasilja ljudi koji raketama od pola miliona dolara gađaju davljenike u Karipskom moru.

Pirati sa Kariba, ali stvarno: Američki Kongres razmatra izdavanje "gusarskih licenci"

"Uvek mogu da platim polovinu sirotinje da pobije drugu polovinu", reči su koje se pripisuju američkom devetnaestovekovnom železničkom tajkunu Džeju Guldu. Na oči srpskih navijača, tako nešto se ovih dana dešava u Americi – crna i obojena sirotinja koja glasa za demokrate proglašava se za egzistencijalnu pretnju beloj sirotinji koja glasa za republikance, dok svemoćni investicioni fondovi zarađuju bilione prodajući im otrovnu hranu, zagađujući im pijaću vodu, gradeći gigantske kompjuterske centra na njihovoj zemlji, i pre svega trošeći budžetski novac na ratove hiljadama kilometara od Amerike, u kojima će na kraju i jedni, i drugi morati da ginu.

Razlog što su i jedna i druga strana u ovom sukobu simpatične srpskoj javnosti – bar onom njenom delu koji ne ponavlja papagajski ono što mu izdiktiraju imperijalni mediji – jeste što i jedna i druga strana u velikoj meri podsećaju na nas. Jednima je kidnapovana i upropašćena zemlja koju su gradili generacijama, drugi su bombardovani, satanizovani i proglašeni za ljudski otpad.

Srpsko srce je uvek na strani pravde, pa tako, uprkos preziru prema SAD kao globalnom hegemonu i kolonizatoru, ima podjednako ljubavi i za "korpu bednika" Hilari Klinton i za "đubre iz neke smrdljive zemlje" Donalda Trampa. I dovoljno smo emotivno zreli da nas ništa ne sprečava da, recimo, saosećamo sa američkim potpredsednikom Džej-Di Vansom kada pripoveda o bedi u kojoj je živela njegova porodica u Midltonu, Ohajo, i da ga prezremo kada euforično lupa po stolu dok se njegov stariji kolega iživljava nad ljudima koji su jednako žrtve izopačene američke politike, a koji opet zaštitu i podršku traže od Amerike i njenih građana.

O mematskoj margini i mematskom establišmentu

Zato je ovaj talas somalijskog trolovanja na internetu toliko zanimljiv, jer ogoljava socijalne procese koji su donedavno bili kamuflirani identitetskim i kulturnim politikama. Nema viralne internet meme bez humora, a za humor je, kao što smo rekli, neophodna istina. MAGA pokret je skupljao simpatije "poniženih i uvređenih", "prezrenih u svetu" i "sužanja koje mori glad" jer je u američkom kulturnom ratu zastupala poziciju istine, pravde i poštenja. Onog trenutka kada su ideolozi i trolovi MAGA pokreta izašli iz svojih memljivih podruma i svojih oronulih kamp-prikolica pred reflektore mejnstrima i počeli da pravdaju američke ratove, intervencije i ekonomsko siledžijstvo, izgubili su svoju moralnu superiornost i postali, kako smo rekli, establišment.

Unutrašnji MAGA rat: Influenseri protiv establišmenta i ubistvo Čarlija Kirka

Slična stvar se desila sa mematskim stranicama u Crnoj Gori posle 30. avgusta 2020. godine, koje su iznele lavovski deo borbe protiv režima Mila Đukanovića, ali jednostavno nisu mogle da nastave da rade to što rade sa pozicije vlasti, koliko god ona bila moralno superiorna. Većina njih je prepoznala taj problem i prešla na druge teme i u druge projekte.

Bez ikakve sumnje, i na američkoj sceni je ostalo mnoštvo ljudi koji nikada nisu bili deo MAGA pokreta, već su prosto jedno vreme marširali sa njima u svojoj principijelnoj borbi protiv američkog korporativnog imperijalizma i vojnoindustrijskog kompleksa, i sada su svoju borbu nastavili protiv svojih dojučerašnjih saveznika. Sa druge strane, američka levica, sada kada je ponovo na margini i kada su se razbežali silni fondaši i NVO koji su godinama zarađivali na njenim temama, ponovo dobija priliku da "nauči da mimuje".

Internet meme su puška koja može da opali samo kada je na strani istine, ili bar onoga što dovoljan broj ljudi veruje da je istina (zato nijedan humor nikada nije smešan svima). Amerika je prestala da nas laže da su bate seke i da rasa nije nikakav faktor u kriminalnim hronikama američkih sve sumornijih i ofucanijih gradova, a počela je da nas laže da su teroristi iz ISIS-a ugledni državnici, da je reket carinska politika, da Aberbaidžan i Albanija više nisu u ratu, a da su ribari i šverceri na Karipskom moru narkoteroristi.

U poređenju sa tim masnim lažima i otvorenom vređanju zdravog razuma, parabole o obećanoj zemlji Minesomaliji kao jedinoj demokratiji na Bliskom Zapadu ne zvuče uopšte toliko fantastično. Štaviše, one nas mogu naučiti nekim dubljim istinama.