Treći Kameronov "Avatar" – razobručeni imperijalizam, otmica Madura i povratak svemirskih Srba

Među modernim popkulturnim komentatorima, serijal filmova "Avatar" holivudskog veterana Džejmsa Kamerona predstavlja svojevrsni paradoks.

U pitanju su filmovi koji rutinski ulaze na spiskove najgledanijih svih vremena – najnoviji, treći deo, koji se trenutno nalazi u bioskopima, zaradio je milijardu dolara za samo 18 dana prikazivanja, sve to u vreme globalnog zamora bioskopske publike koji je sahranio većinu ambicioznih filmskih projekata tokom proteklih nekoliko godina.

Istovremeno, ovi filmovi – iako pripadaju "Diznijevoj" produkciji – nemaju ništa nalik marketinškim "mašinama za generisanje jagme" koje rade dan i noć da drže publiku zagrejanom za filmske franšize poput "Zvezdanih ratova", "Marvela" ili "Di-sija".

Cinici često naglašavaju da su ovaj Kameronov serijal "svi gledali, ali niko ne priča o njemu", niko ne pamti i ne citira likove, niko ne disektira scene iz filmova u filozofskim i političkim raspravama, niti one postaju internet meme (što polazi za rukom velikom broju kudikamo manje popularnih filmova). Poenta ovih argumenata jeste da su ovi filmovi primer klišeiziranih i generičkih holivudskih bioskopskih hitova koji drže pažnju taman toliko da bi dovukli publiku u bioskope, ali su preko toga potpuno kulturno i pripovedački beznačajni i publika ih zaboravlja praktično čim izađe iz sale.

Zaista, nije teško grditi "Avatare" i Kamerona kao generičko holivudsko smeće, ali ti argumenti, koliko god istiniti bili, neće nikada moći da nam objasne zašto su ti filmovi merljivo uspešniji od ostalog holivudskog smeća.

Kameron je, naime, stari filmski mag koji veruje u bioskopski film kao kolektivno iskustvo i koji pravi filmove koji nisu predviđeni za besmisleno razvodnjavanje kroz igračke, stripove i TV serije, ali koje niko ne želi da propusti u bioskopu. Ovi filmovi se zaista ne repriziraju beskonačno kod kuće, ali predstavljaju istinski bioskopski događaj – nešto što Kameron svakako pamti iz svoje mladosti, a što se izgubilo u modernoj insularnoj kulturi internet striminga i malih ekrana.

Klasična epika i anime-estetika

Naravno, vizualni spektakl nije jedini razlog što ovi filmovi toliko dobro prolaze kod publike. Značajan faktor je i njihova priča, koja jeste žanrovski klišeizirana i već-viđena, ali istovremeno sadrži u sebi nešto večno, što je osobenost svake prave – epike. "Epsko" je u globalnoj kulturi postalo svojevrsni sinonim za "isprazni spektakl", ali njegovo izvorno značenje podrazumeva pre svega prisustvo određene moralne vertikale koju Srbi tako dobro poznaju – sučeljavanje heroja sa neumitnošću i neumoljivošću sudbine, uzdizanje iznad heteronomije istorijskih procesa i realpolitičkih diktata i dosezanje Carstva Nebeskog, gde je veličina svetinje koju braniš uvek značajnija od veličine sile koja te napada.

Svest o ovim tradicionalnim obrascima herojstva i nužnosti jeste jedan od razloga što su japanske mange i anime toliko popularne, a Kameronovi "Avatari" – sa svojom uvrnutom florom i faunom, iščašenim dimenzijama, i sukobom hajdegeranske bezdušne tehnokratije sa produhovljenim rusoovskim "plemenitim divljaštvom" nadovezuju se upravo na ovu orijentalnu strip-estetiku, toliko popularnu kod globalne omladine.

Strah od sopstvenih zlikovaca i srpska perspektiva

Što se tiče priče ovog trećeg filma, može se reći da je ona hrabro zagazila u nepoznato izlazeći iz domena simboličkog sukoba dobra i zla u domen realpolitike i istorijskog kolonijalizma, da bi u finalu kukavički reterirala na bajkovite pozicije prva dva filma, bukvalno reprizirajući njihova klimaktička finala u jedinstvenoj, hibridnoj bici, koja se istovremeno vodi na vodi i u vazduhu.

Kameron produbljujuje lik kloniranog pukovnika Majlsa Kvariča, kome tuđe telo otvara ista vrata kroz koja je prethodno prošao glavni junak – formacijski kaplar, a zapravo hajdučki harambaša Džejk Sali. On takođe uvodi u priču novo, rezignirano pleme pandoranskih urođenika Na'vija po imenu Mankvan, koje je, na čelu sa vešticom Varang, diglo ruke od svog panpsihističkog božanstva Ejve i odlučilo da se prikloni ljudima kao donosiocima moćnije, tehnološke civilizacije.

Ova unutrašnja dinamika relatizivuje dosadašnju crno-belu postavku slikajući nam, prvi put nakon mnogo godina, zaista ubedljive i privlačne holivudske negativce. Nažalost, kao i u prethodnim filmovima, kao da se Kameron plaši privlačnosti ovih antagonista kod publike, pa njihove priče svesno sputava i ograničava, ne dozvoljavajući gledaocima da se sa njima identifikuju. Pa opet, ako predstojeća dva filma budu vredna gledanja, to će sigurno biti upravo zbog ove zrelije, kompleksnije i "istoričnije" postavke.

Gledano kroz srpsku prizmu, ovo usložnjavanje serijala – koji je i dosada odisao Srpstvom – čini još privlačnijim. Naime, u "Avataru" smo dosad imali alegorijsku priču o plavim svemirskim Srbima kao hrabrom i tradicionalnom narodu koji svoje porodice, tradicije i svetinje pokušavaju da zaštite od bezobzirnih korporativnih kolonizatora kojima nije sveto ništa osim profita. Sada imamo priču o Srbima koji su u toj borbi klonuli duhom i koji su se kroz identifikaciju sa agresorom pretvorili u čudovišta, ali takođe produbljivanje alegorije o moralnoj privlačnosti Srpstva i Pravoslavlja – koje je otvoreno za svakoga ko ima sluha da mu se prikloni, pa makar pripadao civilizaciji bezočnih vanzemaljaca koji su došli da unište našu zemlju i način života.

Korporativno-bezbednosni kompleks i otmica Madura

Kameron je i u prethodnim filmovima bio veoma ubedljiv u slikanju amoralnosti i čak demoničnosti zapadnih korporativnih monopolista koji u nastojanju da poprave kvartalne prihode spaljuju čitave ekosisteme, a domorodačka svetilišta pretvaraju u površinske kopove i lovačke rezervate. U trećem filmu se dodatno razrađuje odnos ove korporativne oligarhije sa svojom privatnom vojskom i upečatljivo oslikava prirodni konflikt između ekonomskog monopola i "monopola na fizičku prinudu".

Odnos glavnih negativaca – patološka romansa pukovnika Kvariča i veštice Varang – naročito produbljuje priču, izlazeći čak iz okvira već viđenih holivudskih šablona. Jer, ako je Džejk Sali bio klasični tip poručnika Džona Ramboa koji se identifikuje sa avganistanskim mudžahedinima ili kapetana Nejtana Olgrena koji je očaran moralom poslednjih japanskih samuraja, Kvarič i Varang ulaze u neobičan odnos koji veoma verno oslikava stvarnu, istorijsku antikolonijalnu dinamiku. Kolonizator shvata moralnu neodrživost svoje pozicije, ali umesto da konzervira domorodačku kulturu, on nastoji da je nadogradi i modernizuje, kako bi joj "dao zube". Štaviše, Kvaričeva priča se odigrava kao parodija Salijeve, pri čemu je jedina razlika, zapravo, u granicama koje su dva čoveka u tuđim telima spremna da pređu kako bi svoje pleme i decu sačuvali od uništenja.

Kameron do te mere izlazi iz bajkovite shematičnosti svog dosadašnjeg umetničkog izraza da potpuno nehotice, dve nedelje pre nego što će se dogoditi, slika pred bioskopskom publikom scenu "beskrvne" otmice Nikolasa Madura pod eksplicitnom pretnjom pokolja stanovništva i boraca koji su spremni da ga brane, samo da bi ga kao demonstraciju sile trijumfalno paradirao u staklenom kavezu pred stanovništvom okupatorske kolonije na Pandori. Sve je tu – i opsesija imperijalista idejom da se duh jednog naroda može slomiti otmicom i ubistvom njegovog vođe, i padanje maski sa razobručenog korpofašizma, i društvo spektakla kojim on pokušava da opravda svoje postojanje pred vlastitim stanovništvom.

Ko je Na'vi i na'vijskog roda

Jedan od osnovnih razloga što američki desničari nikada nisu voleli Kameronov "Avatar" jeste to što su ga uvek čitali bukvalno, pa samim tim u moralnom činu Džejka Salija i njegovih saveznika koji su se pridružili borbi vanzemaljskih Aboridžina protiv ljudskih kolonista nisu mogli da vide dalje od rasnog rata u Americi, gde je takođe boja kože nadređena etici i čestitosti. Ljudi koji se bore protiv monstruoznog kolonijalnog sistema za njih su, umesto vitezova čojstva i pionira humanosti, shvaćeni kao otpadnici od čovečanstva. Ili, kako oni to vole da kažu – izdajnici svoje rase. To je vizura kroz koju oni danas gledaju sve – i Venecuelu, i Iran, i Palestinu. Na jedan bizaran rasistički način, oni tako gledaju čak i Ukrajinu.

Sa druge strane, (desnici poslovično naklonjena) srpska publika na potpuno intuitivnom nivou nema problem sa razumevanjem fluidnih identiteta, plemenske solidarnosti, slepog inata, slabosti duha, pa čak ni Stokholmskog sindroma koji pripadnike jednog naroda navodi da se identifikuju sa kolonijalnim okupatorom. Isto tako, kod nas se podrazumeva da stranac ne postaje jednim od nas kroz genetsku alhemiju i utapanje haplogrupa svojih potomaka sa našim, nego kroz moralne izbore i zajedničku borbu.

Mi dobro znamo da Srbin nije Srbin po krvi koju deli sa precima, nego po krvi koju je spreman da prospe za zavete koji su mu ostali od predaka. Poput Na'vija, mi znamo da je naš Bog onaj pravi ne zato što imamo direktnu vezu sa njim na svojoj Svetoj zemlji, nego zato što od nas očekuje da postupamo pravedno, hrabro i časno. I što su njegove ruke otvorene za svakoga ko je spreman da to čini zajedno sa nama.

Nebeski Srbi ponovo jašu

Jedna od najvećih frustracija kojoj je naš narod bio izložen u ovom veku bilo je odsustvo visokobudžetske filmske produkcije holivudskog tipa koja bi odgovarala našim potrebama, epskim sentimentima i nacionalnim narativima. Dok čekamo da se ona pojavi, najbolje što možemo jeste da postojeću globalističku kulturu gledamo kroz sopstvene vrednosne i ideološke naočare.

Kameronovi "Avatari" su tu idealna meta, jer su oni već baždareni tako da se sa njima mogu identifikovati narodi sa različitih meridijana, kao što nije tajna da veliki deo planetarnog uspeha ovih filmova počiva na stranim bioskopskim blagajnama, gde, opet, antiamerička tematika svakako više koristi nego što šteti.

U tom kontekstu, čitanje ovih filmova ne kao bukvalne priče o kolonizaciji dalekog svemira, već kao alegorijske priče o tome šta su demonski naslednici Istočnoindijske kompanije učinili konkretno našem narodu ne samo da je legitimno, nego čak nije preterano ni nategnuto.

Pritom, naše specifično povesno iskustvo, koje objedinjuje vizantijsko pravoslavlje sa istočnoevropskim marksizmom i orijentalni tribalizam sa zapadnim prosvetiteljstvom, čini naš narod naročito podesnim za ovu vrstu narativa.

Jer mi smo istovremeno narod koji dan-danas ima svoje hrastove-zapise i narod koji je Šumadiju ostavio bez šuma; i narod koji se istorijski suprotstavljao tehnološki nadmoćnim imperijama i u tom suprotstavljanju pobedio, i narod koji je pravio fabrike oružja pre nego što će napraviti fabrike odeće i hrane; mi smo i narod koji želi da sačuva prirodne lepote svoje domovine, i koji je svestan da se spoljnim kolonizatorima može suprotstaviti samo ako ovlada sopstvenim prirodnim resursima.

To znači da su Srbi u povlašćenom epistemološkom položaju da razumeju sve Kameronove divljake – i Omatikaje iz svoje Šumske republike koji skrivaju svog Radovana Karadžića od imperijalističkih helikoptera; i Metkajine iz svemirske Dalmacije koji gledaju kako stranci u svojim džinovskim brodovima preotimaju njihovu obalu; i blazirane nomade Tlalimljane koji nemaju svoju domovinu, nego puštaju da ih vetar nosi gde god duva i koji neće da se zameraju nikome jer sa svima hoće da trguju; i rezignirane i ogorčene, ali borbene Mankvance sa kamenjara pandoranske Hercegovine, koje je patnja njihovog naroda naterala da se bace kamenom na Boga i stanu u službu okupatora.

Sve su to naše lokalne priče koje su nam intimno bliske i intuitivno razumljive i možemo biti zahvalni globalnoj kulturi što nam ih u tako čistom obliku stavlja na raspolaganje. Oni možda misle da će na taj način potvrditi autoritet metropole među kolonizovanim narodima, pa ćemo onda aplaudirati kada uživo vidimo kako rade ono što rade negativci u njihovim filmovima. A u stvari je u pitanju još jedno Lukavstvo Uma našeg vremena, jer nam ovakvi filmovi na kraju šalju poruku da je borba jedini smislen i plodotvoran oblik otpora stranim kolonizatorima. I da u toj borbi treba da držimo otvorene oči da nam ne promaknu, kako kaplari Saliji u njihovim, tako i veštice Vareng u našim redovima.