Kolumne i intervjui
Od "Igre prestola" do "Viteza sedam kraljevstava", ili o degejmotronizaciji televizije
"Igra prestola" se često pominje kao vrhunac Zlatnog doba televizije (tzv. Peak TV), za koje se često govori da počinje sa "Sopranosima" i "Žicom", ali koja u suštini predstavlja fenomen epohe strimera – digitalnih video-klubova koji žive od pretplata svojih gledalaca, a čija klica leži upravo u HBO – ambicioznoj specijalizaciji jednog kablovskog kanala sa jakom dramskom produkcijom da postane "kućni bioskop"
Igra prestola (2011-2019) predstavlja tektonski poremećaj u istoriji moderne televizije. Serija koja je počela kao visokobudžetna kostimirana adaptacija popularnog fantastičnog serijala nakon par sezona je postala nezapamćen globalni fenomen – ljudi širom planete ustajali su u pola noći kako bi pogledali novu epizodu pre nego što se uloguju na društvene mreže na kojima je ta epizoda bila centralna tema.
Taj nivo globalne viralnosti postao je svojevrsno prokletstvo globalne televizije, koje je veoma brzo ubilo i samu Igru prestola, koja više nije snimana za nišnu publiku opskurnog književnog žanra, nego za celi svet. Ovo gubljenje ciljne grupe i nastojanje da se sadržaj serije prilagodi svima tako što će se svesti na one elemente ranih sezona koji su privukli najviše pažnje (a to su, naravno, bile scene razuzdanog nasilja, razvrata i izopačenosti) narativno je i estetski degradiralo seriju i dovelo je do finala koje su svi gledali, ali u kome je malo ko uživao. Ljubitelji knjiga ostali su duboko razočarani, ali producenti i finansijeri su bili ushićeni – serija je, uprkos kreativnom samoubistvu, predstavljala nezapamćeni komercijalni uspeh. I producenti su hteli još, ali razočarana publika – baš i ne.
U pitanju je dinamika koja je obeležila narednu deceniju – televizijske kuće i internet emiteri utrkivali su se u traganju za "sledećim gejmotronom", ubeđeni da je razlog uspeha serije bilo nešto kvantifikabilno i izmerljivo.
Isprobavane su različite formule i različiti pristupi "prilagođavanju fantastike modernoj publici", ali rezultat je izostao – nijedan od "gejmotron klonova" nije prišao ni blizu svom uzoru i originalu. Vo je već bio zaklan, doduše ne za kilo, već za tonu mesa – ali upregnuti ga ponovo u plug je postalo principijelno nemoguće.
Mnogi su pokušavali sa većim budžetima, sa više nasilja, sa više modernosti, ali bezuspešno. Zašto? Pre svega zato što su producentske kuće i studija su zaboravili zašto je Igra prestola bila uspešna.
Zlatno doba televizije kao prokletstvo kralja Mide
Igra prestola se često pominje kao vrhunac Zlatnog doba televizije (tzv. Peak TV), za koji se često govori da počinje sa Sopranosima i Žicom, ali koja u suštini predstavlja fenomen epohe strimera – digitalnih video-klubova koji žive od pretplata svojih gledalaca, a čija klica leži upravo u HBO – ambicioznoj specijalizaciji jednog kablovskog kanala sa jakom dramskom produkcijom da postane "kućni bioskop". Kada na scenu stupi "Netfliks" sa svojom internet televizijom i serijama koje se u celini i odjednom izbacuju na internet, novo doba je već počelo.
Pre ove epohe, bioskop je bio jedino mesto gde je publika mogla nesmetano da gleda stvari koje podležu cenzuri – ulaznica se plaćala, a ulaz (uglavnom) nije bio dozvoljen deci koja nisu odgovarajućeg uzrasta, pa je veliko platno bilo ekskluzivno mesto kome su bili namenjeni svi "ozbiljni" i "zreli sadržaji" – bilo da su u pitanju golotinja i nasilje, vulgarni jezik, ili prosto ozbiljne i teške psihološke, socijalne i moralne teme. Naspram bioskopa, televizija je decenijama bila "kućno ognjište" i "prostor za celu porodicu" – topao, sterilan, pristojan i dostojanstven.
Strimeri i onlajn-emiteri su sve to izmenili, unevši bioskopsku blagajnu u svako domaćinstvo i omogućivši porodici da na sve većim kućnim ekranima i sve dostupnijim zvučnim sistemima prirede sebi bioskopsko iskustvo kod kuće – sve to za tričavu mesečnu pretplatu. Kada je Igra prestola bila na vrhuncu, a pogotovo za vreme pandemije korone, činilo se da je bioskop kao kulturna institucija potpuno prevaziđen i pretvoren u relikt prošlosti i kulturnu baštinu za sladokusce i snobove poput pozorišta ili opere. Ispostavilo se, međutim, da je "Zlatno doba televizije" bilo nešto poput prokletstva kralja Mide. Kada se jednom sve pretvori u zlato, shvatimo da zlato ne samo da ne može da zameni sve, nego čak ni većinu stvari koje su nam najpotrebnije.
Cinizam, amoralizam i antiherojstvo
U praksi se "gejmotronizacija" televizije manifestovala kao svojevrsna hipertrofija cinizma, mraka, amoralizma i antiherojstva u pripovedanju. To bi se moglo uporediti sa pojavom "Gvozdenog doba" američkog stripa ili sa popularnošću tzv. "grim dark" fantastike, žanrova koji su imali svoja remek-dela, ali koji su u velikoj meri "ubili" naivnost i detinjastu jednostavnost moralnosti dela na kojima je publika odrastala. Svako herojstvo je nužno moralo da se svede na glupost ili na ciničnu manipulaciju, svaka čestitost na religijski fanatizam, svaka lepota na naličje unutrašnje čudovišnosti. Sve je to izuzetno lepo išlo pod ruku da "duhom vremena", koji je novu konzumerističku srednju klasu oslobađao od svih stega koje su sputavale njihove porive da troše, uživaju i puštaju svoje prohteve na volju. Pritom se potpuno zaboravilo da pored niskih, postoje i visoki porivi – potreba da se okruži lepotom, plemenitošću, uzvišenošću i smislom, svim onim što je vekovima bilo u temelju svake velike bajke, mita ili legende, a na kojima se temelji moderna fantastika.
Ovo odsustvo moralnog kompasa išlo je ruku pod ruku sa odsustvom estetskog kompasa. Naučene su sve pogrešne lekcije iz primera Gospodara prstenova Pitera Džeksona, serije filmova koja istovremeno predstavlja visinsku kotu kinematografskog uzdizanja komercijalnog Holivuda i tačku nakon koje bioskop počinje da ustupa mesto televiziji, a klasična fantastika – "grim darku". Umesto da vide ljubav prema književnom predlošku i minuciozno, opsesivno bavljenje detaljima koji jedan izmaštani svet čine smislenim, novi kreatori su se uhvatili onih elemenata koji su kod Gospodara prstenova najlošije ostarili – kompjuterski animirane grafike i agresivnog viralnog marketinga. A da bi sve to postiglo maksimalan efekat kod famozne "moderne publike", predložak je bilo neophodno i "ingejmotronisati", što u praksi podrazumeva odvrtanje nasilja, razvrata, izopačenosti i amoralizma na trojku.
Zašto je Dž. R. R. Martin velik
Stvar je, međutim, u tome da je, kao što je Džeksonovog Gospodara prstenova stvorio neponovljivi stvaralački opus Džona R. R. Tolkina, Igru prestola je stvorio raskošni dramski talenat njegovog R-R-menjaka Martina. Martinovi likovi su kompleksni, zanimljivi, duhoviti, upečatljivi i za njih se lako emotivno vezati. Njegovi dijalozi su hipnotični i prikivaju pažnju čitaoca, bez obzira da li se vode u prestonoj dvorani Kraljeve Luke dok se pored Crnobujice odvija odsudna bitka za budućnost kraljevstva, ili predstavljaju tihe rasprave o književnosti i istoriji uz logorsku vatru negde u šumama Severa. Magija Martinovog dramskog teksta, koja nam je uskraćena ne samo u scenariju druge polovine ove serije, nego i u poslednja dva nastavka književnog serijala koje Martin nikako ne uspeva da završi, predstavlja kvalitativnu razliku između niskog konzumerističkog smeća i – velike televizije. I neko je to najzad shvatio.
Početkom ove godine, HBO je bez previše pompe izbacio u etar mini-seriju Vitez sedam kraljevstava – ekranizaciju prve od tri Martinove kratke novele iz serijala Priče o Danku i Egu. Same novele su još jedan neokončani Martinov projekat, budući da je napisao samo tri od planiranih desetak, ali svaka od njih predstavlja jednu zaokruženu priču o dogodovštinama slavnog viteza ser Dankana Visokog i njegovog malog štitonoše Ega, a sve tri predstavljaju osveženje u poređenju sa mračnom i amoralnom Pesmom leda i vatre (originalni serijal po kome je snimljena Igra prestola)i kompleksnom i napornom Oganj i krv (izmišljena istorija Martinovog sveta koja služi kao predložak za seriju Kuća zmaja). Ove priče su zamišljene kao mali pogled na izmaštani Vesteros u vreme kada je bajkovitih Sedam kraljevstava najviše ličilo na bajku – tiranija targarijenskih jahača zmajeva završila se istrebljenjem njihovih čudovišnih ljubimaca i kraljevi sa Gvozdenog prestola morali su da uče kako se naklonost podanika stiče bez, jelte, ognja i krvi.
Povratak kinematografije u kućni bioskop
Međutim, u svojoj igranoj verziji Vitez sedam kraljevstava u potpunosti nadmašuje ovu osvežavajuću promenu tempa u novelama u odnosu na knjige i očarava gledaoce svojim tehničkim savršenstvom. Premisa "Zlatnog doba televizije" uvek je bila da se televizijski programi snimaju visokobudžetskim tehnikama rezervisanim za bioskopske filmove, ali kada se ovaj pristup pojavio, filmska estetika je već bila ozbiljno degradirana, uspavana na lenjosti reditelja koji svaki problem tretiraju kao ekser, pa ga onda zabijaju čekićem specijalnih kompjuterskih efekata. Sa Vitezom najzad imamo seriju gde se scenariju dostojnom Zlatnog doba pristupa sa vizualnom lepotom klasične kinematografije, i to se vidi u svakom, najsitnijem detalju – od verižnjača koje nose vitezovi, konjičke koreografije i opipljivih, fizičkih kulisa, preko besprekornih fotografije, muzike i režije, pa sve do glumačkih i scenarističkih bravura.
Umesto da nas podseća na beskrajne "gejmotron klonove" sa svojom kičastom kompjuterskom grafikom i mračnim vizualima, Vitez nas je sa svojom nepretencioznom klasičnom scenografijom i kostimografijom i kamernom radnjom sve podsetio na seriju koja je pokrenula trend visokobudžetnih kostimiranih serija – Milijusov Rim (2005-2007). Uspeh ove serije ne počiva ni na kakvim specijalnim efektima i pretencioznim masovnim scenama, već na tome što bez mnogo truda uspeva da nas duboko investira u sve likove i svaki dijalog pratimo jednako hipnotisane kao kada čitamo Martinovu prozu. I to nije preterivanje – pisac se i sam oglasio, izjavivši da nijedno njegovo delo nikada nije vernije preneseno na ekran.
Ima li ovde vitezova?
Kulturni događaj koji predstavlja Vitez sedam kraljevstava, međutim, prevazilazi povratak globalne industrije zabave zaboravljenim standardima tehničke kompetencije. Uprkos kuknjavi i samosažaljenju, proteklih nekoliko godina imali smo mnoštvo televizijskih serija koje mogu pretendovati na ocenu tehničkog savršenstva – Plavooki samuraj, Andor, Studio, a svakako i genijalni Folaut, čija je druga sezona nedavno završena uz zaslužene kritičke akolade. Vitez je, međutim, napravio korak dalje u odnosu na ta dela – on nas je vratio neironičnom, tradicionalnom herojstvu.
Prvi put nakon pola veka imamo viteza koji nije karikatura. Još otkako je Ivo Andrić dekonstruisao Aliju Đerđeleza u svojoj ranoj pripoveci, vitezovi, ti atlasi na čijim leđima je počivala celokupna srednjevekovna književnost, ti izumitelji književne forme romana, polako su postali ugrožena vrsta u globalnoj kulturi.
Duže od pola veka je jedini legitiman način da se prikaže vitez bila ili tropa religijskog fanatika, ili tropa ciničnog makijaveliste koji se krije iza dostojanstva grba i titule. Vitez koji zaista veruje u svoj moralni kodeks i plemeniti poziv dopuštao se samo u animiranim filmovima za decu, i to češće u obliku neke donkihotovske karikature, nego u duhu pravog srednjevekovnog ideala. I u svemu tome Džordž R. R. Martin nije izuzetak – on u svojoj Pesmi leda i vatre ne propušta priliku da naglasi da su vitezovi "samo mašine za ubijanje i ništa više". E, ser Dankan Visoki predstavlja njegovo izvinjenje svima nama koji se sećamo da bi vitez morao da bude – nešto više.
Kada oklevetani, siromašni, ali čestiti ser Dankan, taj smešni, nezgrapni i smotani Andrićev Đerđelez, nadene na sebe svoj teški oklop i na nemirnom konju izjaše pred okupljenu publiku na turniru u Pepelgazu, pa ih prezrivo upita "zar među vama nema pravih vitezova?!", to predstavlja odjek pitanja koje su čitave generacije razočaranih dečaka postavljale gledajući holivudske prikaze srednjevekovnog društva, ali istovremeno i podsmešljivu packu originalnoj Igri prestola, koja je poput kukavičjeg jajeta u nedrima fantastike pod svojim kopitama ugazila klasičnu vitešku romansu. A odgovor Kraljeve desnice, princa Belora Targarijena nam je svima pokazao kako bi morala da izgleda i da se ponaša prava aristokratija.
Vitez sedam kraljevstava ne samo da nas je sve podsetio zašto smo bili toliko očarani Martinovim romanima i njegovim likovima pre petnaestak godina, nego je sa svojom raskošno snimljenom nepretencioznošću pomogao da se rekontekstualizuje amoralni i makijavelistički svet Vesterosa – ne kao "realistična slika" staleške monarhije i srednjevekovnog, timokratskog društva, već kao ubedljiv prikaz njegove dekadencije i konačne propasti. I kao što zarazna čestitost i vrlina glavnih junaka, uprkos iskušenjima, izaziva radost i optimizam kod gledalaca, tako se sada sa optimizmom okrećemo i prema novim ekranizacijama klasika fantastike, koji nas čekaju u bliskoj budućnosti. Degejmotronizacija televizije je počela. Bilo je, zaista, krajnje vreme.
Live
